9. ЈУЛИ 2024. ГОДИНЕ
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Зовем се Јелена Гачанин, дјевојачко презиме је Глигоревић и родом сам из Брадине, рођена сам 2. октобра 1983. године у Сарајеву. До почетка ратних збивања живјела сам у Брадини гдје сам имала једно сретно дјетињство са породицом – оцем, мајком и братом и наравно са ширим члановима породице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте били најмлађи члан породице. Како се сјећате почетка ратних догађаја у вашем мјесту?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Најраније чега се сјећам јесте почетак сукоба на територији града Сарајева. Наиме, мој отац је радио у Сарајеву, а брат се тамо школовао
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Ваш отац је свакодневно путовао на релацији Сарајево – Брадина?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Тако је, Сајајево и Коњиц су били повезани жељезницом, и он је возом путовао на посао. Мајка и ја смо већину времена биле саме кући, а ја сам тада 1992. године похађала 2. разред основне школе. Почетком тог рата, односно ратних дешавања у Сарајеву, у априлу мјесецу су се појавиле барикаде широм града и већина путева је била блокирана. Ја се не сјећам на који начин су се њих двојица извукли из града и дошли у Брадину након чега су престали одлазити за Сарајево. Почетак тих немилих догађаја у Брадини десио се 25. маја 1992. године, то је већ историјски познат догађај.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само мало, када је ваш отац дошао из Сарајева, да ли је говорио у кући шта се тамо дешава и каква је ситуација?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Како да не. Причао је он, а причало се и у медијима. Ми смо све то могли и пратити путем телевизије и радија, само што сам ја била исувише млада да бих схватала праву опасност свега тога. Сјећам се да је тај последњи дан када се вратио из Сарајева био сав преплашен и да је оно што је он запазио било страшно. И сам се чудио како је успио да се врати до Брадине која је била мислим око 60 километара удаљена од Сарајева са све муслиманским мјестима између. На путу ка Брадини примјетио је наоружање, концентрацију муслиманске војске, припреме барикада и друго.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да се вратимо на 25. мај 1992. године. Шта се тога дана дешава у Брадини? Чега се ви као осмогодишња дјевојчица сјећате?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Брадина је 25. маја званично нападнута. Кад су кренуле припреме напада ја не знам, није ми познато, али се тог 25. маја 1992. године јако добро сјећам иако сам у том периоду имала осам и по година, дакле била сам други разред основне школе. Нисам била ни завршила друго полугодиште, настава је још требала да траје. Сјећам се да је напад кренуо у неким послијеподневним часовима. Одједном су се чули пуцњи са свих страна, експлозије, вриска и цика, много дима…Као да сам се налазила у сред неког партизанског филма са Батом Живојиновићем у главној улози уз које смо одрасли. Немаш појма шта се дешава и несвјестан си ситуације.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте се ви налазили у том тренутку?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: У својој породичној кући која је у том тренутку била пуна народа. Заборавила сам да кажем да су се нама раније доселиле двије породице које су избјегле из Хаџића због страха од муслиманске војске. То је била наша фамилија, мајчини брат и сестра са својим породицама. Презивају се Главаш и Крстић. Они су код нас стигли 15 дана раније јер су њихове куће биле окружене муслиманским снагама и страховали су за безбједност дјеце.
