У основи низа разлога који су довели до избијања Другог светског рата леже резултати Првог светског рата (1914–1918) и систем међународних односа који је створен по његовом завршетку. Сви главни учесници Првог светског рата, како из Антанте (Велика Британија, Француска, Русија) и њених савезника, тако и из Централних сила (Немачка, Аустроугарска, Османско царство, Бугарска), били су заинтересовани за војно решавање противречности међу њима. Међутим, на Мировној конференцији у Паризу (Версај) 1919. године, којом је окончан Први светски рат, само су поражене земље, пре свега Немачка, окривљене за његово избијање. Да би се контролисало спровођење услова мировних споразума са земљама агресорима и спречили будући сукоби, основана је Лига нација. Тако је почетком 1920-их настао Версајски систем међународних односа. Међутим, тај систем није био у стању да створи механизам за спречавање новог светског сукоба.
Услови Версајског споразума били су веома тешки за поражену Немачку и понижавајући за њен народ. Она је, заправо, престала да буде империја и лишена је статуса велике силе, који је уживала до почетка Првог светског рата. Земља је била лишена свих својих прекоморских колонија, значајан део територије је отргнут од ње у корист њених суседа: не само Француске, већ и новоформиране Пољске и Чехословачке. Лева обала Рајне проглашена је демилитаризованом зоном, где Немачка није имала право да стационира трупе, а уједињење (аншлус) Немачке и Аустрије је забрањено. То је довело до расејања немачког становништва и појаве немачких дијаспора у другим европским земљама, што је потом створило погодно тле за ширење нацистичких идеја. Бројни „фолксдојчери”, етнички Немци, постали су кадровска база СС формација током Другог светског рата. Немачке оружане снаге биле су озбиљно ограничене у обиму наоружања, као и у поседовању појединог наоружања, а такође је било забрањено имати генералштаб. Осим тога, Немачка је била дужна да плати огромне репарације (новчане исплате победницима, а првенствено Француској). У ствари, радило се о пљачкању земље. Версајски споразум је постао симбол велике неправде за Немачку и изазвао реваншистичко расположење код Немаца. Врховни командант савезничких снага, француски маршал Ф. Фош, пророчки је окарактерисао Версај: „Ово није мир, ово је примирје на двадесет година.”
Почетком 1920-их ситуацију у Немачкој погоршала је изузетно озбиљна економска криза изазвана последицама рата, немачке Новембарске револуције (1918–1919) и репарације. Пратила ју је по свом темпу раста невероватна инфлација, тотална незапосленост и нагло осиромашење највећег дела становништва. Демократска влада Вајмарске републике није била у стању да превазиђе политичку и економску кризу. Све то је довело до радикалне промене расположења друштва у Немачкој. У земљи су доминирали жеђ за војном осветом, национализам, милитаризам, антидемократија, те жеља да се пронађу одговорни за националну катастрофу, што је изазвало раст шовинизма и ксенофобије. У таквим условима, борба се често преливала на улице немачких градова; митинзи, поворке и демонстрације постали су масовна појава, која је прерастала у уличне немире. Политичке партије формирале су сопствене борбене одреде, а харизматични лидери — вође и оратори — избили су у први план. Комунистичка партија Немачке (КПН) и Националсоцијалистичка немачка радничка партија (НСДАП), чији су чланови називани наци стима, у то време су стекле значајну популарност у немачком друштву.
НСДАП је основана 1919. и врло брзо вођа (фирер) партије постао је А. Хитлер. Нацисти су 9. новембра 1923. покушали да преузму власт у Баварској („Пивнички пуч”), што је зауставила полиција, а што је био покушај да се понови „Марш на Рим” Б. Мусолинија из 1922. године. Године 1925. појавила се књига А. Хитлера „Мајн кампф” („Моја борба”), која је постала главни програмски документ његове партије. НСДАП је иступала са паролама национализма, антикомунизма, расизма, антисемитизма, антиславизма, оживљавања немачке војне моћи, укидања Версајског споразума и репарације, војне освете и освајања „животног простора” за Немце на Истоку. Партија се залагала за уједињење немачког народа, који се делом нашао ван граница немачке државе, и указивала на потребу постизања пристојног животног стандарда за широке слојеве становништва. Нацисти су нудили једноставне и разумљиве популистичке рецепте за постизање жељених циљева, па је број њихових присталица (укључујући и оне који нису делили расистичке „крајности”) из године у годину растао. Након краткорочног побољшања ситуације, Немачку су погодиле последице светске економске кризе („Велика депресија”) која је почела 1929. године. Као резултат тога, 31. јула и 6. новембра 1932. год. НСДАП је два пута победила на изборима у Рајхстагу (немачком парламенту), формиравши највећу фракцију (33 % посланичких места), а 30. јануара 1933. немачки председник П. фон Хинденбург именовао је њеног вођу А. Хитлера за канцелара Рајха, тј. председника Владе. Мора се признати да победа нациста на изборима није била само демократски избор већине немачког народа, већ и резултат:
• нацистичког терора према комунистима и њиховим присталицама, који су полиција и власти Вајмарске републике толерисали у потпуности;
• договора представника финансијских, економских, војних и политичких кругова Немачке са нацистима, који су у А. Хитлеру и његовој партији видели погодно оружје за борбу против комуниста, обогаћивање на рачун војних поруџбина и освету за пораз у Првом светском рату;
• нацистичке антисемитскоантикомунистичке конспиролошке пропаганде, која је оптуживала комунисте и Јевреје за покушај преузимања власти;
• коришћења напредних информационих технологија, као што је широка примена радија и агитационе
авијације;
• недостатка јединства антинацистичких снага, супротностима између социјалдемократа и комуниста, који су се руководили смерницама Коминтерне (руководећи орган светског комунистичког покрета) о једнакој опасност и за раднички покрет, како нацизма, тако и социјалдемократије.
