6. ЈУНИ 2024. ГОДИНЕ
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ја сам Слободанка Видић, рођена сам у Лесковцу у Србији 1947. године. У Броду сам се настанила 1966. године. Касније сам се запослила у Фабрику чарапа „Босна“, Босански Брод. Ту сам радила као текстилни инжињер све до избијања ратних дејстава. Важила сам за доброг радника. заједно са мном радио је и мој супруг, његов брат и братова супруга. Фабрика је бројала око 600 радника. Имали смо погон и у Тешњу, који је био у саставу наше фабрике. Ја сам била руководилац техничке припреме рада
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Има ли сте поприлично велики колектив. Претпостављам да сте радили заједно са Хрватима и Муслиманима?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Колектив је био национално измјешан. Тада се ја у то пуно нисам ни разумјела, нити сам гледала ко је ко по имену. Чак шта више, послије посла сам се дружила и проводила највише времена са комшијама који су били друге вјере. Морам рећи да сам се прије самог почетка рата развела. Ја и бивши супруг смо остали у добрим односима и виђали смо се свакодневно на послу. Из брака сам имала двије кћерке. Једна је радила у „Енергопетролу“, а друга је студирала у Сарајеву, била је на четвртој години на Природно-математичком факултету. Стипендирана је од стране „Рафинерије“ за погонског инжењера. Нормално, кад је почело 1992. године, кад су почела та, у међувремену сам се и растала, морам то пре рећи, радили смо у истој фирми, мој директор је био директор једног ОУР-а, ја сам радила у другом дијелу. Остали смо добри без даљњега, имам двије кћерке из тог брака. Једноставно, радила сам, тад сам била, ја не знам тачно које радно мјесто сам имала, руководилац техничке припреме рада, чини ми се тако било и почеле су некакве те немири. Кћерка ми једна радила у „Енергопетролу“, а друга је студирала у Сарајеву, била је на четвртој години.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када су се почели јављати први проблеми?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Не сјећам се тачно датума, али један дан док сам била на послу мене је кћерка позвала и каже да су њих су распустили из фирме, из „Енергопетрола“,и говори ми: „Мама, шта ћекаш, долази кући – рат је“. Какав рат? Једноставно, пошто је нас доста у фабрици у руководству било српске националности, ми нисмо били обавјештени шта се дешава. Након тога сам се јавила клегама и рекал да идем кући.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Можете ли се сјетити када је то тачно било?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Па тако, када је проглашена независност Босне ја мислим, 7. априла 1992. године.Чини ми се да је тај дан, ја ћу можда и слагати, давно је било. Углавном, ја сам онда отишла кући. Имала сам једну колегицу која је радила у Славонском Броду као инжињерка, која је долазила код нас у стан и она ми је говорила: „Слободанка овде ће бити горе него у Вуковару. Болница у Славонском Броду је пуна хрватске војске“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А реците ми, извините што вас прекидам, јесте ли чули за догађај у Сијековцу који је био крајем марта кад је тамо, кад су убијани они цивили, становништво 26. марта. Да ли се причало овдје у граду о томе?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Није се причало о томе. То сам баш хтјела да истакнем, мало смо имали информација, нити је неко рекао, еј. Ја сам примјетила да се они иза зграде скупљају Хрвати, посебно из комшилука купе кофере, раде иза зграде, не раде овамо, иду. Реко, Боже шта је то? Нико не обавештава ништа, нико не говори. Ја са двема кћеркама, немам мушку главу која можда ипак интересира се и зна нешто. Оно, сматрам нисам крива ништа, једноставно не размишљате другачије, али онда после ми једна комшиница каже: „Слободанка, па смо једино у згради нас двије Српкиње остале“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Сви су изашли?