Сматрали су да је Брадина као чисто српско мјесто много сигурније. Дакле, можда нас је било двадесетак у нашој, и у кући очевог брата, које су биле једна поред друге. Када је кренуо напад ми смо се спустили у подрум. Зашто у подрум? Те наше куће имале су дебеле зидове у земљи и старији су мислили да смо ту сигурнији у случају удара граната или бомби. У току напада нити мој отац ни његов брат нису се налазили код куће, дакле ми смо сами без главе породице. Њих двојица су још раније отишли на неку одступницу да држе стражу у случају напада како би покушали одбранити село. Већина старијих мјештана нашег села се налазила на том неком брду како би извиђали ситуацију и могли упозорити остале на напад.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се даље дешава?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Сјећам се да је у подруму владала велика паника. Међу нама је и беба која има 13 мјесеци, дојенче. То је од татиног брата дијете које се наравно не може смирити и које константно пишти, плаче. До нас је у међувремену стигла информација да је у Доњој Градини код школе побијено и поклано све српско што се затекло, муслиманске снаге су дакле већ упале у Брадину. Ми смо удаљени неких пар километара од тог мјеста, и наравно очекујемо исти сценарио. У међувремену је пао мрак, и неко је предложио да изађемо из подрума и кренемо према засеоку Јасика. Сада са овим годинама размишљам гдје смо ми уопште кренули када се Брадина просто налази у котлини окружена са свих страна брдима које контролишу муслиманске снаге, али ето неко је ваљда у паници рекао: „Идите, изађите из куће и крените према Јасици “ и ми смо стихијки то и урадили.Тај збијег је нешто што сам јако добро запамтила, јер ми је то било јако трауматично искуство. У групи се налази између 40 и 50 људи, крећемо се макадамским путем по мраку. Ја на леђима носим руксак, са нешто књига, неком храном и својом омиљеном лутком коју сам убацила унутра. Када смо дошли на пола пута до Јасике, са свих страна почели су да фијучу меци по нама. Од метака пршти камење, велика прашина се створила, народ вришти, бјежи се на све стране. Поред тог уског макадама налазио се поток у који сам упала. Како сам била ситније грађе, вода је почела да ме носи али је неки старији човјек видио шта се догађа и спасао ме је.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли ви видите непријатељске војнике који пуцају по вама?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Не, не. Пут којим се се ми кретали према Јасици је у суштини шумски пут тако да се нападачи налазе унутар шуме. Још како је била ноћ, ми нисмо могли ни видјети одакле се пуца. Неко од старијих из групе је повикао да се враћамо у село, да се не може напријед и да немамо другог избора. У том збијегу мој брат Александар се губи, мајка плаче и дозива га али од њега ни трага ни гласа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ви уз мајку?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Да, ја сам уз њу, држим је за руку. Поред нас је стрина која држи малу бебу још увијек у пеленама, у повоју, доји је путем, нема ништа друго да јој да како би ју нахранила. Када смо се вратили пред нашу кућу схватили смо да нема ни дјеце од мајкиног брата који су били смјештени код нас. Они су били вршњаци мог брата Александра. Мајка је очајна, немоћна да уради било шта већ да чека судбину… Сваки следећи минут очај је све већи јер се они не појављују. Сјећам се да је мрак, вјероватно је касно у ноћ, маму покушавају да смире да је брат ту негдје, да ће се појавити, да зна гдје је кућа и да је велики. Тада се појављује тата, сав мокар, блатњав и задихан и каже да су се муслимани већ спустили у село те да је питање минута када ће стићи и до нас. Не остављају ништа живо иза себе, морамо негдје да се склонимо. Мој отац се иначе прије рата бавио ловом, то је била породична традиција која се преносила са кољена на кољено. Говори нам да недалеко од куће има неки гај, и на њему ловачки бункер као нека земуница која је добро сакривена, те да се упутимо тамо како бисмо се сакили од нападача. Онда узима мене за руку и ми крећемо у том правцу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се ти осјећаш у тим моментима, да ли си била у страху или је то била нека збуњеност, имајући у виду да си тада имала непуних девет година?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Апсолутно збуњеност. Ја нисам била свјесна ничега што се дешава пред мојим очима и евентуалних последица свега. Ја само знам да ме неко држи за руку, негдје треба да идемо, неко вришти, нема ми брата, стотину људи је око мене, трчи се, бјежи, просто немаш ти времена за страх. Ја сада имам страх када причам о томе и присјећам се свега а тада је то била само паника и збуњеност. Сјећам се да смо дошли ту у земуницу, а то је у суштини била класична рупа у земљи без ичега. Ушли смо доле у ту рупу и тата је неко грање навукао преко нас. Поломио је неко шибље и и прекрио нас са тим.