29. МАРТ 2024. ГОДИНЕ
РАЈКА ПОПОВИЋ: Ја сам Поповић Рајка, рођена 1964. године у Трнову, живјела сам у Трнову, а радила сам у Сарајеву све до почетка рата.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): С ким сте живјели заједно у домаћинству?
РАЈКА ПОПОВИЋ: У домаћинству сам имала мајку, сестру која је била шизофрени болесник и брата. Jа сам до појаве барикада у Сарајеву свакодневно одлазила на посао возом из Трнова. радила у Сарајеву, возарила из Трнова.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До када је то било, када су се појавиле прве барикаде?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Па негдје у априлу 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте били запослени?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Радила сам у ГП „Пут“, гдје сам обављала дужности благајника.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Каква је ситуација била на послу прије самог почетка рата?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Било је све нормално, људи различитих националности су најнормалније функционионисали. Са мном у канцеларији била је радна колегица по имену Низама, Муслиманка. Око четири године смо заједно сједиле, јеле и пиле, било нам је сасвим добро.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте осјећале никакве међунационалне тензије?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Не, не. Поред ње била је још једна муслиманка која се са нама тако дружила, јела је са нама шта једемо и ми, никаквих проблема није било. Дакле, са појавом барикада ја нисам могла на посао и онда су ме са посла звали да по полицији пошаљем кључ од благајне. Ја сам атако урадила и више се нисам враћала у фирму.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је прво чега се сјетите када се говори о прошлом рату?
РАЈКА ПОПОВИЋ: То је свакако био догађај када је нападнута полицијска патрола. То се десило на локалитету званом „Пилана“. Полицијска патрола је зауставила камион ради контроле, међутим у камиону су се налазили припадници „Патриотске лиге“ који су отворили ватру на припаднике полиције. Тада је погинуо наш суграђанин, полицајац Драгољуб Кнежевић.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када је то било?
РАЈКА ПОПОВИЋ: То је била друга половина априла 1992. године. Тачније, мислим да је био 21. април.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се након тога дешава у Трнову?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Након тога више није било могуће нормално се кретати. Већину времена смо ја мајка и сестра проводиле у кући. Брат је са осталим мушкарцима из села ишао на држање страже ради одбране села. То је тако било негдје до јуна када су кренули артиљеријски напади на наше село. Дане смо проводиле у подрумима. Већина жена и дјеце је изјебгло у Калиновик, ја нисам могла оставити мајку и сестру које су требале помоћ другог лица. Тако да смо се држале у кући све до тог најјачег нападана наше село у јулу мјесецу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када је почео напад?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Напад на наше село почео је са 30. на 31. јул 1992. године. Ми смо цијели дан провели сакривени у подруму, и у рано јутро одлучили смо да кренемо у збјег. Понијели смо у једној кеси нешто мало ствари што смо могли и кренули према Рогоју. Кретали сњмо се шумом док нисмо дошли до асфалтног пута.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико вас је било у групи?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Па, било нас је тада можда тридесетак. И кретали смо се тако путем док неко из шуме није позвао једну дјевојку из наше групе по имену. Викнуо је да идемо према њему и ми смо пошли. Мислили смо да су то наши мушкарци који су држали положаје, међутим ми смо упали у замку муслиманске војске. Они су нас одмах окружили и наредили да кренемо пред њима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је та војска изгледала, да ли сте знали о коме се ради?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Знали смо одмах по говору да су Муслимани а имали су и њихове маскирне униформе. Тада су пред нама убили старину Милана Влашког, деда је пао буквално пред нас. Када смо питали тог војника зашто га је убио, он је одговорио да је Милан гхтио да пуца на њих што је наравно била измишљотина. Милан је једва ходао, кретао се помоћу штапа…Одатле су нас извели горе на превој, гдје смо угледали заробљене наше људе из села. Сједили су на балванима, разоружани и повезани.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли их препознали?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Све сам их знала, то су све били људи из околине Калиновика.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Из Калиновика?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Из Калиновика, зато што су они били ту на том превоју Рогој гдје су држали положај и њих су дан раније ухватили и држали ту на том шумском путу гдје је био лагер са дрвима. Ту смо остали два дана.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ту на отвореном простору?
РАЈКА ПОПОВИЋ: На отвореном, под ведрим небом, док је око нас фијукало са свих страна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Са вама су у тим условима била и мала дјеца?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Било је дјеце колко хоћеш. Моја снаха са четверо дјеце на сву срећу је кренула другим правцем, није са нама у групи тако да се она спасила. Другог дана нашег боравка на Рогоју наша војска извршила је напад на Рогој. Муслимани су се под притиском морали повући са те коте, те су нас повели доле према селима.Тјерали су нас низа страну према Трнову. Када смо били на кривини која се зове Чулиновића окука угледала сам леш Милана Аксентијевића који је изгледао као да је тек убијен. Ја његово убиство нисам видјела али кад сам пролазила поред леша дјеловало ми је као да је тек убијен. Нама су наредили да наставимо даље да се крећемо и да гледамо само испред себе. Ускоро су из шуме истјерали још једног дједа који се вјероватно крио и прикључили га нашој групи. Њега су натјерали да носи неки велики кофер а он је сам једва ходао.
