14. ЈУНИ 2024. ГОДИНЕ
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Зовем се Маријана Ковачевић, рођена сам 10. 10. 1980. године у Јајцу. Живјела сам у селу Благај, општиан Доњи Вакуф.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): С ким сте живјели у домаћинству?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Живјела сам са мајком, оцем, са двије сестре и са три брата. Значи, било је нас шестеро дјеце од којих сам ја најстарија.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте били најстарији?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Реците, како је изгледао ваш живот прије самог почетка рата у Доњем Вакуфу? Какво дјетињство сте имали?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Било је нормално, није било неких већих проблема. У мом разреду значи већина дјеце били су Муслимани, а можда нас пет, шест смо били Срби. Значи, већ пред сами рат смо…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Школа је била у Благају?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Не, у Доњем Вакуфу.„Курић Кула“ се звала школа. Међутим, пред сами дешавало се нешто што је могло бити наговјештај неких других времена која долазе.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): О чему се радило?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Био је један наставник по презимену Тахировић. Значи, он је већ нас почео да шамара, да туче, ја сам свакодневно батине добијала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Зато што сте били Срби?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, обично ако нешто не знам, рецимо не знам из математике или српског, ми смо добијали батине.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел тукао другу дјецу муслиманску?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Није.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само Србе?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Српска дјеца су била малтретирана.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је почело прије самог почетка рата?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, јесте. Мени је било јако тешко, зато што нешто кад не знам мене мој учитељ ишамара и каже да ће лице да ми виси као у бабе. Ја будем црвена Боже ти сачувај.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте говорили својим родитељима за то?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, јесам, али као, нису они ту ништа могли. Он је то и другој дјеци радио који су исто били српске националности.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Чега се сјећате са самог почетка рата у Доњем Вакуфу?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, значи јако је тешко било, гранате су падале сваки дан. Одлазили смо у школу са гранатама и враћали се исто тако. Можда смо по један час провели у миру, а све остало смо провели у подруму. Након тога смо бјежали кући тако да нам је пуцало нон стоп.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Свакодневно?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте. У страху смо живјели. Сваке ноћи смо у страху лијегали и у страху устајали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте имали оне основне животне намирнице, потребе, како јесте имали хране довољно у том тренутку?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Тад је био Црвени крст који је сваког мјесеца зависи колико је чланова било па је тако дијелио брашно, шећер, уље, со, основне оне намирнице. Тако да нисмо били гладни, јер ето тако добијали смо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је текла ваша свакодневница? Имали сте много браће и сестара, како сте се држали?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Свакодневни страх, значи нисмо имали нормално дјетињство, нон стоп нам је пуцало, гранате, меци, пушке, значи ужас.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је у вашем селу било војске?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Није, није, то је било српско село, ту нисмо доживљавали никакво малтретирање. Осјећали смо се колико-толико сигурно…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје се ваш отац тада налазио?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Отац је био са војском, држао положаје око села, мајка је била сама са нама око куће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Која се морала бринути и о дјеци и о имању.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: О свему, тако је. Ми смо били сеоско домаћинство, имали смо много земље и стоке, требало је све то одржавати.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Било је тешко?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јако тешко.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је тако трајало све до пада Доњег Вакуфа, односно до непријатељске офанзиве?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте. Сјећам се добро да је био 12. на 13. сепртембар 1995. године. На радију сам слушала вијести, тога се добро сјећам, јавили су нам да грађани могу мирно да спавају, значи у десет навече.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Чији је то радио био, ко јвам је то говорио?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Радио Србобран је то био. Грађани могу да мирно спавају, каже нема никакве опасности. Ми смо, мада смо јадни свако пар дана паковали ствари па каже бјежи се, па онда ми будемо спремни за покрет, па послије кажу слободно је па се ми опет распакујемо. Отпакујемо то мало јадних ствари, па опет тако бјежи се, па пакуј, тако смо ми увијек били на опрезу, имали онако помало ствари спакованих, спремних. И ми смо ту ноћ, значи легли смо да спавамо да би у један сат послије поноћи комшија куцао мојој мајци на врата и звао је: „Василија, Василија пакуј дјецу, бјежи се“. Жена је била у чуду како сад да бјежимо, а јавили су прије неколика сата да је мирно, да нема никакве опасности да грађани могу мирно да спавају. И тако смо се ми спремили некако и онда смо са комшијама са запрежним колима, то је било село који су имали коње и кола, с њима смо се спремили и путовали смо од један сат ноћи до Бравница. Након неког времена ми смо дошли негдје у Бравнице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико има километара отприлике од вашег села до Бравница?