11. ЈУНИ 2024. ГОДИНЕ
РУЖА БУМБИЋ: Ја сам Ружа Бумбић, рођена 6. јануара 1951. године у Горњем Свилају, општина Оџак. Одрасла сам у Хрватској, у Славонији, основну школу завршила тамо, трговачку, удала се у Нови Град, живјела са првим мужем у Оџаку. Растала се, поново се други пут удала у Нови Град.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је све било прије почетка рата?
РУЖА БУМБИЋ: Јесте. Рат ме је затекао са другим мужем са којим имам три кћерке. Из првог брака имам једног сина. Кад је почео рат он је имао 19 година, а кћери су биле од 12, 13 и по и 15 година15.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, ви сте се непосредно прије избијања ратних сукоба налазили у Новом Граду?
РУЖА БУМБИЋ: Тако је. Имали смо своју кућу у склопу које је била и кафана.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Живјели сте нормално?
РУЖА БУМБИЋ: Јесмо, ја сам имала своје ауто, муж своје. Нисмо у ничему оскудјевали. Кад се десило то што се десило, некако смо остали затечени. Ни ја, нити муж нисмо вјеровали да ће доћи до тога, да будемо искрени.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какав је био национални састав мјештана Новог Града?
РУЖА БУМБИЋ: Па то је било већински српско мјесто, било је мало Хрвата. Тамо код нас у самом селу било је можда једно пет, шест кућа, баш близу цркве и то кад се иде на Саву, а према Оџаку, ту су живјели Хрвати.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): С обзиром да сте имали кафану, да ли се ту могло примјетити да се мијења клима у друштву?
РУЖА БУМБИЋ: У то вријеме није се примјетило. Ни задње године уочи рата није се ништа примјећивало, мислим готово сви Хрвати су били на слави села Петровдану, чак су долазили Хрвати из околнох мјеста на прославу. Буде по 15 до 20 хиљада људи. Двадесет седми се славио као Дан устанка, исто тако.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Све је било потпуно нормално?
РУЖА БУМБИЋ: Нормално, све до тренутка док није почео рат у Вуковару, односно Хрватској. Тада је постала затегнута ситуација. Мислим, ја сам и даље нормално радила, али осјетило се то, треперило је у зраку.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Који је први озбиљнији инцидент који се догодио на територији Новог Града?
РУЖА БУМБИЋ: То је било прије 32 године, да се ми разумијемо. Ја сам тад имала 42 године. Немојте ми замјерити ако погријешим неки датум, али мислим да је то било можда 17. или 18. априла 1992. године када је гранатиран Нови Град из правца Хрватске.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Са територије Хрватске су вас гранатирали?
РУЖА БУМБИЋ: Јесу. Мене и данас љути када чујем да њихове власти говоре како они нису ратовали, како је на њих извршена агресија, а они су нас већ у априлу 1992. године гранатирали. Након тих првих граната, Срби из других мјеста општине Оџак су избјегли у Нови Град. Из Трњака, Доње Дубице, Липика, сви су се у тој другој половини априла смјестили у Новом Граду. Ја сам неколико породица смјестила у своју кућу, имала сам велики подрум који сам им уступила. Спремала сам храну и за наше мушкарце који су држали страже око села. Мој супруг је био возач у том штабу за одбрану села, више не знам јер ме није ни интересовало па га нисам питала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До када сте ви боравили у својој кући?
РУЖА БУМБИЋ: Све до 8. маја 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје су ваша дјеца била тада?
Моја су дјеца прије него што ћемо заробљени одведени. Нама је један дошао наш кућни пријатељ, доктор Мухамед Хаџихасановић и реко моме супругу Неди: „Недо, није више пет до 12, него је 12 и пет, дај ми ту дјецу да ти спасим, ако буду моја заклана биће и твоја“. Ми смо га послушали и он је њих одвео у Хрватску у Загреб, из Загреба су послани у Пореч мојим сестрама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Спасио их је.
РУЖА БУМБИЋ: Оне нису доживјеле ништа Богу хвала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А ваш старији син из првог брака?
РУЖА БУМБИЋ: Он је живио у Оџаку са оцем и они су изашли, онда је он отишао у Србију у Руму код стрица и тамо је био.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се десило 8. маја 1992. године?