Дошавши на власт, нацисти су, након организовања паљења Рајхстага 27. јануара 1933, током 1933. и 1934. почели са тоталном репресијом над комунистима. Донет је низ ванредних закона који су Немачку врло брзо претворили у тоталитарну државу са једнопартијским системом. Након смрти П. Хинденбурга 19. августа 1934, А. Хитлер је постао шеф државе — „фирер и канцелар”, како се званично називала његова дужност. Немачка је 16. марта 1935. једнострано одбила да спроводи војне чланове Версајског споразума и отворено започела обнову својих оружаних снага и војне индустрије. Увођење опште војне обавезе 21. маја 1935. постало је полазна тачка велике милитаризације и практичне припреме Немачке за реванш за пораз у Првом светском рату. Потпуна подређеност цивилне сфере потребама војног развоја створила је економију чија одрживост је зависила само од неминовног рата. После Првог светског рата и распада Руског, Немачког, Аустроугарског и Османског царства, у Европи је настало много нових независних држава: Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Чехословачка, Мађарска, Аустрија, Југославија (до 1929. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца). Националне границе ових држава често су исцртаване без узимања у обзир интереса појединих етничких група становништва, што је довело до озбиљних унутрашњих сукоба (нпр. у Пољској и Чехословачкој са немачком мањином) и међудржавних сукоба у источној и јужној Европи (између Пољске, Мађарске и Чехословачке, Румуније и Мађарске итд.). Кључна карактеристика међуратног периода било је формирање ауторитарних, националистичких и милитаристичких режима у већини европских земаља.
Противречности су постојале и међу силама победницама у Првом светском рату. Прво, неке од њих су биле незадовољне резултатима рата, које су Велика Британија и Француска диктирале искључиво у своју корист. То се, пре свега, односило на Италију и Јапан. Друго, Велика Британија и Француска међусобно нису желеле да дође до значајног јачања друге силе, па је Велика Британија, на пример, подржавала Немачку, сматрајући је противтежом Француској. Треће, Сједињене Америчке Државе, светски кредитор, после смрти председника Вилијема Вилсона, једног од архитеката Версајског споразума, избегле су активно учешће у међународним пословима, вративши се традиционалној политици изолационизма. Четврто, Лига народа никада није успела да стекне реални ауторитет; њене одлуке често нису биле обавезујуће.
У Италији, под утицајем послератне економске кризе, незадовољства друштва резултатима рата и деловањем владе, 29. октобра 1922. на власт долазе фашисти — Национална фашистичка партија на челу са Б. Мусолинијем, оснивачем фашистичке идеологије, који је постао премијер Италије. Фашисти су сањали о препороду Римског царства и водили политику која је била усмерена на централизацију власти, милитаризацију друштва и привреде и борбу против комуниста. Мусолинијеви планови су такође укључивали територијална заузимања у Африци и басену Средоземног мора.
У Јапану, незадовољни резултатима Вашингтонске конференције (1922), где су Велика Британија и САД повредиле јапанске интересе, војноиндустријски кругови подстицали су владу и цара Хирохита на даља територијална освајања у азијскопацифичком региону, пре свега у Кини и колонијалним поседима Сједињених Држава и европских сила (Филипини, Индокина и Индонезија). Дакле, противречности између светских сила победница, као што су ривалство између Италије и Француске на Средоземном мору; између Велике Британије и Француске у Европи; између Јапана, САД и Енглеске у Кини и на Тихом океану; између Британије и Италије у Африци; уопште нису биле решене завршетком Првог светског рата. Напротив, још више су се погоршале.