Током 1944. совјетска команда је планирала да кроз неколико узастопних офанзивних операција на свим деловима совјетско-немачког фронта изађе на границе Совјетског Савеза. Та операција је у историографији добила незваничан назив „Десет стаљинских удара”.
У току ослобађања територије СССР-а и држава Источне Европе совјетски фронтови, који су учествовали у тим операцијама, носили су називе: Прибалтички, Белоруски и Украјински (уз одговарајуће бројеве). Због тога се у савременој западној публицистици појавило погрешно тумачење да су у борбама у завршном периоду рата у Црвеној армији учествовале искључиво етничке формације састављене од Белоруса,
Украјинаца и балтичких народа. У ствари, совјетски фронтови су представљали територијалне оперативно-тактичке формације, које су добиле своје називе на основу делова фронта на којима су дејствовали. Тако се, на пример, Први белоруски фронт претходно називао Централни, Други украјински — Степски, а Први прибалтички фронт — Калињински фронт.
Званични почетак кампање из 1944. године представљала је Лењинградско-новгородска офанзивна операција (операција „Јануарски гром”), која се одвијала од 14. јануара до 1. марта 1944. У њој су учествовале трупе Лењинградског (командант — маршал Совјетског Савеза Л. А. Говоров), Волховског (командант — маршал Совјетског Савеза К. А. Мерецков) и Другог прибалтичког фронта (командант — генерал армије М. М. Попов). Главни удар су извршиле трупе Лењинградског фронта са Ораниенбаумског мостобрана и из рејона Пулкова, које су ишле једне другима у сусрет у правцу Ропше и Красног села. Трупе Волховског фронта су нападале из рејона Сињавино у правцу насеља Мги, а јединице Другог прибалтичког фронта — у правцу Старе Русе. У току наступања јединице Црвене армије су нанеле пораз трупама групе армија „Север”. Немачке трупе су биле делимично опкољене и одбачене на 200–250 километара западно и јужно од града, а 27. јануара 1944. блокада Лењинграда је у потпуности прекинута. Тог дана је у граду био дан почасне паљбе — 900-дневна блокада се завршила. У току офанзиве били су ослобођени Новгород (20. јануара), Чудово (29. јануара), Луга (12. фебруара), деблокирана је Октобарска железничка пруга, која спаја Лењинград са Москвом. Совјетске трупе су 15. фебруара ступиле на територију Естоније.
У јулу 1944. започеле су упорне борбе трупа III прибалтичког и Лењинградског фронта код Пскова (Псковско-островска операција, 11–31. јул 1944) и Нарве (Нарвска операција, 24–30. јул 1944), на такозваној утврђеној линији „Пантер”. Немачка команда групе армија „Север” је ту убацила у борбу европске добровољачке јединице СС — норвешке, данске, холандске, белгијске, као и јединице летонске и естонске легије СС. Ипак, то није зауставило совјетску офанзиву, која се завршила ослобађањем Пскова 23. јула и Нарве 26. јула.
Крајем децембра 1943. трупе I (командант Н. Ф. Ватутин, од 2. марта 1944. Г. К. Жуков), II (командант И. С. Коњев), III (командант Р. Ј. Малиновски) и IV украјинског фронта (командант Ф. И. Толбухин) почеле су борбе за ослобађање западних делова Украјине на десној обали Дњепра. У току Житомирско-бердичевске офанзивне операције (24. децембра 1943–14. јануара 1944) немачке трупе су биле одбачене од Дњепра. У рејону града Черкаси образована је за Вермахт опасна избочина. У току Корсуњ-шевченковске операције (24. јануара-17. фебруара 1944) совјетске трупе су у „Черкаском котлу” опколиле и уништиле крупну групацију противника. Само је мали део немачких јединица успео да се пробије из окружења.
Командант I украјинског фронта генерал Н. Ф. Ватутин је 29. јануара био тешко рањен у размени ватре са бандеровцима из Украјинска устаничка армија, који су из заседе напали његов аутомобил. Преминуо је 15. априла 1944. у Кијеву, који су ослободиле његове трупе.