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Сви су отишли или су Хрвати или Муслимани, они су ту. И срећа, зет је Хрват од кћерке муж и онда имали су те неке пријатеље и каже више се не може ни превести, него, каже можемо отићи преко Хрватске на Шамац, па за Сарајево, јер у Сарајеву неће бити рата. Мени тамо кћерка студирала и ја сам хтела да покупим кчерку из Сарајева. Ми смо кренуле у ауту са њеним мужем, они нису имали дјецу, ја и ова моја кћерка одавде из Брода што је радила и на Славонски Брод. На мосту већ су почеле барикаде, каже: „Куда ћете ви“? Ми кажемо: „Идемо за Сарајево“. Па, куда ћете тамо, тамо колона тенкова, нападају Срби. Ми оно лаички: „Ма, ми бјежимо одавде да нас не ухвате“. Као фол, не знам шта да говоримо. И сад он гледа и видио је вероватно по именима и презименима, није могао да прокужи тачно ко је ко сада. Чак ја сам мислила да су то комшије Хрвати, нисам знала да су Срби. Онда смо ми стварно тако отишли у Шамац за Сарајево. Тамо сам затекла ту кћерку која је студирала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какву сте ситуацију затекли у Сарајеву?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: У Сарајеву већ је почело. Каже: „Откуд ви ту“. Већ су почеле барикаде. Имала сам једног пријатеља који је радио у Тузли и он је прешао у Бијељину да ради. Он је заступао представништво „Неопланта“ Нови Сад за Босну и Херцеговину. Онда се пребацио у представништво у Бијељини, а у Сарајеву је имао стан и моја кћерка је управо у том стану боравила и студирала. Почеле су гужве и сад видим ја, већ одмах код њих позивају на састанак и да се нема пуно излазити да се види који смо ту сви, ко је у ком стану.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): По згради, по улазима јел?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: По улазу, све по улазу и ја видим кад они говоре…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То су радили Муслимани јел?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да. Онда видим ја да сам ја опет једина Српкиња.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Исто као у Броду што је било.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да, шта ћу сада ја и онда кажем, онда тај мој пријатељ кад је дошао онда је њему неки добар пријатељ раније кад је он ту боравио рекао му: „Милораде, пријатељ си нам, али онако искрено пријатељски ти говоримо да не би било лоше да се склониш једно време, води се некаква политика“. Њему је то било јасно, ставио нас је у ауто и каже: „Идемо и сад кад будемо на барикади ти само реци да мораш да су те звали у Брод да идеш као стручњак да мораш ићи радити“. И тако је и било, ми кренемо, прва барикада зауставе, тамо, вамо, куда ћете ви, каже, морам назад за Брод звали су ме хитно требамо. Он је имао у гепеку пар гајби те суховине, суџук и те ствари, момци почастите се, тако прођемо ми до Бијељине и у Бијељину на аутобус и ја одем за Лесковац. И сада, тад је настао проблем. У Лесковац дођем код сестре која сама живи у кући од своје плате, нас три тамо. Ништа не радимо и све мислимо да ће се то смирити, па ћемо отићи. Пролази време, ништа се не дешава.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У суштини ви сте били на сигурном у том тренутку, нисте били тог свјесни.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да, али сви су потражили негде по Србији, по хотелима смештај, тражили да држава то финансира, а ја, није ми пало напамет, идем код својих и тако. Кад сам само легла у соби да не морам страховати, ја то не могу да опишем тај осећај.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Али друго дијете вам је у том тренутку у Броду, друга кћерка кад сте ви били у Лесковцу?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Не, не, скупа смо све три.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А да, сви сте кренули.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да, да, све смо ми у Лесковцу. Након неколико дана ја сам назвала моју јетрву Софију која је из Брода избегла у Сомбор. Она ми тада у разговору каже да је чула да су у Броду биле наше познанице које су тамо стигле преко Мађарске и да су им дозволили да покупе своје ствари и папире, те да су их Хрвати пустили да се врате назад. На те ријечи, ја рекох: „Софија ајдемо и ми, немам ништа овде, кћерке су ми без игдје ичега, све нам је остало у Броду.“