РУЖА БУМБИЋ: Па ја нисам присуствовала никаквим преговорима, али је наводино постигнут договор са Хрватима да ми напустимо Нови Град и идемо према српској територији. Међутим, од тога није било ништа, јер су нас све приликом покрета заробили и спровели у Основну школу „Алекса Шантић“ у Оџаку. Мушкарце су смјестили у спортску дворану, нас жене у хол. Сутрадан ујутро су нас распоредили код Муслимана по приватним клућама. Ја сам била код једног човјека по имену Ћамил. Ту је било нас између 15 и 20 жена. Код њега смо се задржали можда 5-6 дана након чега су нас почели враћати нашим кућама у Нови Град. Мушкарци су заржани у школи а неки су пребачени у „Стролит“. Тада се је јављају и прве приче о мучењу наших мушкараца у логорима. Иначе, ту ноћ када су нас споводили према Оџаку, у колони сам испред себе видјела свог супруга који је возио своја кола. Хрватски војник га је ударио пушком у главу на мјесту гдје је он имао масно ткиво. Ваљда му је то цијелу ноћ крварило па су га одвезли у болницу. То знам зато што је мени када су нас Хрвати смјестили у школу дошао један доктор, арапског поријекла и рекао ми да се не бринем, да ми је супруг смјештен у болницу и да је сада добро.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То св се дешава 8. маја 1992. године?
РУЖА БУМБИЋ: Јесте, јесте 8. маја. И сутрадан, значи 9. маја, сам прешла код тог Ћамила, ја и моја комшиница Смиља Шишљагић гдје смо, као што сам раније навела, провеле неколико дана прије него што смо се вратиле својим кућама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се затекли код своје куће када сте се вратили?
РУЖА БУМБИЋ: Све је било отворено, кућа и обори са стоком. Онда је та стока улазила у куће и направила читав хаос, не само код мене него код свију нас. Моја крава је чак у комшилуку крепала у љетној кухињи, а имали смо и свиња, четири крмаче, не знам ни ја колико сам имала стоке укупно. Са временом смо то све почистили и поспремили како бисмо могли ту боравити. Већином смо све жене боравиле у једној кући заједно, како би биле на окупу. Ту су са мном биле и Деса Шишљагић, Смиља Шишљагић, Мара Шишљагић. Цвијета Ђаковић, Видосава Богдановић, Радојка Мршић и друге…Нисмо се много кретале изван кућа, ако бисмо требале порадити неких псолова трудиле смо се да то на брзину одрадимо и назад у кућу. Село је било пусто, нигдје никога осим нас жена са дјецом. И припадници Војне полиције су нас савјетовали да се крећемо улицама, да није сигурно. Често је навраћа нека војска, претресала кућу, наводно тражила наоружање, узимала шта је хтјела. Ја сам била просјекла једну живицу па кад видим да неко долази, ја кроз ту живицу побјегнем у шуму. И Тако је текло вријеме све до тог дана када сам силована.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте се налазили тог дана?
РУЖА БУМБИЋ: Била сам код своје куће. Налазила сам се у дворишту када је наишло ауто и стало испред наше куће. Био је јуни мјесец колико се сјећам, не знам тачно који датум. Из аута су изашли војници, доста млађи од мене, за мене су они били дјеца. Један је остао да држи стражу испред куће а други су ме увели у кућу и силовали. Срећа је што је комшиница Деса видјела да се нешто догађаја и дотрчала је у двориште да их пита гдје сам ја. Тај један војник је рекао: „Бјежи баба иди тамо“. Шта, каже бјежи, хоћу да знам гдје ми је Ружа. Док се Десаса њим расправљала, он је викнуо „Полазите, ево их долазе…“. Ко је наишао ја не знам, али вјероватно неко ко је њима био надређени или ауторитет, кога су се они бојали.Тако да се све на томе се завршило, а ко зна шта би било да су остали дуже.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте познавали те војнике?
РУЖА БУМБИЋ: Ма, нисам познавала, никога од њих никада раније нисам видјела.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу они били у униформама, јесу имали некакве ознаке?
РУЖА БУМБИЋ: Па, онај је један, ја мислим имао и био у униформи, а овај други је био онако у цивилу, знам само да су били млади. Сва силовања су се дешавала по кућама Љубише Ракића, Симе Тадића, Миле и Јове Ђаковића, Миле Владића… То је пет кућа гдје је и ова Вера била, ту је било, ту је њих било ко зна колико, сто жена и више и те дјеце. Ту су се дешавала свакаква чуда. Ту су малољетнице силоване и свашта се ту дешавало.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта након тог чина догодило, јесу ли они вас оставили у кући?