У току тих и наредних операција била је ослобођена територија западне Украјине на десној обали Дњепра, градови Житомир (31. децембар), Криви Рог (22. фебруар), Николајев (28. март) и Одеса (10. април). Совјетске трупе су 28. марта ступиле на територију Румуније. Слика 24
Наредна операција совјетских трупа била је Кримска офанзивна операција (8. април-12. мај 1944). Током ње су се трупе IV украјинског фронта и Самосталне приморске армије, уз подршку снага Црноморске флоте, пробиле на Крим и у сусретној борби уништиле немачке и румунске јединице 17. армије. Севастопољ је био ослобођен 9. маја 1944.
Завршна операција Битке за Лењинград била је Виборшко-петрозаводска операција (10. јуна-9. августа 1944). Трупе Лењинградског и Карелијског фронта, уз подршку орденом Црвене заставе одликованом Балтичком флотом, заузеле су Виборг (20. јуна) и Петрозаводск (28. јуна). Самим тим била је уклоњена опасност која је Лењинграду претила са севера и нанет је разарајући пораз финској армији. То је довело до оставке председника Финске Р. Ритија и избора за председника К. Г. Манерхајма, који је одмах закључио примирје и почео 92
преговоре са СССР-ом. Финска је изашла из рата 19. септембра 1944, а финска влада је 4. марта 1945. објавила рат Немачкој. Излазак Финске из рата са СССР-ом довео је до борбених судара између финских и немачких трупа у Лапонији.
Једна од најважнијих операција у лето 1944. била је Белоруска офанзивна операција (операција „Багратион”), која се одвијала од 23. јуна до 29. августа 1944. У тој операцији су учествовале трупе I (командант — маршал Совјетског Савеза К. К. Рокосовски), II (командант — генерал армије Г. Ф. Захаров), III белоруског (командант — генерал армије И. Д. Черњаховски) и I прибалтичког фронта (командант — генерал армије И. Х. Баграмјан). Циљ операције било je уништавање групе армија „Центар” и ослобађање Белорусије. Операција „Багратион” се оправдано сматра једном од најблиставијих совјетских офанзивних операција Великог отаџбинског рата. Совјетске трупе су морале да форсирају многобројне мочваре и реке, да воде борбене операције у шумском окружењу уз широку примену тенкова, спроводећи, притом, операције за раздвајање и окруживање снага противника. У току операција крупне групе нацистичких јединица биле су опкољене у рејонима Бобрујска, Витепска, Могиљова и Минска. Забрана А. Хитлера за повлачење трупа довела је до највеће војне катастрофе Немачке на совјетско-немачком фронту. Према различитим проценама, било је у потпуности уништено од 17 до 30 дивизија.
Процењује се да су људски губици Вермахта у Белорусији износили 350.000 људи, од чега је око 150.000 било заробљено. Ослобођена је цела Белорусија и део Литваније, градови Минск (3. јула), Виљнус (13. јула) и Брест (28. јула). Крајем јула су совјетске трупе ступиле на територију Пољске и заузеле град Лублин (24. јула). Ту је била образована Влада Пољског комитета националног ослобођења, створена у СССР-у од пољских комуниста. Почетком августа јединице Црвене армије су се приближиле Варшави, заузевши важне мостобране на Висли и према границама Источне Пруске.
Дана 17. јула 1944. 57.600 немачких војника и официра, укључујући 19 генерала, који су били заробљени у Белорусији, проведено је улицама Москве под наоружаном пратњом црвеноармејаца и приказано Московљанима. Марш заробљеника представљао је очигледну демонстрацију успеха совјетских трупа и допринео је јачању морала грађана СССР-а. Слична поворка је 16. августа 1944. проведена у Кијеву, чијим улицама је прошло 36.918 Немаца.