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико вас је било на том мјесту, да ли је то само ваша породица?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Мислим да нас је било можда 8, оно што је остало од наше двије куће. Са нама је била и тринестомјесечна беба која је константно плакала што је потпуно нормално имајући у виду да је без хране, воде и у земљи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико дана сте се крили на том мјесту?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Ту смо били четири дана, али ја вам причам о том првом моменту када смо стигли у ту земуницу. Беба је плакала гласно, а неко од наших је са себи скинуо мајицу и опарао, како би дјетету завезали преко уста. Не можеш малом дјетету објаснити да мора бити тиха док не прођу непријатељи и не удаље се од нас. И заиста се сјећам тог топота војске, сјећам се тог ломљења грана, чује се док они пролазе, ногама газе око нас… То је било заиста језиво.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Непријатељска војска је прошла поред вас и нису вас открили?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Тако је. Они се крећу кроз шуму, прелазе преко нашег гаја и ми то чујемо. Имам осјећај да нико од нас није ни дисао како се не бисмо открили. И заиста, они су прошли даље а ми смо осјетили олакшање. Остали смо цијелу ноћ у земуници скупљени једни уз друге. Ускоро је почела свитати зора. Тада до нас долазе татина два даља рођака са женама и дјецом. Они су се такође бавили ловом па су знали за ту земуницу. Били су у шуми под ведрим небом, али су плашили да не буду откривени те су дошли до нас. Сјећам се да их је мама одмах питала да ли су игдје видјели Александра, а они су рекли да га нису срели. Нас је сада већ превише за тај мали простор, нема се довољно ваздуха, без хране смо и воде и сваким даном постајемо све очајнији. Тата је устајао у зору и са буковог листа је накапавао росу на чеп од флаше како би малом дјетету дали да пије. Његова мајка је дехидрирала и изгубила млијеко, а беба је већ почела да плави од недостатка хране и воде. Том росом са листа дијете је буквално држано у животу, али старији су знали да неће још дуго издржати. Када се видјело да више није рјешење да се кријемо без хране и воде, отац и рођаци су размишљали шта да раде. Причали су да ли да покушају да нас избаве шумским путевима до српске територије али проблем је био што нису били сигурни да ли ћемо ми дјеца издржати тај напор. Друго и одлучујуће, отац није желио да иде а да не зна шта му се десило са сином. Сјећам се да је у тим моментима рекао: „Не могу ја да одем, а можда ми дијете лежи мртво негдје у потоку .“ Тако су на крају одлучили да се предају. Тата је прво изашао из земунице да осмотри стање и види шта се дешава око нас. Када се вратио нама, рекао је да је видио двојицу војника како су пуцали на нашу кућу и да се иста запалила. Она је изнутра била опшивена ламперијом, тако да је веома брзо планула. У стричевој кући поред налазила се бака, очева мајка која је била непокретна. Она је остала у кући када смо ми кренули у збјег и претпостављали смо да се она и сада налази унутра.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се она звала?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Грозда, Гроздана Глигоревић. Ми нисмо знали да ли је она сада у кући или ју је неко изнио. Јер било је је још старих који нису хтјели напустити домове због стоке.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се даље дешава?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Отац и рођаци су ставили бијеле поткошуље на штап, подигли високо у вазду у знак предаје, и повели нас према нашим кућама. Сад замислите ситуацију да се предајете непријатељској војсци која вам је запалила кућу, гледате својим очима како вам нестаје сва имовина, како све одлази у ваздух. Не могу вам описати какав је смрад био у ваздуху. Они нису палили само куће, палили су и пратеће објекте. Штале су запаљене, стока је рикала, живо месо је горило.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта сте затекли када сте стигли пред кућу? Да ли је било непријатељске војске?
Не, војска је у међувремену отишла. Када смо стигли у двориште, затекли смо баку како лежи под дрветом. Њу су заиста изнијеле комшинице из куће и оставиле ту. Стричева кућа није запаљена. Питали смо баку како је преживјела. Она је рекла да је војска упала и питала ју гдје се налазе остали чланови породице на шта је она одговорила да не зна, да је стопостотни инвалид те да је радије убију него да ју малтретирају. Нису ју злостављали, испретурали су кућу, покупили неки новац и драгоцјености и отишли.