РУЖА БУМБИЋ: Они су побјегли и након тиога Деса је ушла у кућу. Пита ме шта се десило и ја њој кажем: „Није било ништа, ајде срећа па си дошла ти па се ништа није десило“. Мислим, добро. Можда је она била свјесна, али ја сам само плакала и ето. Онда сам се послије тога нон стоп бојала кад идемо сад бициклом. Бициклом смо ишли тих 300, 400 метара, само сам се бојала да неког не сретнем. Ја сам била млада тада 42 године, ја сам међу њима била најмлађа. Добро, преко пута мене је била комшиница са троје дјеце, али она је ишла овамо према Осјечку на другу страну.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се даље дешавало? Јесте се крили по кућама до ослобођења?
РУЖА БУМБИЋ: Не.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не?
РУЖА БУМБИЋ: Ја сам, датуме сигурно нећу тачно рећи, већ сам и заборавила, један дан је дошла код мене ова, да ли је био шести, пети на шести или шести на седми, углавном Ивањдан је наш био, када је дошла њихова, хрватска војска. Питају ме имаш ли подрум? Имам. Гдје је? Ето га. Ушли су, мислим нису ми ништа рекли само су питали за подрум, кад су ушли у подрум дошли су и кад су видјели каже: „Овдје ћемо се ми смјестити види како је овдје добро, код Симе је тамо разбацано“. Тај Симо је имао подрум, али код њега је била наводно болница док смо били оно опкољени и то. И они су дошли, а дошло је санитетско возило и доктор је био, из Модриче знам да је би добар, али не знам му им, јер је тај доктор мени рекао да све жене које су овдје близу и које знам и које требам неке лијекове, јер немају, да дођу. Та Цвијета Ђаковић покојна она је имала рак материце и он је њој дао те таблете неке против болова које је она пила и благосиљала га, јер јој је помогао. И кад су они дошли и ту се смјестили дошао је возач што је возио њихов камион по имену Паво, не знам како се презива, заборавила сам, каже он: „Ружо, што си ти дозволила да они буду ту код тебе“. Ја овако гледам у њега, реко: „Ко је мене шта питао“. Каже: „Па, ниси смјела то, ја сам њима рекао код Симе Шишљагића да иду, а не код Неде Бумбића“. Ма, реко свеједно ја не спавам у својој кући, радите шта хоћете. Каже: „Не може то тако“. И онда је био један Маријан Илић, он је возач био, он је жив и сада и све и он кад је послије дошао ја њега нисам ни познала. Он је код нас у кафани вјечито био. Каже он: „Ружо, не бој се ништа док сам ја овдје сада, не бој се. Које ту с тобом, ништа се не бој, неће вам ништа фалити, сигурно и слободно спавај у својој кући“. Реко нећу ја спавати у својој кући, отићу ја по Цвијету, зна он и Цвијету ту Ђаковић и то спаваћемо код ове Десе. И ту смо ми ноћ спавале код Десе све, али међутим то је било шести на седми, али четвртог или је петог, не знам ни ја кад је гранатирана моја кућа. Падале су гранате са наше српске стране и онда је та хрватска војска отишла од нас. Значи, код мене су били један, два дана, трећи дан су отишли у Трњане.
Након тога десети јул то је већ, рекла сам вам да је, дал је десети, девети на десети или десети на једанаести, не знам тачно, ми смо отишле спавати код тог Мике Топића и кад смо се вратили, од њега ја сам отишла до штале да помузем краву. Кад сам ја ушла, а оно рупа на сред штале, откопане паре. Јер мој муж је пред почетак нереда закопао ту нашу уштеђевину. Ја сам стала на врата и мени је дошло зло, сва сам избезумљена. Они су мог Неду из логора довели да им покаже гдје је сакрио паре, јер су знали да смо били имућнији, с обзиром да смо држали кафану, а у претресу ништа нису нашли.