Пољска емигрантска влада у Лондону није признала Владу из Лублина и 24. јуна 1944. издала је изјаву о совјетској „окупацији” Пољске. Одреди партизанске Армије Крајова (АК), који су се налазили под контролом владе у Лондону, изводили су терористичке акте против црвеноармејца и представника нових пољских власти. Не желећи да допусти ослобођење Варшаве од стране Црвене армије, команда Армије Крајова на челу са генералом Т. Бор-Комаровским је 1. августа 1944, без договора са савезницима, подигла у граду устанак против окупатора (операција „Бура”). Устаници су били лоше наоружани, а устанак недовољно припремљен. Брзо напредовање совјетске Друге тенковске армије, изнурене биткама у Белорусији, на Варшаву било је задржано контраударима противника 26. јула-5. августа под Радимном. Совјетска авијација је ваздушним путем снабдевала устанике прехрамбеним производима и муницијом. Немачка команда је против устаника ангажовала додатне снаге полиције и СС-а, међу којима су се налазили и 29. дивизија СС „РОНА” Б. Каминског, попуњена совјетским колаборационистима, и казнена бригада СС „Дирлевангер”, чији чланови су се издвајали нарочитом окрутношћу. Те снаге су омогућиле да се преломи ток борби и 2. октобра је Т. Бор-Комаровски капитулирао. Варшава је готово у потпуности била разрушена, а обновљена је после рата уз помоћ Совјетског Савеза.
Од 13. јула до 29. августа трупе I украјинског фронта извеле су Лавовско-сандомирску офанзивну операцију. Током ње су били уништене трупе групе армија „Северна Украјина” и ослобођена је територија Западне Украјине са градом Лавовом (27. јула). Совјетске трупе су ступиле у југоисточне крајеве Пољске и заузеле крупан мостобран на реци Висли у рејону града Сандомјежа. Следећи ударац по непријатељу представљала је Јашикишињевска операција (20–29. август 1944). Њу су извршиле трупе II украјинског фронта под командом маршала Совјетског Савеза Р. Ј. Малиновског и III украјинског фронта под командом маршала Совјетског Савеза Ф. И. Толбухина. Трупе групе армија
„Јужна Украјина” биле су у току операција окружене у рејону Јашија и Кишињева. Совјетске трупе су ослободиле територију Молдавије и њену престоницу Кишињев (24. августа), потом су ушле у Румунију и заузеле њену престоницу Букурешт (31. августа). Последицу тих успеха Црвене армије представљао је устанак који је 23. августа избио у Букурешту. Он је довео до свргавања Владе маршала Ј. Антонескуа, изласка Румуније из нацистичког блока и њеног ступања у рат са Немачком од 25. августа 1944.
Од 1. до 9. септембра 1944. трупе III украјинског фронта су, практично без отпора, ушле у Бугарску, која је била чланица Антикоминтерна пакта. Бугарска влада је наредила својим трупама да не пружају отпор Црвеној армији. У току ноћи 8/9. септембра 1944. у Софији је извршен преврат и на власт је дошла Влада Отечественог фронта, која се изјаснила за присаједињење земље Антихитлеровској коалицији и почетак рата са Немачком од 28. септембра. Становништво Бугарске је усхићено дочекало совјетске трупе, а 16. септембра је ослобођена њена престоница Софија.
