9. ЈУЛИ 2024. ГОДИНЕ
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте рођени?
СТАНА НИКОЛИЋ: Рођена сам 25. фебруара 1948. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје?
СТАНА НИКОЛИЋ: У Тузли, у мјесту Потраш. Ја сам са иначе родом са Мајевице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте и са ким живјели прије почетка ратних сукоба?
СТАНА НИКОЛИЋ: Живјела сам у граду, у улици Друге Крајишке бригаде. Од 1977. године сам живјела у ванбрачној заједници са Тешић Радивојем са којим сам добила два сина, Радана и Драгана. Из брака са првим супругом Миком имала сам сина Обрада.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте били запослени?
СТАНА НИКОЛИЋ: Радила сам као чистачица на Рударско – геолошком факултету.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Од које године сте ту почели радити?
СТАНА НИКОЛИЋ: Не сјећам се тачног датума, али то је било прије избијања ратних сукоба, тачније од 1990. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До када сте радили?
СТАНА НИКОЛИЋ: До деведест и друге године. До тада је било све нормално. Нисам имала никаквих проблема. Онда су ми са појавом првих инцидената на послу дали некакву потврду да могу долазити на посао. То је била као некаква пропусница.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко вам је дао ту пропусницу?
СТАНА НИКОЛИЋ: Мислим да је био декан тога факултета. Рекао ми је: „Ајд ти Стано негдје се склони, и ево ти потврда да можеш долазити на посао“. И наједанпут, ишла сам пар дана и не дају послије тога више да идем.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не дају ти да уђеш на факултет или или да напустиш кућу?
СТАНА НИКОЛИЋ: Не дају да уђем на посао. Одем ја до факултета, али неће да пусте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Неће да те пусте унутра?
СТАНА НИКОЛИЋ: Ја.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко вам није дозволио, портир?
СТАНА НИКОЛИЋ: Да, портир. Каже: „Напоље, напоље, немаш ти овдје ништа“. Ја одем кући, шта ћу, куд ћу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте живјели у Тузли, да ли је то била кућа или стан?
СТАНА НИКОЛИЋ: Старе зграде су биле, онако мале.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Старе зграде?
СТАНА НИКОЛИЋ: Оне, то су биле оне зграде ниске, било је пет зграда једна до друге.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када сте ви заробљени?
СТАНА НИКОЛИЋ: Оног дана када је мој син погинуо, 27. новембра 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како вам је син погинуо, гдје се налазио?
СТАНА НИКОЛИЋ: На Мајевици, на Бањ брду.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А гдје су се налазили ваши синови које сте добили у заједници са Радивојем?
СТАНА НИКОЛИЋ: На почетку рата, моја два сина су избјегли у Бијељину, послала сам их код родбине а ја и Радивоје смо остали у стану у Тузли.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Добро, да се вратимо на тренутак кад су вас заробили?
СТАНА НИКОЛИЋ: Да, у стан је дошла Војна полиција , и одвели нас двоје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Вас и Радивоја?
СТАНА НИКОЛИЋ: Јесте, и то Војна полиција и у СУП нас одвели.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Извините, да ли је то било исти дан кад је ваш син погинуо или неколико дана касније?
СТАНА НИКОЛИЋ: Тога дана по ноћи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): По ноћи?
СТАНА НИКОЛИЋ: Ја, по ноћи су нас одвели.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли вам рекли да вам је син погинуо?
СТАНА НИКОЛИЋ: Јесу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су вам то саопштили?
СТАНА НИКОЛИЋ: Кажу: „Убили смо ти сина и сад водимо и тебе и мужа“. Сад, не знаш ни ти гдје ћеш, не зна ни муж. Они су нас одвели.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте се ви у том тренутку осјећали кад су вам рекли да вам је син убијен? Јесте ли им повјеровали?
СТАНА НИКОЛИЋ: Па, пала сам ја у несвијест. Они кажу: „Џаба ти падаш, он је убијен, готово је“. Тада су одвели мене и мужа и никад га још нисмо ни нашли.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Мужа више нисте видјели?
СТАНА НИКОЛИЋ: Нисам до дан данас.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, ви сте тад посљедњи пут видјели мужа ту ноћ кад су вас одвели?
СТАНА НИКОЛИЋ: Ја, нити је он мене видио, нити сам ја њега. Мене су свели у подрум доле.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А гдје су вас одвели, у коју зграду? У зграду СУП-а?