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, то не би знала, има пуно. Ми смо се кретали запрежним колима са стварима, неки људи су и стоку своју потјерали и то је ишло јако споро.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је била једна колона?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Колона, да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је читаво село било ваше кренуло?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јест, јесте да би ми негдје…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Извините, јесте ви прво из вашег села прво дошли у Доњи Вакуф па сте онда продужили према Бравницама?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, јесте, да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И ту је вјероватно био и народ из Доњег Вакуфа и сви сте заједно наставили?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, то је била читава колона.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, то је комплетан српски народ са тог подручја излази у том тренутку?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, јесте. Значи, сјећам се добро, ми смо можда тако једно десетак тих запрежних возила је било и поред нас је прошао аутобус, онај дупли, хармоника. Видјело се да је пун цивила, није војска, видјело би се. Он је прошао поред нас и отишао испред.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Испред вас?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте и одједном се, ми смо одмах били иза тог аутобуса, зачуо се пуцањ. Хрвати су направили засједу, бацили су на аутобус зољу, аутобус је почео да гори да би кад смо ми пришли и по нама отворили рафалну паљбу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И по запрежним колима која су била у колони?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, значи видјело се није било уопште војске, то су све били старци, жене и дјеца.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Запрежна кола су отворена. Нападачи су дакле морали видјети да на запрежним колима нема војске. Тада је већ било и свануло?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Наравно, око пола 11 ујутро. Ми смо тако почели да бјежимо са тих запрежних кола.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко је са вама био на запрежним колима?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Био је тај мој брат мали од осам година, дјечак од осам година.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се зове?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Зељко Маринко.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Ко је још био, сјећате ли се?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Биле су моје двије сестре Зељко Вера и Зељко Весна. Ми смо почели да бјежимо са тих запрежних кола, побјегли овако мало у страну и ја сам одједном осјетила, погодила ме зоља у главу, у руку и у груди. Ја сам пала, срушила сам се, нисам знала за себе да бих се послије пробудила. Они су нас однијели послије, једни су пуцали по нама, а други су пришли и рекли: „Шта сте то радили, шта сте направили“. Па су нас преко моста однијели у неку жуту кућу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Та кућа је била у непосредној близини мјестља напада?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, јесте. Ја кад сам се пробудила, значи кад сам дошла себи видјела сам униформе војне. Ја сам помислила Боже наши су нас спасили, међутим пошто сам већ дјевојчица била од скоро од непуних 15 година, ја сам видјела код њих на рукавима ознаке ХВО, значи шаховнице и тад ми није било добро.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тад сте се још више препали.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Тад сам схватила да то заправо није наша војска него да је то хрватска, ХВО, значи знала сам, е тад ми није било добро. Значи, у тој кући су нам пружили прву помоћ.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел био ико од ваших браће и сестара ту у тој кући са вама. Кад сте се пробудили кога сте угледали крај себе?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Видјела сам комшије, а никог од ових мојих нисам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте се питали у том тренутку шта је са њима?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Наравно. Послије сам сазнала да брат мој тај који је био дјечак од осам година који је прострељен метком кроз стомак и још један комшија који је тешко рањен, послије сам сазнала да су хеликоптером њих, иначе не би преживјели, да су их одвезли за Ливно, Сплит, не знам тачно. Значи, са мном су само биле комшије, од моје породице никог више.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нико више од ваше породице није било ту?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: У тој просторији гдје сам ја била, гдје су ми као пружали прву помоћ није.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте подносили билове тада, с обзиром да сте рекли да вас је погодила зоља?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Боли ми све, глава ми замотана, крв цури, груди, рука, значи не знам, јер кад су ме погодили ја сам пала, ја више нисам знала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Изгубили сте свијест.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да. Након тога, били смо ту били пар сати,не знам тачно колико, су нас утоварили на неки камион онако велики без цераде. Ја сам лежала на носилима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се тада припадници непријатељске војске понашају према вама?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Нису они ништа причали, они су само нама тако инфузије прикопчавали, ране нам превијали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је било њихово медицинскио особље?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да, ништа они нама нису говорили. Значи, били смо ту два, три сата. Значи, након тога су нас у камион, кажем без цераде неки велики су нас потрпали да тако кажем на носилима и била сам оно свјесна себе и видјела сам још доста људи које сам познавала. Значи, сви су били искасапљени, израњавани, крви је било на све стране. Мени је било зло.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А када су вас износили из те куће и стављали у камион шта сте видјели вани?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Нисам могла ништа видјети, јер ја сам била на носилима свезана, тако да ми је глава била оборена.