У Словачкој је 29. августа 1944. плануо антифашистички устанак. Како би помогле устаницима, совјетске трупе I и IV украјинског фронта извршиле су Источно-карпатску офанзивну операцију (8. септембар-28. октобар 1944). Јединице Црвене армије су током ње ослободиле Закарпатје и ступиле на територију Словачке. Ипак, због тешких временских услова, совјетске трупе нису успеле да савладају Карпатске планине и словачки устанак је до 28. октобра био жестоко угушен. У борбама против устаника Немци су користили делове 14. (украјинске) дивизије СС „Галиција” и казнене бригаде „Дирлевангер”. Од 14. септембра до 24. новембра извршена је Прибалтичка офанзивна операција. У њој су учествовале трупе I, II и III прибалтичког и Лењинградског фронта. Совјетске трупе су нанеле пораз немачкој групи армија „Север” и ослободиле територију Естоније, Летоније и велики део Литваније, као и градове Талин (22. септембра) и Ригу (15. октобра). Остаци немачких трупа и колаборациониста били су блокирани у Курландији, где су пружали отпор до 9–12. маја 1945. У току Београдске офанзивне операције (28. септембар-20. октобар 1944) совјетске трупе III украјинског фронта и јединице бугарске војске нанеле су пораз немачкој групи армија „Ф”, ослободиле североисточне крајеве Југославије и ступиле на територију Мађарске. Заједно са југословенским партизанима, односно Народноослободилачком војском Југославије (НОВЈ) Ј. Б. Тита, 20. октобра ослобођена је престоница Београд. Последња операција кампање 1944. године била је Петсамо-киркенеска офанзивна операција (7–29. октобар 1944). Трупе Карелијског фронта, уз подршку снага Северне флоте, протерале су Немце са територије Северне Финске и ослободиле Северну Норвешку. Помоћу морских десаната заузети су градови-луке Петсамо1 (15. октобра) и Киркенес (24. октобра).
Резултат офанзиве Црвене армије из 1944. године било је практично потпуно ослобођење територије СССР-а и ступање совјетских трупа на територију источноевропских земаља које је окупирала Немачке. Захваљујући победама Црвене армије, 1944. године су изашли из рата са СССР-ом и окренули оружје против нацистичке Немачке њени бивши савезници — Финска, Румунија и Бугарска; ослобођен је део територије Пољске, Југославије, Чехословачке и Норвешке.
У току војне кампање из 1945. године совјетска команда је планирала да заврши уништење Немачке и ослобађање Источне Европе од нацистичке окупације.
У јесен 1944. Влада Мађарске, на челу са адмиралом М. Хортијем, почела је тајне преговоре са савезницима из антихитлеровске коалиције о изласку из рата. Ипак, током ноћи 15/16. октобра 1944. немачке специјалне службе су у Будимпешти организовале државни преврат (операција
„Панцерфауст”). М. Хорти је ухапшен, а власт је преузела Влада на челу са Ф. Салашијем — вођом фашистичке партије „Стреласти крстови”, која је била спремна да се за Немачку бори до краја.
Од 29. октобра 1944. до 13. фебруара 1945. изведена је Будимпештанска офанзивна операција. Циљ те операције било је уништавање немачких трупа групе армија „Југ” на територији Мађарске. У операцији су учествовале трупе II и III украјинског фронта и јединице бугарске и југословенске војске. Совјетске трупе су у току операције успеле да окруже и униште снажну групацију противника, да ослободе централне области Мађарске и њену престоницу Будимпешту (13. фебруар 1945). Покушаји немачке команде да деблокира град били су успешно одбијени.
У јануару 1945. године совјетске трупе су почеле операцију потпуног ослобађања Пољске. У Вислоодарској офанзивној операцији (12. јануар-3. фебруар 1945) учествовале су трупе I белоруског фронта под командом Г. К. Жукова и I украјинског фронта под командом И. С. Коњева, као и јединице Војске Пољске. Та операција је била једна од најкрупнијих током рата. Совјетске трупе су пробиле одбрану групе армија „А” на Висли, наступајући са Пулавског и Сандјомешког мостобрана. Варшава је била ослобођена 17. јануара 1945. Прве су у град ушле јединице 1. армије Војске Пољске, које су се бориле заједно са Црвеном армијом. Део немачких трупа био је опкољен у Познању 24. јануара-23. фебруара 1945. Совјетске трупе су ослободиле западну Пољску, форсирале Одру и заузеле низ мостобрана на територији Немачке, од којих је најважнији био у рејону града Кјустрина.