Након тога, ми смо ушли у стричеву кућу, покупили хране што је остало и почели да једемо јер смо били исцрпљени.
Док смо јели, није прошло много времена, пред кућу је стигло ауто лада „нива“ на коме су била обиљежја тзв. Армије БиХ и ХВО. Они су били здружене снаге које су напале Брадину, то причам сад из ове перспективе, ја то тада нисам знала. Запамтила сам добро то ауто јер су таква возила користили шумари и ловци које сам раније често сретала у Брадини. Из аута је изашла њихова војска. Обавили су разговор са мушким члановима наших породица и рекли су им да морају поћи са њима на испитивање те да ће их након тога вратити кући. Убацили су их у „ниву“ тако да смо ми остали сами, жене и дјеца.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли су непријатељски војници некога од вас тукли тада?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Не, не. Мислим да нису зато што је један од њих препознао нашу породицу, те их је поштедио физичког злостављања тада. Одвезли су их према Коњицу. Ја се и данас сјећам те сцене када ми одводе оца. Ја се питам зашто га воде, гдје ће са њим… Није он свезан, нема он лисице, али оде, он негдје оде. Наравно, они су њих одвели у логор нису их вратили и ми смо остале саме у тој кући чекајући судбину. Тај дан се више нико није појавио код нас. Онда је мама одлучила да тражи тијело брата по селу, јер је на свим могућим мјестима било и људских лешева и лешева од стоке. Замислите сада једну деветогодишњу дјевојчицу како се кроз запаљено село креће између мртвих људи и животиња уз невиђени смрад трулежи и гарежи, то је било као хорор филм.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То сте свакодневно виђали?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Мени је послије било забрањено да излазим ван управо како не бих гледала те призоре. Након тога жене које су остале у селу почеле су да скупљају посмртне остатке убијених и да их укопавају у дворишту цркве, како их животиње не би скрнавиле. Заиста, Доња Брадина је више страдала него Горња, зато што су се нападачи сконцентрисали на тај центар доле, и заиста су побили све што су затекли. Онда је моја мама кренула да тражи брата и сјећам се да је отишла испод куће, сјећам се тих њених лелека, вриске и сјећам се да су те жене пришле да јој кажу да је све у реду и да не треба да паничи, да не треба да вришти. Покушавале су да је смире. Послије сам сазнала да је мајка плакала и вриштала зато што је нашла његове личне ствари бачене у потоку и торбу коју је он носио у тренутку бјега, али њега није било нигдје. Због тога је помислила да је он убијен или га је однијела вода или је леш на неком другом мјесту, јер чим су ствари ту а њега нема, значи да није успио да се спаси. Жене које су била са нама тјешиле су је говорећи да је сигурно негдје сакривен и да ћемо га наћи. Тај очај са братовом судбином трајао је 21 дан. Мислим да је био 29. мај 1992. године када су пред нашу кућу дошли неки мени непознати људи и рекли да је Александар жив, да се налази у Коњицу и да се не бринемо. То је било невјероватно, мајка је почела да плаче од среће. Мене је узела за руку и одмах смо пјешке кренуле према Коњицу како би нашли брата. Од Брадине до Коњица гдје је удаљеност неких 8 километара, ишле смо магистралом, пролазећи пунктове са војском. Запамтила сам те војнике на барикадама који су мени изгледали страшно, са неким ружним ознакама, најсличнији су били индијанцима. Дошли смо до те једне куће за коју нам је речено да је Александар смјештен у њој и ушли смо унутра. Заиста, угледали смо га након више од 20 дана и само смо жељели да га загрлимо, да се увјеримо да је стварно жив. Убрзо, човјек који нам је омогућио да дођемо да Александра рекао нам је да је сигурније да још неко вријеме остане у Коњицу док се не смири ситуација а да се нас двије вратимо у Брадину. Рекао је мајци да се не брине и да је Александар на сигурном са њим. Ту смо се поздравили и нас двије смо се вратиле у Брадину.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је било поново оставити брата, имајући у виду колико времена сте били раздвојени?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Наравно да није било лако, поготово мајци која поново треба да се растане од свог дјетета. Али чињеница да је жив и да је на сигурном олакшала је ситуацију да се поново морамо растати. Међутим, испоставиће се да та раздвојеност неће дуго трајати. Наиме, мој брат Александар је, након што смо се ми исти дан вратиле у Брадину, код тих људи хрватске националности који су бринули о њему у Коњицу инсистирао да га одвезу у Брадину на његову одговорност и да не жели више да буде раздвојен од нас. Човјек који га је чувао покушавао је да га одговори од те идеје увјеравајући га да је то сувише опасно, да је он са 17 година интересантан муслиманској војсци и да ризикује да буде заробљен и одведен у логор. Међутим, брат је био изричит тако да се он сутрадан у пратњи тог човјека вратио кући. Појавио се на вратима стричеве куће у којој смо били смјештени, с обзиром да је како сам раније навела наша била запаљена, и рекао да хоће да буде са нама, те ако се нешто деси нама, нека се деси и њему. Мајка га је загрлила и почела да плаче.