Ја сам тада отишла код бабе Вуке, то ми је комшиница преко пута, и рекла:: „Баба Вуко, паре су откопане, Недо је доведен да откопа паре, само је он знао гдје се налазе“. Она је само овако рекла: „Јој дијете, он или је прешао Саву или плива Савом“. И шта ја сад? Ништа. И шта, реко баба Вуко да радим? Јооој дијете моје, ако има ико да те превезе тамо, иди дјеци, иди у Њемачку, иди само одавде, немој више чекати убиће и тебе. И наиђе идућих дана покојни Анто Лујић, ја њему кажем, он се овако ухвати за главу: „Јоој, ти сад хоћеш да ја тебе извучем. Па, гдје си била прије што ниси рекла“. Ја њему кажем: „Реко, паре су откопане и баба Вука ми рекла“. Јој, каже Ружо па знаш ти да ми губимо сада тамо, ово је све разјарено, ја тебе могу превести у Хрватску, али шта ћеш ти тамо доживјети, ја не знам. Ови, каже наши кад познају шта ће бити ја не знам. Не знам, каже ти се одлучи, ја ти не гарантујем, ја те могу превести преко Саве и оставићу те у кући у којој ти нико ништа не смије дирати, нити ништа. Ја сам имала, моји родитељи су у Хрватској, али добро матер ми била жива, пет сестара имам у Хрватској и матер ми била жива, отац ми умро. И каже ја ћу тебе довести, а ти зови своје нек дођу по тебе и нек те возе. Тако да сам ја, он је мене превезао у гуменом чамцу у Нови Град и код куће ја назовем свог тетка и тетак дође по мене са трактором и оном корпом. Ја у каљачама, малтене подерана. Ја сам дошла и сад ми идемо, па ови у Оприсавцима знају ме. Јој, Ружо шта ћемо? Не знам. Ја сам дошла код своје матере и тетке, сутрадан одвезли ме у Брод на аутобус и аутобус преко Ђакова, Нашица у Загреб, из Загреба за Пореч преко Словеније и одем дјеци. Након три дана добијем поруку да је ушла српска војска у Нови Град и Недо је нађен мртав.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје је пронађен?
РУЖА БУМБИЋ: Па, у Новом Граду тамо у сокаку једном.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): На улици?
РУЖА БУМБИЋ: Јест, на улици, у каналу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Стрељан?
РУЖА БУМБИЋ: Па, стрељан рафално у груди, испуцано у њега. Н знам јел тада се десило након што је показао гдје су паре, јел послије, ко то зна. И ја сам ту и шта ћемо, вамо, тамо, зову ови из Њемачке, зову свашта, у Италију иде на онај у Амбасаду Србије да ми дадну све и тамо сестре и шта ће и сестра једна оде у полицију и каже. Каже, јел она има пасош? Да, каже има. Троје дјеце сликајте, донесите слике, имај здравствене књижице, датуме ћемо уписати, у њен пасош ставити дјецу, дјеца су малољетна и може ићи куд хоће, коју год земљу хоће да иде из Хрватске. Тако сам ја преко Словеније, Мађарске отишла у Србију и за Нови Сад.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте сад, гдје будете?
РУЖА БУМБИЋ: У Новом Граду.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Вратили сте се кући?
РУЖА БУМБИЋ: Вратила сам се, била сам у избјеглиштву у Шамцу. Вратила сам се кући, јер је то жеља моје дјеце и та кућа нема цијене рекла сам им. Док могу да буде у њој да будем, оне продати неће, а кад оне умру нек дјеца раде шта хоће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како вам је, мислим јел кућа била порушена, јел било срушено?
РУЖА БУМБИЋ: Па, ја сам извадила столарију, па јест разваљено, паркет, ламперија, то је све порушено. Јуче сам на спрату двије собе ставила ламинат, тек сада. Било је, али је била покривена и како је код других није ми кућа била запалита, ништа, више била овако. Срушено, не знам од које војске више.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да.
РУЖА БУМБИЋ: Разумијеш?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Разумијем. Значи, некако највише волите кад сте у Новом Граду?
РУЖА БУМБИЋ: Па, и кад сам дошла, ја сам се прва вратила. Па, дијете драго дошла сам као породица погинулог, имала рјешење за усељење у кућу и док нисам дала паре нисам се могла уселити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Без обзира на све.
РУЖА БУМБИЋ: Онда на крају конца, прва сам добила да се иселим из куће, Муслиманка дала паре да ме иселе. Кад сам добила рјешење, јел требам сад поново тражити нечију кућу, да дам опет паре па да ме опет за мјесец дана иселе. Онда смо, њих три, додуше ова ми је била у Аустралији та сада и ове двије и вратиле се. Прва се вратила, врата е овако била, ставим гајбу пива, мачка може ући и спавала у дворишној три године било и љетна и спаваћа и кухиња и купатило и све и сад. Ајд, ове двије су ми завршиле факултет, раде у Бања Луци своју струку, ова је у Аустралији, син ми је у Њемачкој, дјеца су ми добро и ја сретна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли ви давали изјаву, или свједочили на суду у неком поступку?
РУЖА БУМБИЋ: Нисам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте?
РУЖА БУМБИЋ: Нисам свједочила, премда је било неких, па јесу ме, није ово љето, прошло љето долазили из Орашја, питали да ли би ли могла познати? Рекох након 30 година дијете које је то урадило да ја познам нема од тога ништа.