14. МАРТ 2024. ГОДИНЕ
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Зовем се Радмила Кружевић, рођена сам 24. маја 1959. године у Невесињу и као мало дијете са својом породицом сам доселила у Мостар. Ту сам завршила основну школу, средњу економску школу и Економски факултет. Радила сам у предузећу за производњу постељне конфекције у Мостару као дипломирани економиста на мјесту референта за план и анализу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какав је био ваш живот у Мостару прије почетка ратних дешавања?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Био је јако лијеп, били смо једна сретна породица, угледна, радна, нисмо имали никаквих проблема.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Живјели сте у градском подручју?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Јесте, живјела сам на територији града. Имали смо кућу која је била подијељена на три етаже гдје су поред нас живјела очева браћа са својим породицама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када је у Мостару дошло до првих међунационалних тензија?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Па све је кренуло негдје почетком априла кад је експлодирала једна цистерна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Говорите о цистерни која је експлодирала код касарне Сјеверни логор 3. априла 1992. године?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Јесте, у Сјеверном логору се то десило. Цистерна је ваљда била напуњена тим некаквим експлозивом, чиме ли – ја немам појма, е од тада је све кренуло низбрдо у Мостару.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До тада је мање више било све нормално?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ја нисам ништа примјећивала, дружила сам се са људима, кретала сам се нормално. Одлазила сам на посао и радила.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ни на послу није било никаквих провокација?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Није заиста. ја сам била једина Српкиња у тој канцеларији, а било нас је у канцеларији доста, Муслимани, Хрвати и ја Српкиња. Мислим, ништа ми није наговјештавало да ће се десити велико зло, али ни ја се ничега нисам плашила, јер ни ја, ни моја породица никада никоме ништа зло нити лоше нисмо учинили. Углавном, живјели смо у тој кући све до гранатирања Мостара. Када је наша кућа у мају гранатирана и када су кренули сукоби, ми смо одлучили да ју напустимо. Ту смо живјели и кад је почело то гранатирање и кад су почели ти сукоби, наша кућа је гранатирана била. И онда смо ми…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте отишли?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Па преселили код једног пријатеља наше породице рецимо, код нашег познаника. Ту смо били.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Он је био Србин?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Јесте. Ту смо код њега били све до 9. јула. 1992. године када су увече, ја мислим за вријеме полицијског часа, колико се сјећам упали ХОС-овци. Дошло је отприлике пет, шест наоружаних ХОС-оваца у црним униформама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Имали су ознаке?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, имали су обиљежја ХОС-а. Тада су нас они ту мало мучили, малтретирали и онда су нас потрпали у некаква возила, ништа нам нису дали да понесемо осим да обучемо нешто топлије. Рекли су нам: „Идете на информативни разговор, вратићете се брзо“ и тако да су нас потрпали у један комби колико се сјећам. Дакле, мене, мајку, оца, брата и човјека код кога смо били смјештени, потрпали су у један комби и одвели су нас у војну амбуланту у Мостару.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звао ваш пријатељ који је заједно са вама ухапшен?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Милош, али нећу рећи презиме јер он не жели да се његово име јавно спомиње.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У реду. Шта се даље дешава након што сте стигли у Војну амбуланту?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ту су нас онда раздвојили.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ту су нас раздвојили. Мене и мајку су одвели у један подрум, а мушкарце су одвели на другу страну. У том подруму је био један прозор и били су унутра набацани некакви столови. Ту су нас закључали и изашли. Послије извјесног времена поново су дошли, откључали нас, поскидали сав накит са нас и поодузимали све што смо имали код себе. Моја мајка је на руци имала вјенчану бурму коју та женска у „ХОС“-овој униформи није могла да јој скине па је рекла да ће то ријешити на начин да ће сад отићи по нож па ће јој одсјећи читав прст. Док је она отишла по нож, ја и мати смо јадне трљале прст и на крају је бурма спала са руке.
Хосовка је ушла и то нам је покупила. Од мене је узела, колико се сјећам, све што сам имала наруквицу, огрлицу и прстен који ми је мајка узела када сам дипломирала на факултету. Никакву потврду о одузетим стварима нисмо добиле, ништа. Опет су нас закључали и отишли.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Претпостављам да је у вама био велики страх?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Како да не. Нисам знала шта се са мном дешава, гдје сам, шта сам, појма немам куд ћу, шта ћу, шта урадише од нас. Не знам шта се десило уопште, не знам гдје сам ни како сам. Не знам разлог зашто ми се то дешава, јер ми нисмо били ни наоружани, нисмо били ни у једној политичкој партији. Ма, ништа, били смо цјењена, фина, радна, поштена породица, ето тако. Вољели свакога, заиста. И у широј фамилији имали и Муслимана и Хрвата, мјешаних бракова…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се даље дешавало?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Послије извјесног времена долази један наоружани ХОС-овац, имао је шарену маскирну униформу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте га познавали од раније?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Не. Никога од тих лица која су нас заробила и спровела у Војну амбуланту ја нисам познавала.Зна се ко су већином били ти људи. Да су нешто вриједили не би били гдје су били. И дошао је један мушкарац, онако висок, више мршав, шарена униформа, наоружан аутоматском пушком. Мени је рекао да изађем из просторије и пођем за њим, ко фол да нешто радим. И онда ме је одвео у једну просторију која се налазила мало даље од подрума. Е, та просторија је личила на амбуланту гдје се прегледају пацијенти, односно то и јесте била амбуланта.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Остало од Југословенске Народне Армије.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Коју је раније користила ЈНА?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да. Ту је био неки, сјећам се, умиваоник, један мало већи прозор и један кревет какве сви срећемо када идемо код доктора. вамо је био, тамо је био право, добро се и то сјећам, прозор мало већи, био је овдје овако један кревет и тамо оно ко, знате на шта личи оно кад уђете у амбуланту. Поред кревета је био онај класични застор.