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, сада сте поново заједно у Брадини на окупу ти, мајка и брат док се отац налази у логору?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Јесте, то је период од 29. маја па све до Петровдана, 12. јула 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Шта се дешавало у Брадини у том периоду до 12. јула 1992. године?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: То је била, да тако кажем, једна хуманитарна катаклизма. Хране је нестајало, остали смо без основних животних намирница. Било нас је много у кући, а ничега довољно нисмо имали. Муслиманска војска како је пролазила кроз село, тако је купила оно што је остало од наше имовине. Брадина је прије рата била богато село, сви смо добро живјели од свога рада, посједовали машине, механизацију за обраду земље, тако да је то за њих био одличан плијен. Пљачкали су оно што што нису у првом таласу запалили и опвезли.
Околна села у којима су живјели муслимани била су изразито сиромашна, и у односу на Брадину јако неразвијена. За њих је мотика и рало представљало прави ратни плијен. Тако да они заиста нису бирали шта ће носити. Носили су све што су затекли. Сјећам се тачно једног муслиманског војника када је нашао миксер, мутилицу за колаче и питао нас да ли је то радио-станица. Ми, онако у чуду гледамо, питаш се одакле је човјек који никада није видио обични миксер. Такође, у том претресу куће нашли су стрицов инструмент за мјерење струје, па су опет почели да нас малтретирају како је то станица за комуникацију са четничким јединицама и тако неке глупости које нису имале везе са реалношћу. Тако да су готово свакодневно њихови војници долазили у кућу и малтретирали нас. Кад чујемо да стаје ауто пред кућом, ми се сви заледимо, јер знамо шта слиједи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је малтретирање било само у вербалном облику?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Па више се не могу свега ни сјетити. Али један њихов долазак је оставио велику трауму на мене. То је било можда дан или два након што се брат вратио из Коњица. Испред куће се зауставило возило са ознакама тзв. Армије БиХ из кога су изашла петорица њихових војника. У том тренутку су у кући биле моја стрина са бебом, моја бака која је била непокретна, мама, ја и брат. Остале жене су биле негдје у селу, тражиле неке хране да нам припреме нешто да поједемо. Војска је ушла у кући и ту је настао један пакао. Брата смо сакрили у ормар јер је био једини мушкарац а имао је 17 година, знали смо да би он могао имати проблема. По њиховом уласку почели су да галаме и лупају, мајку су одвојили у једну собу да ју испитају. Баку су питали гдје јој је унук, говорили су да знају да је дошао у Брадину и да се крије. Онда је Александар изашао из ормара од страха да војска не учини нешто нама. Одмах су га окружили и почели са испитивањем. Када су га питали колико има година, он се од страха збунио и рекао да има 16. Они су му рекли да лаже, да на пише на папир када је рођен и да израчуна поново па им каже колико има година. Ја сам стајала поред брата, и мене су питали за године, били су дрски… Брату су рекли да је довољно зрео и да ће га водити на њихов вјерски обред „обрезивања“… Онда су мене колико ја имам година? Они су били страшни, они су имали неке повезане траке, ја њих сад, ја не видим њихову слику сад, заиста. Значи и период послије толико година не могу се сјетити заиста лика тих људи, али знам да су ми дјеловали као индијанци.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли дјеловали као да су из неких других крајева, да нису уопште са територије Коњица?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Да, да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нису били локалци?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Не, не. Ти који су дошли, сигурно да не. Неко би их од тих који су са нама препознао. Па, Брадина није ни имала ту у кругу села нигдје, нигдје људе бошњачке националности. То су све била околна села. Не знам шта се дешавало, прескачем тај дио приче, али хтјели су брата да воде у Груде. То је мјесто гдје су већински били Хрвати, припадало је хрватском народу. Да, али они су као за те Груде, ту неку мобилизацију. Ту је бака плакала: „Ја не знам за синове гдје су, да ли су живи, молим вас оставите њега, он је дијете…“. Онда су се они тако са тим неким ироничним смијехом церили нама у лице, коистили тај наш страх…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Наравно.