Она ми даље говори да је чула да објављују на радију да у Брод може да се врати ко жели да настави са радом чим се смири ситуација. Неопходно је само да дођемо лично да се пријавимо. ко хоће да се врати да ради док се мало смири ситуација мора се доћи пријавити. Мора се доћи лично пријавити. И тада ми одлучимо да се вратимо у Брод.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико сте времена провели у Лесковцу?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Па ето негдје два мјесеца, у јуну сам се вратила.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је изгледао ваш повратак у Брод?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ми смо преко Мађарске дошле у Славонски Брод. Тамо сам имала једну пријатељицу код које смо преспавале. Када сам ју питала каква је ситуација у Босанском Броду, она ми је одговорила да не зна и да она тамо не прелази.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Није ли вам то говорило да је можда боље да се не враћате тамо?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Па размишљала сам о свему, али водила сам се са тим да идем само да се пријавим за рад и да покупим личне ствари из стана па ћу се вратити назад. Тако да смо ми ујутру пошле према мосту са намјером да пређемо у Босански Брод.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): На који начин сте прешли мост који је тада контролисала хрватска војска?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Имале смо срећу, односно боље је рећи несрећу, да је на улазу на мост са хрватске стране, на пункту са хрватском војском, наишло ауто које је возио један мој познаник, Хрват. Он се зауставио и питао ме куда ћемо. Ја сам му одговорила да идем преко и он нам је понудио да нас повезе. Тако да смо са њим у ауту кренули преко моста. Војска нам није тражила никакве документе с обзиром да смо били са хрватом у ауту па им нисмо биле сумњиве. Сјећам се да је комплет мост био миниран и да смо морали заобилазити оне велике „паштете“ мине. МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Био је миниран?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Јесте. Мени је то било довољно да закључим да се нисмо требале враћати у Босански Брод али већ је било касно за било какву реакцију.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Више нема повратка назад.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Тако је. Када смо прешле у Босански Брод отишла сам право у свој стан. У стан долазим, затворена врата. Покуцам преко пута код комшинице чији зет је Хрват, она отвори врата и каже: „Слободанка, не знам шта се дешава. У вашем стану борави једна млада жена са малим дјететом, то је све што ти могу рећи.“
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, ваш стан је био обијен?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Не, јер ја сам кључ оставила комшиници да узму ако им шта затреба, да припазе, ето… Тада сам отишла у сусједну зграду код познанице која је радила као благајница у „Чарапани“ а била је удана за хрвата Јерка Главаша. Она се изненадила када ме је видјела питавши ме откуд ја овде… Ма, рекох, ми ћемо се одмах вратити само да се пријавимо, чули смо да су објављивали у „Чарапани“ да се треба пријавити ко хоће да ради кад се смири ситуација. Ја и јетрва Софија смо попиле кафу са њом и отишле поново свака до свог стана. Када сам стигла до стана, у њему је била та жена која се уселила. Говори ми: „Госпођо, ја сам већ трећи станар у вашем стану, овде улази ко како хоће, дође војска, узме што жели и изнесе… Знам да сте имали дивне ствари, вриједног намјештаја, али овде нема ништа више, видите и сами“. Сачувала је нешто од личних фотографија и понеку крпицу. То сам спаковала у једну торбу, узела и отишла поново у стан код Олгице Главаш. Ту смо мало посједиле и онда нас је Олгицин зет који је буио Хрват одвезао до „Чарапане“ да се пријавимо. На улазу у фабрику нас је зауставила нека контрола и питала шта требамо. Ја сам рекла да смо чуле да се може пријавити ко жели да ради након што се смири ситуација, па нас је тај човјек уз пратњу портира упутио у сектор за опште послове.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Да ли вам је неко од тих лица био познат од раније??