Ми смо са Рогоја пјешице дошлиу у Дујмовиће, те у њихово село Дејчиће тамо гдје је школа. Успут смо вијдели још доста лешева убијених Срба. Кад смо наишли кроз село гдје је сад живим, Тошиће, ту је Павле Трговчевић поред пута лежао убијен. Пајо, како смо га звали, је био мој комшија крај кога сам цијели живот живјела, он је имао ону као дјечију парализу, није могао ходати нормално. Када смо ми избјегли из села, он је јадан остао јер није могао бјежати, и Мислимани су га убили када су ушли у село. Све наше куће су биле попаљене и неке су још увијек гориле. И други комшија Данило Мишовић је лежао мртав поред пута, док је са друге стране пута у међи био леш Неђа Арсенијевића. Он је у тренутку смрти имао 71 годину.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, сви стари људи су побијени?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Све су ти стари људи побијени, леже мртви по путу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То нису били војници, нису били активна војна лица?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Ма какви војници, пола њих су били непокретни.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте се ви тада осјећали тада сте видјели побијене своје дојучерашње комшије?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Сви смо ми осјећали страх, ми смо се само једно за друго држали. У мене сестра болесна, мајка исто лоше, шутимо и држимо се једни уз друге. Кад смо дошли у Годињу прво је на једном дијелу пута према њиховом селу налетио пун камион војске, из њега је излетио један њихов војник са пушком и каже овим војницима што нас воде: „Побијте то све, гдје их водите, наши горе гину, а ви њих водите и држите у животу“.
Када су нас довели у Дејчиће у школу, мушкарце су држали у једној учионици, нас жене и дјецу су затворили у другој. У тој учионици је нас 67 било, од чега мислим да је било 17 дјеце. И ту смо били десетак дана. Одмах по длоаску двојица млађих војника почели су добацивати акко ће нас жене силовати и злостављати, међутим на вратима је био један старији човјек из Дујмовића, кога сам знала из виђења, и он им није дозволио да улазе код нас.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли злостављали мушкарце док сте боравили у том логору у школи?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Сад ћу ти, сјећам се једно вече да је њихова војска стигла са аутом испред школе након што су наводно изгубили неки положај. Прво су улетили код нас, једну су жену ошамарили, другу ударили и онда отишли у учионицу гдје су били смјештени мушкарци. Они су њих толико претукли да је то било страшно слушати, ти јауци су парали небо. То злостављањеје трајало до дуго у ноћ.Ујутру када су нас извели испред школе, јер нас неколико жена су возили да идемо чистити хотел „Трескавица“ видјели смо како из школе износе леш Миленка Миовчића. Њега су убили, он је јадник умро од батина.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Убили су га од батина, претукли су га на мртво?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Претукли су ихсве и сви су били крвави и поломљени али он је био убијен.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте видјели како га износе?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Њега сам баш видјела кад су га изнијели мртвог испред, видјела сам и гдје су га сахранили одмах у близини школе. И ови наши остали заробљеници који су га сахрањивали нису били добри од батињања. Десет дана смо остали ту у Дејчићима. То био је август мјесец, то су биле огромне врућине, дјеца имају прољев, повраћање, нема основне хигијене, ма хаос. Давали су нам по једном да једемо, донесу оног неког хљеба и конзерви што су од наших заробили и тако мо то давали дјеци. Онда су нас одатле пребацили у хотел „Трескавица“ у Трнову. Ту су нас смејстили у куглану, која се налазила у приземљу хотела, а изнад нас је била смјештена њихова војска. Ту смо провели једну ноћ да би нас други дан пребацили код цркве. Кад су нас пребацили у хотел, мушкарце су одвели и смјестили Дом здравља.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То након десет дана јел?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Да, али ту нас је ставио у куглану, нас све, а горе војска хода, тутњи, то је хаос.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А ви сте у куглани?