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Онда се сјећам тог 12. јула, такође нешто најстрашније, само је наишла нека војска. У селу је било неких породица жена и дјеце који су остали, немају избора. Мушко сво становништво је спроведено у логоре у Мусале и Челебиће, али ми смо остали, мислим нас жене и дјецу, не сви, али већином било је људи и они су одлучили да нас све спроведу у основну школу. То је било потупно етничко чишћење села.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је у суштини други напад?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Тако је, то је други напад, они су кренули од тунела из правца Сарајева први улаз у Брадину кога год су затекли, војска је била са тим неким пушкама, митраљезима. Сад то је класична колона. Ми излазимо, они стоје на цести и оно прави се ред ко у школу дјеца, по двоје у ред и идемо према Брадини. Ја тад нисам била свјесна да се тамо више никад нећу вратити, да је то крај. Бака је поново остала сама јер она не може никуд, немамо начин да је носимо, наравно, не знамо ни ми гдје ћемо. И брата су опет затекли ту са нама и долазимо пред улаз у школу. Сјећам се да је брат међу непријатељском војском познао школског друга из разреда који је држао пушку и јавио му се са реченицом: „Гдје си друже?“ Он му рече: „Ми нисмо никакви другови“ и удари га из пуне снаге коундаком пушке по кичми. Од тог ударца он је пао, и почео да се превија од болова. На жалост, тај ударац је оставио трјану повреду од чега и дан данас има последице и иде на лијечење. Задобио је дискурсхернију. Након тога спровели су нас у основну школу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се школа звала?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Звала се „Звонимир Белша-Ноно“. Е сад замислите тај мој сусрет са школом, не знам тачно ког априла је прекинута настава, ја улазим ту у учиниоцу гдје сам учила прва слова и бројеве и дијете сам ја. Мени је слика дјетета у том тренутку, а ја у ствари кад сам ушла у ту учионицу то су стакла полупана, крв, вриска, жене, дјеца. Сјећам се неког деде који је био сав плав, не могу се сјетити како се човјек зове, отац зна кад сам причала, кад смо причали. Он је био сав модар, то се није могло препознати да ли човјек има очи, уста, колико је био испребијан. Значи, не види се лик и ту су нас смјестили и ја се сјећам испод неке школске клупе да сам се завукла и падала је ноћ. Неко из неке торбе нам је дао неку паштету или конзерву и кришку хљеба, да нешто само поједемо. Са нама је и мала беба. Ускоро је почела падати ноћ и ту почиње долазити којекаква војска. Они изводе цивиле, изводе жене, изводе старије особе. Оно кад их изведу само се чује вриска, цика, ударци и галама. Сјећам се тог неког пуцња кроз прозоре и сви смо ми онако под клупама, тад је нестало струје јер су разбили сијалицу, пуцали су из вана горе плафону учионице. Настао хаос, паника зу народу. Мени су само рекли, извирила сам онако испод клупе, стола и рекли су ми немој да гледаш овамо, нека те доле. Сјећам се да су муслимански војници извели два брата или су први рођаци од два брата дјеца, и тражили да један другог да ударају, да се шамарају. То се дешавало на клупи гдје сам ја била испод, то сам све чула горе.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су се они презивали?