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да, да, Цвитковић чини ми се, или Цвенчек, Цвенчек се презивао, а звао се Ивица. Када смо дошли у тај сектор за опште послове, жена која је радила ми је рекла: „Слободанка, ви сте закаснили, то јесте био позив, али то више не важи, ви сте добиле отказ“. Рекох добро, можемо ли бар добити своје радне књижице, ако смо већ закасниле да се пријавимо за рад? И сад, даје она нама радну књижицу, моја јетрва отишла у међувремену код директора, а директор исто један наш Хрват је ту наш радник и она с њим мало причала, тамо, вамо. Ја мислим у то време да су и ми смо опет назад код ове госпође Главаш, да су они пријавили, претпостављам „Чарапана“ полицији и док смо ми само селе, они су на вратима зазвонили код ове комшинице. И сад они звоне и каже: „Имате неке гошће?“ Па, каже то су наше, оне сад одлазе. Каже: „Морају дати изјаву на стадиону“. Тамо је њима била смјештена полиција.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Војна полиција?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Војна полиција. Само дају изјаву како су дошли, нико их није евидентирао да су ушле у Брод. И каже Олгица ајд полако, а Љерка нема, ајд па ћемо се чути. Њеног мужа још нема ту. И он нас у ауто и ми одемо. Ствари су остале код Олгице и тамо дођемо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу они били у униформама?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да, да у униформи, бели опасачи они.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу вам били познати они?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Не, најгоре што су то били све неки млади људи, непознати људи. То су генерација наше деце, негде 20, 25 година, можда и млађи, углавном он је нас одвео тамо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је стадион ФК „Полет“?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Јест.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, то су њихове свлачионице.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Е, да управо ту, ту смо били смештени. Он каже: „Доле у свлачионицу, намјестите кревете и дајте им папире нека пишу како су дошле, гдје су све боравиле, с ким су све контактирале, нека напишу све“. И ми, ајд пишемо на основу објаве ваше да треба се пријавити дошле смо и којим путем смо дошле, све тако и сад ми то оставимо и сад чујемо доле: „Ајте за мном“. У свлачионици тамо кревети су убачени некакви. „Сједите ту, чекајте до даљњег“. Јоој, ми сад сједимо, не знамо шта је сад, шта ће бити и онда је настало, дође, провире, погледају, доведу још једну жену, па онда опет.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Послије вас довели још једну жену?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да, послије још једну.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел она била позната вама јесте ли је знали?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Нисам, послије сам неке упознала, Живковић Стана, она и њен син. Њен син је, чини ми се радио у СУП-у у Добоју. Ту сам претпоставила да је то ради тачно неких ваших личних, фамилије или нечега. И онда смо ми ту, кажем сједимо и ми чекамо да они нама доносе да једемо, порцију нечега. Нећу ја да једем, шта ћу сад, шта нам дају.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви и даље очекујете да ћете ви бити пуштени исти дан, да ћете изаћи?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да и ништа. Јој, већ се мрак спушта, немаш појма. Ми да пређемо у Славонски Брод, имам пријатеља тамо па ћемо преспавати па ћемо послије лакше. Ништа се не дешава, останемо ми ту спавати. Нема ту, кревет имаш и то ти је то. Па да, јун месец, топло је већ. Онда после сутрадан опет доведоше управо та Стана Живковић, нас десетак и пролази. У том трећи дан, не знам, долази он је главни заповједник града био и сад он долази, заборавила сам, али то негде има сигурно, ја знам да је његов деда имао кућу иза „Чарапане“, он је главни заповедник, не могу се сјетити презимена, млад.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел Драго Лепан, није?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Није.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Није?