У истом периоду совјетске трупе су извеле Западно-карпатску офанзивну операцију (12. јануар-18. фебруар 1945). У току операције трупе II и IV украјинског фронта и Чехословачког корпуса генерала Л. Свободе нанеле су пораз делу снага групе армија „Центар”, савладале Карпатске планине, ослободиле територију Словачке и јужне крајеве Пољске. Престоница Словачке Братислава била је ослобођена 4. априла 1945. у току Братиславско-брнске офанзивне операције (25. март-5. мај 1945) од стране трупа II украјинског фронта и румунске војске. Профашистичка влада Ј. Тисе побегла је из престонице.
У зиму 1945. године извршена је, такође, Источно-пруска офанзивна операција (13. јануар-25. април 1945). У току операције трупе II белоруског фронта К. К. Рокосовског и III белоруског фронта И. Д. Черњаховског пробиле су снажну одбрану немачке групе армија „Север” и избиле на Балтичко море. Совјетске трупе су окружиле и уништиле снажну групацију противника код косе Фриш-Нерунг (данас Балтичка коса) и заузеле територију Источне Пруске. Командант III белоруског фронта, 37-годишњи И. Д. Черњаховски био је смртно рањен, 4. фебруара 1945, током немачког гранатирања командног пункта код града Мелзака (данас Пјењенжо у Пољској). А. М. Васиљевски је 20. фебруара преузео команду над фронтом. Без обзира на снажна одбрамбена утврђења и јак гарнизон, током три дана тешких борби, од 6. до 9. априла 1945, Кенигсберг је био заузет. Немачке трупе су биле блокиране на Земљандском полуострву.
У току Источно-померанске офанзивне операције (10. фебруар-4. април 1945) трупе II белоруског фронта К. К. Рокосовског уништиле су немачку групу армија „Висла”, којом је командовао Рајхсфирер СС Х. Химлер. Ослобођене су северне области Пољске и отклоњена претња удара по совјетским трупама које су са севера напредовале ка Берлину. Тешке градске борбе су вођене за још један градтврђаву Данциг (25–31. март 1945). Створени су услови за напад на Берлину са севера.
У току Балатонске операције (6–15. март 1945) трупе III украјинског фронта су одбиле наступање немачких тенковских јединица СС у рејону језера Балатон у Мађарској и нанели им озбиљне губитке.
После тога су јединице II и III украјинског фронта извеле Бечку офанзивну операцију (16. март-15. април 1945). Совјетске трупе су успеле да униште немачку групу армија „Југ” на територији Аустрије и 13. априла су овладале Бечом.
Главна операција 1945. године била је Берлинска офанзивна операција (16. април-8. мај 1945). Совјетска команда је у току операције планирала да окружи немачку групацију у рејону Берлина и да заузе град. Наспрам совјетских трупа налазиле су се група армија „Висла” и група армија „Центар”. Трупе I и II белоруског фронта и I украјинског фронта почеле су наступање 16. априла 1945. Црвеноармејци су пробили одбрану противника на рекама Одри и Ниси, као и главни одбрамбени положај на Зеловским висовима 16–19. априла. Велика групација противника се 24. априла нашла у окружењу у рејону Халбе, јужно од Берлина. Обруч око Берлина је 25. априла затворен. Покушаји 12. армије генерала оклопних трупа В. Венка да се са севера пробије до опкољеног Берлина били су успешно одбијени. Совјетске трупе су се 25. априла спојиле са америчким јединицама у граду Торгау на Елби (сусрет на Елби).
Борбе на периферији Берлина почеле су 24. априла.
Совјетске армије су пришле центру града из различитих праваца. Главне препреке на њиховом путу биле су индустријска предузећа, железничке станице, градске реке и канали, које је немачки гарнизон упорно бранио. Кључни рејон града — владин кварт и Рајхсканцеларију — браниле су СС јединице: 11. добровољачка дивизија СС „Нордланд”, коју су чинили скандинавски добровољци, и 33. (француска) дивизија СС „Шарлеман”. Зграда немачког парламента — Рајхстаг, заузета је 30. априла. Над њом су водник М. А. Јегоров и млађи водник М. В. Кантарија из 150. Идрицке стрељачке дивизије одликоване орденом Кутузова II степена поболи заставу победе. У току ноћи 30. априла/1. маја А. Хитлер је извршио самоубиство, предавши пуномоћја шефа државе главнокомандујућем поморских снага великом адмиралу К. Деницу, а шефа владе — министру пропаганде Ј. Гебелсу. Начелник Главног штаба немачке копнене војске генерал пешадије Г. Кребс је 1. маја обавестио совјетску команду о спремности за капитулацију престонице. Убрзо су Ј. Гебелс и Г. Кребс извршили самоубиство. Берлински гарнизон под командом генерала артиљерије Г. Вејдлинга капутилирао је 2. маја.