Возили су нас неколико сати, али то су ишли преко неких планина, видјела сам онако планине као исто да се пењемо на небо, а никако да стигнемо и онда се пар пута тај камион зауставио, ја сам онако крајичком ока примјећивала да су доље неке провалије. Чула сам да возач прича, како је прије био онај уређај моторола. Са неким је причао, али нисам успјела разумјети, ја сам мислила да ће да нас побацати у ту провалију. Међутим, нису нас бацили него је наставио пут даље и онда је отишао горе преко Купреса, видјела сам стијене горе оно камење све, онда нас је тај камион довезао у Ливно у болницу и онда сам чула, како сам лежала видјела сам горе на спрату пацијенте и чула сам како говоре: „Виде ћетника јесу крвави, јест их искасапило, види какви су“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је говорило медицинско особље или неки пацијенти?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Пацијенти који су горе.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Пацијенти?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да. Након тога смо примљени као у болницу и мени су значи на живо чупали гелере из главе без анестезије.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Без икакве анестезије?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Без икакве анестезије, без ичега. То су биле муке живе. Ту смо провели два дана, два, три дана и онда су нам рекли да је медицина слаба да морају да нас пребаце за Сплит. У Сплиту кад су нас смјестили…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Чиме су вас пребацили за Сплит, исто камионом?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Неки комби, комбијем неким. Тамо кад смо дошли, значи овако кроз стакло сам примјетила да у једној соби лежи мој мали брат, он је био непокретан скроз.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Који је у истом нападу рањен у стомак?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, дјечак.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Њега сте угледали чим сте дошли у болницу?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Примјетила сам, значи он је био тотално непокретан са оним сондама које су биле кроз уста, катастрофа ми је било гледати мог малог брата у каквом је стању. Мене су смјестили на одјел пошто нисам имала пуних 15 година на дјечији одјел су ме смјестили и није било тих одраслих који су били са мном на том камиону, осталих мојих браће и сестара. Само сам тог млађег брата примјетила значи од свих тих. Значи, сви други су отишли у другу болницу на други одјел гдје су били одрасли. Ту су ме лијечили, међутим неке сестре су ме нападале, псовале су ми мајку четничку. Рекле су ми зашто нисам отишла код свог Караџића да ме он лијечи, зашто сам дошла код њих. Неке су ме тјерале кад сам се мало опоравила да другој дјеци, они кажу тута, посуда она, да их ја служим. Међутим, не знам одакле ми толика храброст ја сам рекла: „Ви сте плаћени за то, ја то нећу радити“. Не знам одакле ми храброст.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли вам дозвољавали да одете брату да га обиђете?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Не, нису.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте њега само видјели, знали сте гдје је, али нисте могли до њега?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Он је у другој соби, само сам овако кроз велика стакла сам га видјела.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли тражили да идете до њега?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, јесам, али нису ми дозвољавали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је неко од медицинског особља хтио да вам каже у каквом стању вам је брат?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Не, ништа они нису хтјели говорити , само су ме сестре тако нападале, псовале ми четничку мајку и то је то.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Читаво вријеме?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какву сте храну добијали, јесте ли имали храну?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Храна је била добра у болници, значи није била лоша, како су давали другим пацијентима тако су и мени. Међутим, мени је била највећа мука што ја нисам знала за своју мајку, за ове друге двије сестре, за још два брата. Онда је долазио тај неки њихов хрватски фратар и он је обилазио као те жртве. Он ми је говорио да ми је мајка погинула. Једном ми је рекао да ми је мајка погинула, други пут је рекао да су јој обје ноге одсјечене, тако да је мене то убило психички.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не знате шта је са другим ни са сестрама ни са браћом?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Ништа, ништа. Отац је остао на линији, ни за њега нисам знала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је трајао ваш боравак у болници?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: У болници је боравак био негдје око трајао негдје око мјесец дана. Након тога значи ови пацијенти који су се опоравили враћени су у Ливно у спортску дворану.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта су вам рекли гдје вас воде из болнице? Јесу ли вам ишта рекли или су вас само дигли и одвели?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, као идете сад поново за Ливно и онда ћете на размјену.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је било са братом кад сте ви отишли?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: А он је остао и даље.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте га успјели видјети бар прије него што сте отишли?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Не, само кроз стакло, значи, он је био…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, ви њега остављате и не знате шта ће са њим бити да ли ће преживјети, у каквом је стању, не знате ништа?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да, он је остао непомичан, он мјесецима није из кревета устао. Након тога су нас, он је остао и даље, нас који смо се опоравили вратили су у Ливно у спортску дворану. Ту су нас смјестили, међутим, ту су били и Муслимани исто тако заробљени. Значи, половина те спортске дворане су били Срби.