РАЈКА ПОПОВИЋ: А ми у куглани ту ноћ, е онда нас други дан пребацили код цркве.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Извините, јесу ли тад заједно са вама и мушкарце пребацили или само жене?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Не, не, само жене.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само жене?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Само жене.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Жене и дјецу и остале?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Да, да, жене и дјецу су само, мушке су пребацили одмах у Дом здравља тада. Из Дејчића су то иселили и онда су нас довели иза цркве у обданиште што је сад, ту у приземљу има кухиња и нас су довели ту из Трескавице у ту кухињу и ту смо били до размјене, а мушки су у Дому здравља у подруму. Одмах зграда до зграде зато што, тражила једна она баба да види свог ђеда па је пустио онај један Сафет Колар је био полицајац у Трнову, а жена му Српкиња, мислим са мном је фин био иначе и мени је само о том свом дјетету причао и бабу једну ја водила тамо, мушке тад сам видјела, они скроз у подруму, да види свог ђеда. Они су из, чекај, чекај, како се зове, Мојевић из Пeндичића, били стари људи исто и тако да знам гдје су. И онда је знало доћи тако неких људи, али иду мушке да туку тамо. Онда су из тог обданишта нас возили да чистимо викендице горе гдје се они смјештају, све и водили нас у хотел ту Трескавицу опет и водили нас у станицу полиције. Реновирали су оно што је прозоре да ми рибамо, чистимо и тако да сам и ту су касније мушке пребацили у полицију, онај хангар велики и то сам све виђала, али само у пролазу, ниси могао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел било малтретирања за вријеме док су вас водили да идете чистити, да ли су неког од вас тукли, малтретирали?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Нису нас тукли већ нас је један лудак био све препадао, ове цурице се препадну, намјесте ко за себе да ћете ту спавати. То је било овако нон стоп. Ето, то је. Мене натјерали један дан, била је ту сва команда и онај Шарић и они сви, да им пржим кафу. У једној викендици нашли су шиш, а овако је испред ко бунар и на томе наложила ватру, морала двије киле кафе пржити, још ме све ме жуљеви да им пржим, тај што нас је водао, тај и тако. Кад долазе мени те цурице и вичу: „Све нам вичу да ће спавати са нама“. Шутите, шта да радиш, то је.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се понашао Едо Годињак, кад сте њега ту први пут видјели?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Е, Годињак је у једној викендици горе, он је био тако службен.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте њега знали од прије?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Од прије, ја радила прије у „Рајском долу“, то је исто од ГП „Пута“ хотел и он је био у заједничкој полицији прије и као командир долазио горе. И кад смо ту једну викендицу чистили, сачекамо да нас врате, он са друштвом, само све ја њих знам, али сад ја то, Годињак је то и његова та, и он нама сад прича како је Рогој заузео, како вичу, смију се, како Срби да се потпише лојалност. Кад смо у обданишту били, ту ме онај Зулић што је био, он је био полицајац стари, ја сам ту рођена, све их знам, е он је узимао од свију изјаве од жена. Он је, нама је једну ноћ предвече дошла једна Голијанин Милка из Бистрочаја жена и она мало није добра, жена рекла да иде зубару и побјегла и они нама њу привели. Ми њу убјеђивали да мирује, она виче: „Ма, гдје ћу остао ми човјек сам тамо“. И један дан долази Зулић и још један Муслиман тај, како се био звао, ја сад ко да га гледам у чизмама и знам га, и каже тај јој човјек, како се он оно звао, потписао лојалност да иде и она са њима и узеше жену од нас и одведоше и никад је више нисмо видјели, нашли су је тамо мртву.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, убили су је?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Нашли мртве њу и човјека. Све то и онда кажем Едо Годињак кад смо за размјену, први дан су отишли мала дјеца и жене.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је то изгледало кад је договорена размјена, кад сте ви обавјештени?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Ми дошли, договорена је размјена иду жене и дјеца мала и покупе ту мању дјецу и жене и одведу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте остали?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Ми остајемо, чекамо даље и онда кад су други дан дошли, опет да идемо ми, камион дође жути, , и на камион нас ставе и возе нас на Бјелашницу, па на Љуту, па скроз тамо Љуту преко Шабића, никад тамо нисам ни била и у Шабићима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Који је то датум био?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Па то је, чекај, чекај, август цијели, то ти је био онај август или 31. или 1. септембар, тад је то размјена. Ми смо око 32 дана били заробљени и први дан размјене нас смјесте онако у школицу, међутим није завршено, ту преспавамо у тој школи, учионица једна овака и друго јутро нас води горе и Едо Годињак тада мени каже: „Ево, понеси списак кога тражимо и реци да није све завршено у размјени, имам ја још ваших људи“. Имао је мушке, да пусте му те неке његове и ја сам ти прва са писмом отишла доле. Човјек један и жена и војник са мном иду до средине ту и са оне стране наше познала сам одмах једног момка из Трнова тако да сам прешла на том Јакомишљу прва, али остале ми мајка и сестра. Мислим, тако је било.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли оне остале у том камиону или нису их повезли?
РАЈКА ПОПОВИЋ: У тој кући гдје смо ноћили, ми смо из камиона да ноћимо ту у Љутој, чекамо размјену зато што он тражи своје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли оне касније размјењене?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Касније током дана све је полако ишла та размјена, да су и оне дошле са нама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И мајка и сестра су преживјеле?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Преживјеле су, размјењене.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је текао живот послије тога?
РАЈКА ПОПОВИЋ: И послије тога смо били у Калиновику.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ваша имовина је сва попаљена?
РАЈКА ПОПОВИЋ: Све је попаљено, опљачкано.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте се ни имали гдје вратити.
РАЈКА ПОПОВИЋ: Нисмо се ми, већ је брат заузео, једно викенд насеље остало гдје смо оно горе кад сам рекла чистили, ишли горе, те су викендице изнад наших кућа и ми смо ти у тим викендицама живјели па једно три, четири године док нисмо своје полако опремали и тако прекривали. И онда ти кажем, ја радила мало у полицији, мало онај хотел горе дежурали, али била сам везана за мајку, док ето тај брат док није оно касније кад се оно са њима остала, а ја се удала и тако.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Наставили даље са животом.