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Мислим да су Мркајићи, не смијем тврдити. Онда се појавио неки човјек, кажу да је он био један од главних испред њихове војске и питао нас да ли неко од цивила има некога у Коњицу гдје би се могао смјестити. У том тренутку моја мама је рекла стрини ти имаш малу бебу води Јелену, а ја морам остати да се вратим по баку, јер ми не знамо коме је оставити, горе више никог нема. Тад се растајем са мамом, идем са стрином у неки комби с неким људима, немам појма, нас та нека војска нас вози. Долазимо у Коњиц, ја сам се можда и први пут у животу срела са тим градом, некако смо више били привржени Сарајеву и први пут сам видјела неко непознато мјесто, све је то мени мирисало на барут. Дошли смо код неке жене у неки стан, та жена нас је примила, то је, послије сам сазнала, тетка од моје стрине и она је рекла: „Зашто сте дошли код мене, ни ја немам хране с чиме да се храним“. Не могу се сјетити колико смо били ту, можда смо само преноћили или двије ноћи, не знам. Она је рекла да нема хране да ми морамо изаћи. Мислим да се плашила за свој живот, за своју сигурност јер је остала ту гдје је остала. Онда смо пребачени како, не знам заиста, то вјероватно ови старији знају код татине сестре која је живјела на Јабланичком језеру и доле није било тих ратних дешавања толико. Прешли смо код ње, то се сматрала као сигурна територија, нешто као заштићена зона гдје су цивили чувани од стране неке војске. Која је то војска била заиста не знам, али ето ми смо дошли ту и бар се није пуцало. Онда сам се бринула за маму и знам да је она послије неколико дана дошла са баком. Причала је да је она њу возила у тим неким пољопривредним колицима до пункта, па да је нашла неке људе да је са камионом пребаце доле до Јабланичког језера, односно мјесто Острожац. Ја њен пут, њену трагедију сасвим довољно не знам, она је тад имала 40 година. Покушавала сам да сазнам како је прошла као млада жена тад, нисам допрла до превише информација. Знам да је приликом једном од тих дана кад смо били у Брадини носила тати храну, тад се то носило доле њима у логор и да су је неки војници затворили у неку стражару која је била логор за жене и да је она ту била четири дана. Ја знам да се она није вратила, ја не знам шта се ту десило. Ја сам послије као зрела жена дошла до жена које су биле с њом. Мама је умрла нажалост 1998. године од свих тих посљедица без икакве дијагнозе болести која је могла бити узрок смрти попут карцинома или нешто слично. Заиста су биле посљедице тих дешавања. Ја сам покушала од жена које су са њом биле затворене у Челебићу сазнати шта јој се тамо десило и шта је преживјела. Оне се сјећају да кад су је довели, да је имала на себи некакву сукњу а оне су ју савјетовале да покрије кољена неким џемпером. Она је сво вријеме плакала и молила да је пусте говорећи да има мало дијете и да има непокретну свекрву. Но, међутим то код њих није нешто пило воде, већ су је једно вече извели из те ћелије и нису ју вратили цијелу ноћ. Дакле, то је остало упитник. Никад нећу сазнати да ли се заиста нешто десило, али ми њена прерана смрт говори да то сигурно није било нешто што је нормално, али тврдити не могу. Шта даље? Значи у Острошцу у том насељу поред Јабланичког језера до августва мјесеца смо били ту. Да, и ту смо се крили у подруме. Зашто? Не знам. Вјероватно су се опет дешавали ти неки пуцњи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте ту имали довољно хране?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Јесте, заиста ту није била криза за храну. Ту су се укључиле неке породице хрватске националности које су нама помогле, то је неко насеље Клис преко пута језера. Код њих није било тих дешавања као што смо ми доживили у Брадини. Они су доносили неку храну, пакете, неку гардеробу, јер ми буквално нисмо имали ни личне документе, апсолутно ништа, све је изгорило. Онда се сјећам да је у августу мјесецу размјењен мој отац и његов брат, дошли су са по 40-ак килограма нама на очи. Нити су они познали нас ни ми њих.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте познали оца?