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је дакле био логор?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Логор, јесте, половина су били заробљени Срби, а друга половина су били Муслимани, значи старци, жене, дјеца. Ту смо провели у хладној дворани, то је већ био крај октобра, ту смо провели још мјесец дана и онда су једном дошли и рекли: „Сутра спремите се долази аутобус, сутра идете на размјену“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је неко од ваших комшија био у твој дворани у Ливну од кога сте могли добити информације о својим најближима? Јесте некога препознали кад сте дошли?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: И даље нисам знала ни за мајку ни за те двије сестре ни за два брата, само сам сазнала да ми је брат још остао на лијечењу, а кад ће он на размјену то се не зна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, мјесец дана сте ту били?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте у тој хладној спортској дворани, значи на оним војничким креветима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел било ту малтретирања икаквог?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, није, ту нас нису малтретирали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ни Муслимане, ни вас?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Нису, нису.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А били су чувари ту међу вама стално?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесу, били су чувари.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Са оружјем и униформама?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То су исто били припадници ХВО-а?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, јесте, они су нас ту као чували.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте бар добијали редовно оброке неке?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, добијали смо по једну конзерву и по једно двије шњите хљеба. То нам је било за цијели дан.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): За читав дан?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да, само да преживимо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И кажете онда су један дан дошли и рекли вам да ћете бити сутрадан размјењени?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И сутрадан се десила размјена?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте онда отишли послије тога?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Одвезли су нас, размјена се значи десила у Бочцу код Бања Луке. Био је пун аутобус наших Срба, ту су нас размјенили и тад је неко мојој мајци јавио. Значи, она је хвала Богу жива и здрава, мада је била у очајном психичком стању, била је четверо дјеце изгубила и свакаве приче добијала. Значи, она је била оно катастрофа, није јела, пила, само је тражила да јој неко дадне цигару и запали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Испричајте ми сад то након ваше те размјене, ослобођења како је долазило до вашег спајања породице, гдје сте нашли остале, гдје су били ваши браћа и сестре? Јесу ли они већ били са мајком кад сте ви ослобођени?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, те двије сестре оне нису биле повријеђене, нису биле рањене и оне су биле десет дана у тој спортској дворани у Ливну значи заробљене.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, оне су тог дана кад сте ви били рањени и одвежени у болницу, оне су заробљене и одведене у спортску дворану Ливно?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, јесте управо тако.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Овај брат који није рањен?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Двојица су, један је био мали који је имао три године, значи мајка она је била задња у тој колони, она кад је видјела, ми смо били са комшијама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Испред ње?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да, неколико тих запрежних кола ми смо били испред и она кад је видјела да смо ми упали у ватру, она је онда…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Пробала да заштити њих некако јел?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Имала сам најмлађег брата који је тад имао три године, значи она је само у наручје ухватила тог малог брата и бјежала назад заједно са овим старијим. Морам напоменути, мој брат који се зове Здравко Зељко он је много људи спасио. Кад смо ми упали у ватру он је још један аутобус зауставио.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да не иду према.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да, па се врате не знам некуд горе преко Превила, преко Кнежева, значи онда су се они вратили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, успио их је спасити на начин да не упадну у ону ватру да не буду нападнути.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јест, јест. Значи много је људи, жена, дјеце и војске спасио да не настрадају као ми.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када сте размјењени онда сте се срели са мајком, са сестрама и са браћом?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само брат који је рањен, он је у болници у Сплиту и даље?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, он је остао још у Сплиту, па је он послије пребачен у Бања Луку, он је дуго, дуго био по болницама, па у Београду, значи он је баш, баш тешко био повријеђен.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел се опоравио?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, јест, али остао је стопостотни инвалид. Значи, дијете недужно од осам година, дјечак, један преслатки мали дјечак прелијеп.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Коме је на тај начин и одузета будућност.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Будућност му је уништена јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте се ви послије носили са тим свим?