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Драго Лепан је био тамо, али није он заповједник града био. Каже: „Е, ја знам ваше кћерке“. Оне су били у гимназији, обадвије су ишле моје кћерке. Каже: „У школу смо ишли заједно“. Онда, реко ти сине знаш да ми нисмо никакви националнисти, ја причам са тим младим и не знам зашто смо ту. Каже добро, видећемо. Ништа, он је изашао, више се није појављивао. И онда тако прође дан. Већ је почело онда, моју јетрву прву изведу, па онда видим дође сва уплакана, све нешто па онда. Други дан дођу по мене, али то је, доле су врата отворена и сад не закључавају се и сад улазе ови ти неки дечки и они сједну обично на тај кревет који је празан и то. Некад сједну и на твом кревету и онда каже овај и почну причати неку причу јел вам треба шта да донесу они као каладонт, пешкири и то. Реко шта ће нам, па нећемо ми ваљда бити овдје? Па, не знамо ми то. Па реко, сад ми хватамо, па чему дјецу, шта смо ми криве. Онда један се излетио па је рекао, ја мислим да више није ни долазио, каже: „Схватите, ви нама несметате, све наредбе нам долазе из Славонског Брода од Хрвата, ми морамо тако, једноставно Срба не треба бити, ето то сте ви криви“. Ништа, ћутимо ми, сад су видјели да они превише успостављају блискост па су почели закључавати врата да не улази се. Онда су они почели изводити, јетрва моја баш. Некада се морате направити, да не кажем и глупи да би прошли лакше. И онда, дан за даном пролази, па ја мислим да то није било дуже, јер у јулу смо ми већ изашле. У ствари, ја сам изашла у јулу, имала сам неку срећу. Доведу горе, има горе тих канцеларија, доведу ту, одраде они што хоће да одраде, а ту доводе све неке ипак колико сам приметила по фацама јаке људе. Значи, нису то војници обични.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Физички јаке или функцијом јаке?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Функцијом, функцијом јаче претпостављамо по начину, униформи, озбиљности да не кажем. И онда је чак је један дошао само седите и имао је књигу и почео писати. Хајде реците шта можете у вези овога. Па, шта да кажем, ја опет ударим, видим млади су то, шта рећи сине, мени је ово несхватљиво, ја не могу да разумемо ово, ја нисам никад била у ситуацији. Онда тако ја ништа ружно не кажем, чак штавише мени се кад сам дошла у Брод допала та неједнакост. У ствари, јесам тад говорила истину, јер управо та разноликост оно држала је, било је интересантно мени бар, јер нисмо сви, свако има неки обичај. И онда он каже: „Ћутите и само сједите“. Ја не знам како се звао тај човјек који је ту био. Ми смо тако седили сат времена. Вероватно је он тад хтео мене спасити, претпостављам од неких других ствари још горих. И онда смо, и сад каже: „Сиђите доле и само за мном идите немојте ништа, ако вас неко повуче, нема шта“. Ја сам послушала и сад улазимо ми доле, откључава он врата, ја улазим и он улази и закључава врата изнутра и сједимо. Већ су навалили на врата, гдје је кључ? Ништа он, само ћути, све ове дјевојке ћуте. Онда кад се то смири, изађе, опет нас закључа. Онда послије дође неко и као вадиш се на то, мени је рекао, а интересантно код њих нема ословљавања имена само заповједниче. Никад нећете чути Јанко, Станко или нешто, само заповједниче.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То се управо радили да се послије не би знало ко је то био.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Управо то, то сам хтела рећи. Били су као обучени и он каже, дошао као хоће да ме води, као мени је заповједник рекао, ја кажем заповједник рекао да ја не смијем никуд мрднути ако ме неко буде звао, он је тако мени наредио. И онда, пошто је вјероватно, можда се и боји, па повуче се. Тако сам се пар пута спасила, да кажем, с тим. И сад то време пролази, ништа се не дешава и тако то дан иде.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Извините, јел ту било и мушких затвореника?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ту је само било, е било је у ћелији до наше, управо жене које су дошле ту, било нас је десетак, једна је чак, ја кажем јадна им мајка тим који су заробљени. Треба бити сретна она којој је на ратишту погинуо син а не који је био заробљен. Свашта су им радили, јер једна је жена препознала глас свог мужа, јој, каже оно мој муж, кука јој шта ће, јел знају они, уписана је та жена исто. Ја се сад не могу сетити њеног имена. Било је свашта. Мислим, вриштали су.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Чули сте јауке?