Последња ратна операција Великог отаџбинског рата била је Прашка офанзивна операција (6–11. мај 1945). У току те операције трупе I, II и IV украјинског фронта, које су дошле да пруже помоћ Прашком устанку, који је почео 5. маја, одбациле су јединице групе армија „Центар” и ослободили Праг 9. маја 1945. Територија Чехословачке је у потпуности ослобођена.
У главном штабу команданта савезничких трупа генерала Д. Д. Ајзенхауера у Ремсу, 7. маја 1945. у 2 сата и 41 минут, представник немачке врховне команде генерал-пуковник А. Јодл и командант поморских снага генерал-адмирал Г. Г. фон Фридебург потписали су капитулацију немачких оружаних снага у име владе К. Деница. У име англо-америчке команде потпис на документ ставио је амерички генерал-мајор В. Бедел Смит, у име совјетске команде — генерал-мајор И. А. Суслопаров, а у име Француске — генерал Ф. Севез. Владе Велике Британије и САД-а су 8. маја званично огласиле капитулацију Немачке. Пошто је капитулација у Ремсу била потписана од стране представника Врховне команде савезника, а не у име савезничких држава, према споразуму са совјетском страном дата капитулација, која је ступила на снагу ујутру 8. маја 1945, сматрана је као привремена.
Представници немачке врховне команде генерал-фелд-маршал В. Кајтел (у име копнене војске), генерал-пуковник Х. Ј. Штумф (у име ваздушних снага) и генерал-адмирал Г. Г. фон Фридебург (у име поморских снага) су 9. маја 1945. у 00 часова и 16 минута пред савезничком командом у предграђу Берлина Карлхорсту потписали акт о безусловној капитулацији Немачке. У име совјетске команде тај акт је потписао маршал Совјетског Савеза Г. К. Жуков, у име Велике Британије — главни маршал авијације А. Тедер, у име САД-а — генерал-мајор К. Спац, у име Француске — генерал Ж. де Латр де Тасињи. У 2 сата и 10 минута, 9. маја, о безусловној капитулацији Немачке совјетски грађани су званично обавештени путем радиосаопштења Совин-формбироа.
Тиме је Велики отаџбински рат 1941–1945. године био завршен.
Ратне операције у Европи су завршене.
Земље антихитлеровске коалиције нису признале Владу К. Деница као закониту владу Немачке и 23. маја 1945. њени чланови су ухапшени у градићу Фленсбург на северу Немачке.
На Црвеном тргу у Москви 24. јуна 1945. одржана је Парада победе, посвећена завршетку Великог отаџбинског рата и победи над Немачком. У њој су узели учешће мешовити пукови свих фронтова, који су победоносно завршили рат, представници Ратне морнарице, јединице Московског гарнизона и питомци војних академија. Међу учесницима Параде победе били су, такође, мешовити батаљон Војске Пољске и командант 1. бугарске армије генерал В. Стојчев. Трофејне заставе нацистичке Немачке и њених савезника на крају параде су бачене пред Маузолеј В. И. Лењина. Парадом је командовао маршал Совјетског Савеза К. К. Рокосовски, а рапорт је поднет маршалу Совјетског Савеза Г. К. Жукову. Истог дана је врховном главно-командујућем Оружаних снага СССР Ј. В. Стаљину додељено највише војничко звање генералисимуса Совјетског Савеза.