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јако тешко, значи много времена је требало да мало душа се опорави, да оздравим, мада и данас вучем последице свега.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је ваша мајка жива данас?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте и она је то све јако тешко поднијела, била је борба, мајка са шестеро дјеце без игдје ичега у туђој кући.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел отац читаво вријеме био на ратишту?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте читаво вријеме и он је тако исто са војском и онда кад смо овамо дошли онда је то била борба за живот, за прехранити се.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте се настанили кад сте избјегли?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: У Нову Тополу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У Нову Тополу?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да, Нова Топола, па послијеу Елезагиће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ту сте почели живот испочетка опет?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Тако је.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какав је био осјећај кад сте први пут видјели брата након оног што сте га видјели у Сплиту у болници?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Какав је осјећај? Па, била сам пресрећна што сам га видјела.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Што сте сазнали да је жив.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте добијали неке информације у тренутку док се он још тамо налазио, јесте знали ишта за њега, шта је и у каквом је стању, јел излијечен, јел жив, јел преживио? Значи нисте имали никакву информацију?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Никакву информацију, ништа нисмо знали нити нам је ко говорио.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Живјели сте од данас до сутра?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, заправо ја сам очекивала сваки дан кад ће доћи да нас, ја нисам вјеровала да ћу ја жива доћи кући својој. Значи, да ћу видјети своју мајку, остале сестре, браћу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Били сте се на неки начин помирили са судбином.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, ја сам само очекивала кад ће доћи да нас стрељају и знала сам да не могу ништа ни на који начин да помогнем ни себи ни другима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је сада, имате ли ви дјецу?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Имам двије кћерке.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Хвала Богу. Вјероватно често пута размишљатеи то ником не би пожелио што кажу, али шта сте ви проживјели са 15 година и да је то био некакав ваш живот и да сте ви успјели то преживјети и издигнути се изнад тога.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, знате како, те моје кћерке оне су ми мој живот, снага, оне су ми оно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дају вам снагу.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Дају ми снагу да све то, не могу да заборавим, али некако да то потиснем, али вјерујте тешко ми је много кад се присјетим и само Бога молим да кад сам већ ја проживјела то страдање. Мој ђед је исто тако од 1941. до 1945. био је заробљен у Аустрији.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У логору?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: У логору јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То вам је дјед са очеве или мајкине стране?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Са мајчине стране.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Исто проживио муку и онда и ви након неколико година опет проживљавали.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јест, значи мој дјед и његово унуче.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Реците ми, споменули сте да је неко од ваших у Јајцу или цећ гдје погинуо 1992. године, да је убијен. Ко је то био?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: То је био мој стриц, значи момак који је имао 27 година, он је био добровољац, јел то тад била Славонија, мислим да. Он је ишао добровољно, добровољно се ишло и он кад се враћао кући, значи ишли су на одмор.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се он звао?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Зељко Бранислав. Значи, исто је то било у Бравницама, Хрвати су заустављали аутобус, возач ваљда није хтио да стане.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Њих осам је убијено тада.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, возач није хтио да стане и онда су Хрвати рафалима по аутобусу. Ту је био један дјед од мог оца тамо неки даљњи кум, задесио се баш, било је ту још цивила и он је имао неки шешир како су људи стари прије носили и њему је сав тај шешир он је некако се сагео кад су запуцали, њему су шешир тај сав изрешетали, али остао је жив.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Он је преживио?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, а мој стриц значи њему су рафалима главу одсјекли.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Остао без главе.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте. Мени је то било јако тешко јер нису дали уопште да видим кад је била сахрана, јер су рекли да је…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да, а ви сте већ тад били довољно стари да сте свјесни свега и да то доживите.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Имала сам 12 година, да. Из породице ми је још од тетке моје од оца сестра, њен је син исто погинуо млади момак од 18 година.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се он звао?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Микан Јуришић.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје је он настрадао?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, он је негдје, да ли је то било горе Копчић, Бугојно, не знам, горе, млади војник.