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Да. Они су после једну, она Муслиманка што је била исто ту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Из Кобаша?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Из Кобаша. Њу су пребацили преко зида у другу свлачионицу.Да није скроз спојен зид био до плафона и пребацивали су је тамо и свашта су радили, а кад су је на испитивање водили, кад се вратила једном била је сва плава, од оног платна од кошуље смо да прави облоге себи, али су нама рекли: „Са њом се не смије причати, она је као неки издајник, терорист“. Не знам ни ја. Она нам је ту баш рекла, прешла тамо, пређе тамо, они питају има ли тамо војске? Она каже: „Па, има неких тамо“. Кад пређе овамо овима исто каже: „Има“. Жена онако, њу су баш малтретирали и свашта су јој радили, ајд то сад то није битно. Један дан позову јетрву моју и нема ње, нема, кад дођоше по мене. Шта је сад горе? Како су се поређале столице све, овако дугачак сто, равни сад као ови, ноге на сто као онај каубој, а ови су сви у оним црним кошуљама, одијелима, не знам колико их је било, али сигурно их је било најмање осам, ако није више, не знам тачно. И сад, ми смо са ове стране, ту је тај и онда он каже, видим ја сад Софија, та моја јетрва уплакана, каже он: „Знате ви зашто вам јетрва плаче?“. Реко: „Не знам“. Ето, ми смо предложили њој да њен син, она каже да је њен син у Новом Саду, да оде по једног војника Хрвата да га доведе да би ми вас пустили. Она каже да, а у међувремену, прескочила сам, пошто се мој пријатељ, моји су јавили да ме нема из Брода, јер ја сам рекла ако се не вратим кроз седам дана значи нешто се десило, пошто ја само да се упишем немам тамо шта радити и онда је он пошто је био нешто у војсци он је преко Добојског, Бањалучког корпуса су тражили. Нудили су пет заробљених Хрвата за нас. Онда су један дан пребацили нас у комби су нас потрпали, не само нас двије него још двије жене. Ишли смо у Славонски Брод су нас пребацили тамо у брду је био главни тај неки главнокомандујући центар, не знам ни ја. И ту су почела исто некаква малтретирања, али пошто су то ипак били кажем образовани људи претпостављам онда сам ја на рачун тога да сам болесна, ово, оно на неки начин и нису нас ту оставили вратили су нас. Тако да нисмо ни преспавали ту, вратили су нас навече. Увече одвели, а невече вратили. То је било у међувремену. Она каже да њен син то не може урадити, да је он студент, да он то није способан и тако. Сад сам се ја сетила да је мој пријатељ у Бијељини и онда сам ја рекла…Он каже имате ли ви кога да то одради? Па, реко немам, али могу ја. А како? Реко ја имам двије кћерке, оне то не могу радити, немам оца, као што немам, отац ми умро, идем да ухватим на то да ја немам никог мушког да би могао отићи и немам синове, али могу ја. Ех, како би ти то? Па, реко лепо, отишла би и довела би га. Па, шта ако га не доведеш, ми ћемо убити твоју јетрву. А ја кажем: „Ако је он тамо, ја га морам довести“. У том, моја јетрва каже наивно, па баш ме брига за мене. А он каже: „Шта ви кажете на то?“. Реко, немам коментар. Не могу ја њој објашњавати сада шта ми је циљ.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта ви хоћете.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ови што су слушали, један од њих каже: „Пустите њу, она је искрена“. А ја јесам била искрена, јер знам кога имам тамо да ми помогне да то одрадим. Онда он каже добро, спусти ноге, добро, ајд водите их поново доле. Опет тако биле доле, кад један дан дођоше по мене, каже: „Ајде, спремај се“. Ја спремам се, дођем горе, и та Индира што је осуђена она је била тад главна ту на тој војној полицији, она мене зна, она је мени комшиница, иза моје зграде њен деда има кућу и ту је она становала и добро ме зна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Она је била ту некакав заповједник у том?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Она је била главна у тој војној полицији.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел вас она лично малтретирала?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Није она лично, али она је слушала иза завесе шта се ради и онда се на крају појави.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Није покушавала ни спријечити ни ништа?