СТАНА НИКОЛИЋ: У СУП-у, само што су ме спровели доле.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је полицијска станица?
СТАНА НИКОЛИЋ: Ја, ја у СУП-у.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Главна полицијска станица у Тузли?
СТАНА НИКОЛИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли ви ту видјели иког познатог, неке полицајце, људе које сте прије знали?
СТАНА НИКОЛИЋ: Никог нисам могла познати, ниједног полицајца да знам ко је. Чим су ме довели, спровели су ме у просторију у подруму. Након неког времена донијели су ми нешто да једем а ускоро су почели са мучењем. Почели су да тргају гардеробу са мене и да ме скидају. Ја сам почела да плачем, а они кажу шта плачеш мајку ти је*ем више, и почеше да ме ударају кундацима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ударали су вас?
СТАНА НИКОЛИЋ: Кундацима од пушке и удри, удри, каже нећеш више плакати маму ти је*ем, сатраћу те, сад ћемо те опет убити. Ударају по цијелом тијелу без прекида. Ја јадна кажем: „Јој,шта ћу Боже драги, убиште ме…“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли били сами у тој ћелији или је још неко био са вама?
СТАНА НИКОЛИЋ: Сама ја.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је трајало то мучење?
СТАНА НИКОЛИЋ: Па, можда једно три, четири сата је трајало и онда су отишли негдје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу вас само тукли или је било и неког другог облика злостављања?
СТАНА НИКОЛИЋ: Скинули ме потпуно и знаш онда шта је било… Кажу ми послије: „Само прозбори шта смо ти радили, убићемо те“. Након тога дошао је један млађи полицајац и рекао ми да се обучем. Ја га питам јел смијем а он каже „ Па, смијеш“. И ја таман да га питам како се зове кад дође неки старији и пуче му шамарчину зато што прича са мном. Он ушути, није смио ништа више рећи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се даље дешавало док сте били затворени у том подруму?
СТАНА НИКОЛИЋ: Готово сваку ноћ су долазили код мене у ћелију. Упадну, туку ме кундацима по тијелу, тргају одјећу, псују, називају ме курвом…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли су вас хранили, јесте ли добијали редовне оброке?
СТАНА НИКОЛИЋ: Донесу неке конзерве и мало љеба, некад једну, некад двије кришке. Кад сам изашла на размјену моја су дјеца бјежала од мене, нису ме препознали колико сам била смршавила.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):До када сте били у затвору? Када је дошао крај вашим мукама?
СТАНА НИКОЛИЋ: Једно вече дођоше, каже ајде тражили су те, фирма те тражила, ајд сад, каже да идеш у Црвени крст. Ја шутим, ништа не проговарам. Они мене спремише и одведу ме. Ја не знам куд су они мене провели да ја дођем до Црвеног крста. Немам ја појма, ништа, ја само знам да сам у неком ауту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли вам је од раније било познато гдје се налази Црвени крст у Тузли?
СТАНА НИКОЛИЋ: Јесте, знала сам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте, да и довезли вас ту?
СТАНА НИКОЛИЋ: Ја, и чула сам док су ме возили у ауту гдје један другом говоре морамо ју размјенити, неко ју тражи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте ви размјењени, у којем мјесту?
СТАНА НИКОЛИЋ: Паша Бунар.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је у Тузли, гдје?
СТАНА НИКОЛИЋ: Да да, у Тузли. Са Паша Бунара смо кренули, било је десет аутобуса. Ја, и тада су пуцали по нама, по конвоју неке муслиманске формације.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ког датума је извршена размјена, када сте ослобођени?
СТАНА НИКОЛИЋ: То је било 18. марта 1993. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је било са вашим партнером, Радивојем?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ја већ више од тридесет година ништа не знам о њему. Наводно је покушао изаћи из Тузле неким приватним каналима у току 1993. године. Требало је да га неки људи којима је платио преко Мејвице преведу на на нашу територију. Он се води као нестао од 28. августа 1993. године. До сада сам много пута имала узнемиравања од стране непознатих лица које су нудили информације о томе гдје се налазе његови посмртни остаци у замјену за новчану надокнаду, међутим то су све биле лажне приче. Тако да сам поред личне голготе у рату доживјела да изгубим сина Обрада и невјенчаног супруга Радивоја.