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): На одслужењу редовног војног рока.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, на одслужењу редовног војног рока, а у Бравницама, значи ту је погинуло доста мојих комшија.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел знате по имену иког?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Знам, Михајло Зељко, Јованка Зељко његова жена. Значи, Михајло је на мјесту остао мртав.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Пошто је он прије био, ја сам видјела кад је пао, он је на мјесту остао мртав. Међутим, његова жена Јованка она је побјегла, скочила са тих кола и побјегла је. Ми њу послије нисмо видјели да би након неколико година та покојна Јованка изашла на размјену, онда су њена дјеца ишли су на препознавање и рекли су да је везана жицом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи да је била заробљена и злостављана.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Злостављали су је на смрт, значи да су нашли да је жицом везана, уста, да су је…сачувај Боже.Ту је погинуо и мој комшија Ђорђе Зељко, исто су га убили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је он имао година, јел био старији или је био?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: То је био један стари дјед. Исто да напоменем ту је исто један дјечак који је имао 16 година, значи исто је тешко рањен и остао је доживотни инвалид. Зове се Радослав Зељко, много ми је жао тог дјечака, ишао је са мном у школу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Реците ми шта је било са вашом имовином коју сте имали?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Наша имовина значи сва је опљачкана и послије је запаљена. Значи, ми немамо ништа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта сте имали од имовине горе?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, имали смо кућу, имали смо шталу, имали смо…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Помоћне објекте за стоку?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Благо.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, јесте имали смо. Живјели смо од свог рада.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте успјели ишта повратити од имовине?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Ништа нисмо, јер је уништено, прво су опљачкали значи све, послије су то све попалили што је остало и остали су само темељи. Значи, ништа ми више нисмо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте се осјећали први пут што се сјећате кад сте прошли тим путем кад сте прошли кроз Бравнице гдје сте рањени и гдје сте доживјели тај масакр?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јако тешко.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте први пут отишли тамо?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, прошло је сигурно од тога десет година, не би сигурно ни ишла тамо него сам морала неке документе вадити, не би могла и био ме и страх, али сам морала због те своје браћа и сестара неке документе, родне листове и тако то да им извадим који су били потребни, иначе не би уопште могла.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какав је био осјећај?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Катастрофа, значи јако тешко. Ја сам цијели пут преплакала, али ето морала сам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Које последице од рањавања данас имате?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Ја сам инвалид 60 посто.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): 60 посто?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Јесте, имам гелере код срца.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се носите сад са тим?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, тешко, значи кад је нека промјена времена то ме јако боли и морам пити таблете против болова.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се психички осјећате?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: И сада ми је баш тешко да говорим о свему након толико година.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дуго ће времена опет требати да то потиснете.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Да, требам неколико дана да то опет све се смири у мени.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте причали својој дјеци шта сте проживјели, односно јесте ли их хтјели упознати са том вашом причом да знају кроз шта сте прошли?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, понекад им причам, јер морам, значи да објасним зашто мама ово, зашто мама оно. Молим само Бога да оне то не доживе, јер не би то поднијела. Значи, ја сам то некако поднијела, била сам дијете, али да сам сад, сад имам 44 године не би сад. Дијете кад у тим годинама све види ружичасто као што ја сад имам кћерку од 16 година, она је, њој је све сад тако фино ружичасто и она не зна и хвала Богу нек она мисли да је све тако докле буде могло.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел икад икакав судски поступак покренут, да ли ви знате да је неко био оптужен за те злочине.
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Није.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте давали изјаву негдје у смислу полицијске изјаве?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Па, јесам, јесам у Градишци, међутим то никад ништа није покренуто. То се и зна ко је тад био, ко је наредио да се српски цивили убију, међутим никад није кажњен.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): сте рекли да су вас једни припадници ХВО напали, а други су вам пружали помоћ и били љути што сте нападнути
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Као што сте то направили?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, могуће је да су биле неке двије групе или више?
МАРИЈАНА КОВАЧЕВИЋ: Вјероватно да је тако било, само ја сам била шокирана јер сам мислила да је то наша војска, да су нам притекли у помоћ да нам помогну, али кад сам ја видјела шаховнице ту, онда ми није било добро никако. Онда сам умрла од страха.