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ништа, али је иза завесе слушала. И сад слушајте нешто и онда немамо пасоша, јер они су нам то све одузели кад смо дошли, новац и све то за добровољне сврхе војне полиције, чујем ја галаме као што то нема, онда ајде водите је доле. Ја доле опет, али ето њима је циљ мој Бранимир, није то њима циљ ништа, али ипак јесте нешто. Други пут одем и опет ништа и трећи пут кад ме позову опет горе и све је већ било припремљено и у ауто. Ја не могу да опишем тај осјећај кад сам изашла ван зграде, то се не може описати.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је први пут да сте изашли ван зграде након што сте дошли?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Након месец дана. Јесте, ја мислим да је било месец дана, није било више, можда који дан. Крајем јуна и крајем јула сам некако изашла, ајд није битно сад то. Имала сам тај папир, али сам га негдје неком дала исто тако који су писали. И кад сам изашла и онда тај дечко каже… Сад да вам објасним, он има брата који је у војсци редовно, значи он није нигдје на ратишту и сад био је ослобођен, завршио све и он да би спасио брата они га дају овамо у Босну, а он хоће да спаси брата да не иде на ратиште него да га директно из Србије пребаци у Њемачку. И он је мени дао, у ствари мени је то било и драго, значи не иде на ратиште сада, а он је дошао брат из Пуле ту у Брод да покуша да извуче некако брата, да помогне као ето чисто тако да види брата. Они су негдје из Кораћа, колико се сјећам ту из тог, то су Хрвати. Мислим да се презивају Ћосић, Ћосић тако нешто ми се врти по глави. Горан, сад да ли је брат или овај Горан, не знам то, углавном ми кад смо и каже он, крећемо ми и сада на граници кад смо дошли у Хрватску ми ушли, он наврати нешто код куће да узме, па ја реко ја немам ништа код себе. Добићете све. Реко, немам ни торбицу, ни ништа, оно јадно ништа. Добићете све. Кад смо ми пошли на границу иза Хрватске према Мађарској, сад не знам како се та граница звала прва, овај на граници каже: „Стоп, до даљњег граница затворена“. Било је лето, јуни месец, прозор отворен, а ја кажем: „О Боже сад и то“. Он каже: „Госпођо, шта је толико хитно?“. Реко, јесте господине хитно је. Па, ако вам је хитно још пола сата биће отворена граница, тамо према Вировитици негдје скроз преко читаве Хрватске морамо прећи, оно некако кад сам ја видела оно мени делује као дивља граница. И сад ми се, онда ја, овај дечко каже: „Ја не могу, ја имам упуту како треба ићи“. Ајде да покушамо сине, реко то ти је сад прилика, ако се вратимо после ко зна шта ће. Ајде да видимо хоће нас вратити. И ми кренемо и на првој тој њиховој барикади, њихова барикада, он је морао ту да остави и пасош и све, објашњава он њему како је затворено и пише тамо службено се мора ићи, службено се иде. Онда је он, сетим се, каиш је скинуо, све пиштољ и то и он мене вози. Кад ме довезао ту је неки канал био, не знам и он је мени дао адресе у Њемачкој на које ћемо звати кад нађемо и њега добијемо да се јавимо, да се одради та нека замјена некако шта ја знам, углавном ћемо се јављати. И новац ми да, исто, не знам у маркама њемачким је било. Ја сам имала, није то сад битно колико сам ја имала. Углавном кад сам прешла ту границу, ја више не знам ни гдје се налазим, немам појма, идем и тражим аутобус. Који? Ја реко требам за Србију, граница немам појма која је, Сомбор. Немам појма сад која је граница. Једном су на телевизији спомињали па сам се сетила. О, каже кај госпођо не можете овде. Кад сам прешла у Мађарску прво морам возом ићи, па онда, ја њега зовнем и хоћете ми исписати које мјесто и он мени испише и сад одем ја у мењачницу, промјеним све оне паре у мађарске. То је било огромно, за сто тих марака добила сам огромне паре мађарске. Мени је важно да изађем из Мађарске. Наиђе воз, ја увек погледам у њега, он није и тај је воз. Седнем ја, та вожња, тај прозор отворен кроз воз, то је нешто посебно, исто све доживљај за доживљајем. И сад гледам, аха није та граница, а није, а тај је град. Сиђем ја да аутобус хватам за тај прелаз и дођем тамо и сад нема ту до границе немаш ништа него мораш такси. И сад ја ту једног таксисту молим, дам ја њему, ма ево ти, дала сам огромне паре, мени сад не треба ништа само да пређем то. Молим те сачекај ме ако не будем прешла да могу да се вратим опет у то мјесто да могу преспавати негдје, јер је то сад некакав, да не кажем просто празан простор.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Равница.