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Апсолутно не. 43 килограма то је живи костур. Рекли су ми да је то он. Значи три мјесеца су учинила своје. Били смо ту значи од августа до октобра и онда је кренула та нека, како би то рекла, размјена за новац, односно злато. Нудиш све материјалне ствари, новац у ствари немаш, ето неко је негдје можда и сачувао да то скупимо нешто да продамо, тетка је могла да прода нешто да можемо да платимо људима који су се бавили тим да нас изведу на слободну територију коју је контролисала Војска Репубике Српске и да идемо даље. Тај пут од Јабланичког језера до насеља Кобиљача, то је код Кисељака је такође један специфичан период који је онако мени остао у сјећању. Возио нас је неки човјек, млад човјек, мислим моју породицу, мајка, отац, ја и брат и онда нас је оставио у некој шуми одакле смо се ми требали докопати наше територије.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје је бака била?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Остала је код тетке а са њом су остали су стриц, стрина и њихова беба. Дакле, не можемо сви одједном ићи, већ прво једни па други. Дали смо неко злато које смо имали, продала се нека пољопривредна машина да се да новац за то, не сјећам се, мислим да је то тад било хиљаду њемачких марака да нас превезу. Дошли смо до неке шуме, ја не знам гдје је та шума, то је сад неки пут према Кисељаку или Кобиљачи и човјек нас је ту оставио и рекао да он мора нешто да заврши и да нас остави ту и да морамо да чекамо неких 40 минута. Док смо ми чекали у тој шуми, наилази камион војске која је имала повезе на главама, исцртана лица са масним бојицама… Они пјевају на камиону и стају да пију, пале цигаре, веселе се из неког разлога. Ми смо се сакрили под неку међу, то је била низбрдица од шумског пута, поваљани у траву и некакво грање. Помислила сам да ће нас убити, да нас је човјек ту намјернио оставио, узео паре за нас и завршио посао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел вас видјела та војска у том тренутку?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Не, не, није нас видјела зато што смо ми чврсто били сагети и сјећам се неких листова грања да је тата ставио по нама као да се само не разликујемо, шума је још увијек зелена. Они су ту нешто кратко били и отишли и тај се човјек вратио по нас и ми смо, то се није могло причати, то је био шок. Значи, просто су могли да ураде са нама шта су хтјели, али нису нас видјели. Дошли смо до неког пункта Бусовача, памтим то име, и ту су нас извели све да нас стрељају, не знам која је војска контролисала стварно, јер немогуће је то било упратити, јер они су били на појединим мјестима заједно удружени, на појединим су ратовали једни против других, тако да…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не знате која војска је ту била?
ЈЕЛЕНА ГАЧАНИН: Стварно не знам, али нека је војска на том пункту и каже да ми сви изађемо да нас као спроведу, или шта већ, немам појма. Тај човјек је рекао прво морате убити мене па ову породицу и дошао је у сукоб са њима и ту је заиста кренула вербална препирка и завршило се тако да смо ми опет враћени у то ауто и кренули, дошли смо до Кобиљаче и ту смо видјели наше, наш народ, односно слободну територију. Ето тако креће тај неки други период живота. За нама су дошли послије неког периода стриц, стрина и беба. Бака је послије годину дана дошла са тетком и са њеном породицом, јер са њом је заиста било немогуће, чамцем је морала као непокретну преко Неретве превести и све то, то је нека њихова прича. Онда долазимо на Мостарско Раскршће то је мјесто поред Блажуја и Бињежева и ту налазимо неку слободну кућу. Значи, ту смо се смјестили. По самом доласку, само што смо дошли, тату су мобилисали, ни опорављен није био. Ја не знам да ли је човјек имао 50 килограма када је испред ВРС послан на неке положаје. Био је живи леш у униформи, али просто тако је морало бити. То је рат, то је тако.