Др Александар Врањеш
Доцент на ФПН и амбасадор БиХ у Србији
Прошло је више од осам година од објављивања двојезичне монографије „Наша исповијест: жене жртве рата из Републике Српске“, коју сам приредио заједно са Бојаном Миодраговић, колегиницом са Факултета политичких наука Универзитета у Бањој Луци. Монографија је објављена 2016. године, у издању Удружења жена жртава рата Републике Српске и Републичког центра за ис- траживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Владе Републике Српске (Бања Лука), те Установе за унапређење економске, нaучнo-тeхнич- кe, културне и спортске сарадње између Републике Српске и Републике Србије (Београд). Пројекат је добио значајну помоћ од Министарства спољних послова Републике Србије, Филолошког факултета Универзитета у Београду и Службеног гласника Србије, те подршку предсједника Републике Српске Ми- лорада Додика, Андрићевог института из Вишеграда, Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије, те Његовог преосвештенства епископа аустријско-швајцарског г. Андреја.
Монографију „Наша исповијест“ презентовали смо у Њујорку, Вашингтону, Паризу, Београду и у Бањој Луци, што је представљало огроман искорак, и то у два правца. Први се тицао отварања нове перспективе погледа на грађан- ски рат у Босни и Херцеговини, из које се коначно могла јасније сагледати судбина српских цивилних жртава рата и то посебно жена, о чему се раније није много говорило на међународном плану. Срби су били демонизовани и означени као једини кривци у грађанском рату, а тај наратив је аутоматски допринио умањивању патњи српских жртава рата, посебно жена, дјеце и осталих осјетљивих категорија. Други правац се тицао статуса самих жена жртава рата из Републике Српске. Чињеница да је српски народ био демонизован довела је до тога да жене жртве рата из Републике Српске нису добиле исто саосјећања и признања као бошњачке жртве. Другим ријечима, српске цивилне жртве су током и након рата постале „жртве другог реда“. Како је написао амерички клинички психолог професор Лоренс Арманд Френч у предговору прве монографије, оздрављење започиње дефинисањем и признавањем жртве, која онда прелази из статуса „жртве“ у статус „преживјелих“. У том процесу оздрављења важну улогу има отворен разговор о тортури кроз коју је жртва прошла.
Прва монографија, „Наша исповијест“, у том правцу направила је озбиљан искорак. Чланице Удружења жена жртава рата Републике Српске, на челу са Божицом Живковић Рајилић, све су слободније почеле да говоре о патњама кроз које су прошле, од разних форума, телевизијских емисија, до- кументарних филмова, предавања и сл., како у Републици Српској и Србији тако и шире, у регији и у Европи.
Управо та спознаја о важности отвореног разговора жртве о тортури коју је преживјела довела је до идеје да Удружење направи и нову монографију,
„Наша исповијест 2“, по истој методологији коју смо примијенили и у првој књизи. Овај пут имамо нове изјаве цивилних жртава рата из Републике Српске, а најважнија карактеристика ове монографије јесте то што су већину свје- дочења о тортурама кроз које су прошле дале особе млађе животне доби. У монографији се налазе и копије званичних докумената Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих лица, као и пресуде разним злочинцима који су починили наведене тортуре над женама жртвама рата из Републике Српске.
На крају, важно је истаћи да је Министарство спољних послова Републи- ке Србије поново несебично подржало и ову монографију, те у то име захваљујем министру Марку Ђурићу и генералном секретару Душану Козареву на помоћи при објављивању ове публикације важне за истину о грађанском рату 1992–1995. на територији Босне и Херцеговине и о страдању српских цивилних жртава рата. Такође, исказујем искрену захвалност др Небојши Кузмановићу, директору Архива Војводине, као и његовом тиму, на одлуци да буду издавачи ове монографије, чиме су дали свој допринос да ова свједочења о страдању и патњи угледају свјетлост дана.
На крају, искрено се захвљујем др Александри Савић на помоћи око лектуре ове књиге.