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ништа, не знам ни ја. На границу дођем и ја пређем на граници и онда позовем од те моје јетрве, нема ни она мужа, сина, јавим се будем код њих и сад ми зовемо хитно њеног брата у Чачку да дођу колима по мене. То је у суштини био тренутак када сам ја избављена. Послије смо нашли тог војника по кога смо отишли тако да је извршена размјена и моја јетрва је ослобођена.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте се ви први пут након голготе вратили у Брод?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ја после нисам хтела да се вратим у Брод, међутим онда су ме позвали 1999. године. Ја сам у Бијељину отишла, тамо је држао представништво мој пријатељ, тамо сам се запослила у конфекцију „Курјак“. Тамо сам радила као инжењер и онда „Чарапана“ треба да се покрене и онда ме звао наш један исто који је био у комерцијали човек, Ацо. Каже: „Слободанка ајте, планирамо тебе за техничког директора, има нас пар које хоће да позове да покренемо Чарапану“. Ја сам онда рекла ја ћу доћи, мада сам рекла да у Брод никад више нећу доћи, међутим ајд доћи ћу Ацо, али под условом кад ја тамо дођем ја се више овамо не могу вратити, јер ја дајем отказ, практично нисам имала више ништа право да добијем у Бијељини пошто је Брод враћен Србима, свој стан могу добити у Броду, а тамо не могу ништа остварити. Онда сам ја, једна кћерка је почела радити, Енергопетрол је имао пумпу, па је на пумпи мало радила у Бијељини, а ова друга је просвјетни радник. Она је негде у школи, али све по селима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли вас оне савјетовале да се не враћате у Брод или нису?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Не, напротив, ја сам питала њих шта ћемо? Међутим, каже она: „Мама, врати се, вратићемо стан, па ето после ћемо видети како даље“. Јер и оне нису биле задовољне у Бијељини, некако знаш. Оне не знају, ја нисам њима причала детаље, оне немају појма шта сам ја преживљавала и то. Тако да сам ја дошла 1999. године у марту, тек онда сам се вратила и онда почели смо радити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је изгледао тад Брод, био је девастиран?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Ма, то је био аветињски град, то је било страшно. У мом стану је био Србин неки наш, не можеш га истерати. Ја сам у становала у хотелу првих шест месеци, неће да изађе. Онда око ствари и он је неке радијаторе скинуо, ајд сад није то важно, углавном мени су одмах рекли: „Слободанка, рано се враћаш још увек овде дивља“. Међутим, реко ето сад ми је прилика. Ацо ми је рекао ако стане „Чарапана“ прелазим у „Рафинерију“, тамо ћу те сместити. Е, онда сам ја одлучила идем, шта ћу стан тамо не могу да остварим, овамо нисам могла ништа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Јесте ли икад отишли до свлачионица, јесте ли икад пришли близу стадиона?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Јесам и недавно сам, нисам дуго могла, једном сам отишла и просто ми је сад другачије некако, не знам све ми нешто другачије, прије тамо кад дођете па тамо чујете они кад улазе, пошто је било закључано код нас, онда чујете знаш имају неке решетке, они нас виде, ви имате осјећај као да вас посматрају. Ја ћу ову за главу, ти ону за ногу, ја ћу…јао сад мислиш шта ли ће сад. Било је страшно. Мислим то ко не доживи, некад овако са неким пријатељицама кад причам, разумем их, кад не доживиш нешто, не можеш то схватити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Реците ми јел икакав судски поступак био покренут?
СЛОБОДАНКА ВИДИЋ: Па, против те Индире, то знам и ту сам свједочила.