Тај војник се мени представио. Рекао ми је како се зове, рекао ми је да је из Мостара и да има 30 година. То сам добро запамтила. Био је Муслиман. Под пријетњом оружјем наредио ми је да се одмах скинем.
Ја сам се скинула и онда ме је силовао на најмонструознији могући начин. Након тог чина наредио ми је да легнем на леђа и поново ме силовао, али овај пут анално. Након што је и то урадио, наредио ми је да сједнем на тај сто и да га орално задовољим. Почела сам да грцам и повраћам. Преклиљала сам га да престане и да ми дозволи само мало воде са умиваоника. За дивно чудо, дозволио ми је да се умијем и исперем уста и поново наставио са…То је трајало између 20 минута и пола сата, не знам ни сама више, једноставно изгубите осјећај за вријеме.
Послије тога он је навукао панталоне и само изашао изван амбуланте. Одмах послије тога унутра је ушао други војник који је био обучен у црну униформу. Био је ошишан на нулу са остављеном кријестом по средини главе. И он је имао у руци аутоматску пушку.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И он вас је силовао?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да. Наредио ми је да легнем. Урадио је што је урадио, силовао ме. Цијело вријеме док је овај то радио, овај први у маскирној је стражу држао тамо на вратима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Био је испред врата?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Испред врата, вани и пожуривао овог другог. Мало мало отвори врата, „ајде пожури, сад ће стража“. И кад је и овај то урадио, наредио ми је да се обучем. Ја сам се обукла и овај први у шареној маскирној ме вратио поново тамо код мајке. Рекао је ако немоме кажем шта се десило да ће нас свију побити. Шта сам ја у том тренутку преживјела то се не може ником описати. Нити сам смјела писнути, нити сам могла изустити једну ријеч али моја мајка је вјероватно претпостављала шта су ми урадили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Није вас ништа питала када су вас вратили код ње?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Не, нити сам ја ишта говорила. Мени је тада цијели свијет је срушен, за пола сата. Ништа више од мене није остало, ја сам избрисана као личност.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта вам је пролазило кроз главу?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ма шта ми је пролазило, мислила сам да је мој живот окончан и да је са мном готово, да од мене нема ништа више. Како ћу изаћи међу народ, како ћу се кретати, шта је са свим мојим плановима које сам тада као млада дјевојка имала. Ја сам се толико понижено осјећала да нисам могла гледати нигдје осим у под.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У једном тренутку одузето вам је сво достојанство које сте имали.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Све, све, тако да не знам једноставно ни како сам, не знам ни шта сам мислила, ништа. И ту смо остали до јутра када су нас све извели, и мушкарце и жене и потрпали нас у неки комби. Тада сам видјела брата и оца.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су они изгледали, јесте ли видјели на њима трагове мучења и злостављања?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Нисам ја у тој својој муци ништа видјела. Нисам у никога гледала, само сам мислила да цијели свијет у мене гледа и да ми на челу пише да сам силована. Ја сам помишљала да ако икада и изађем из заробљеништва, да ћу бити обиљежена за читав свој живот, да се са никим нећу моћи дружити, да ће ме сви избјегавати.
Тако да, ту смо ушли у тај камион, да ли комби или камион неки, сад стварно се не сјећам. Сјећам се само да је у том возилу био и тај наш пријатељ код кога смо ухапшени, да је био мој отац и мој брат и да је била још једна породица, муж, жена и син њихов, сви из Мостара. Поред нас на том товарном простору стајало је велико метално буре са горивом или неким уљем.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Бачва?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, да бачва. Када сам то угледала, помислила сам да нас воде негдје да нас побију, полију тим бензином и запале. Када су нас натоварили у тај камион један од чувара је рекао возачу: „Водите их, водите ову четничку банду и стоку у Дретељ“. То је први пут да сам чула за појам Дретељ, нисам имала представе шта је то.
У том камиону су везали мога брата и сина од те друге породице, и стражари су говорили овима што нас возе: „Чувајте ове четнике, ово су два четника, добро их чувајте. И водите их у Дретељ“. То се добро сјећам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Који је то датум?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: 10. јули. Да, да, 10-ог сам отишла у Дретељ. У ствари, ја нисам ни знала шта је то Дретељ. Не знам шта причају. И онда куда су нас возили до Дретеља ја стварно не знам, и како да знам када никада нисам ишла тамо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А камион у коме су вас возли, да ли је био прекривен церадом, да ли сте ви могли ишта видјети?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Не, не сјећам се да смо ишта видјели, мислим да је била нека церада преко нас, не сјећам се.
Када смо стигли у тај Дретељ, онда су нас одатле извели, па су нас постројили. Ту нас је дочекао Блаж Краљевић, њихов генерал, заповједник ХОС-а и још неки његови како су их они звали, часници. Онда су нам држали неко предавање у смислу наших обавеза и правила понашања. Ја нисам имала појма о чему они причају, јер ја нисам била свјесна ничега, нити ме је ишта више у животу интересовало, стварно. Само сам испод ока гледала своју мајку, оца и брата и ништа ме друго није занимало. Онда су одвојили само нас жене и одвели нас у неки мањи објекат у оквиру управне зграде. Ту смо затекле можда 10 жена које су ту доведене прије нас: Олгу Драшко, Радојку Жужу из Чапљине, затим Татјану Чучак, па једну баку сиједу из Мостара Сенку Ждралић, па једну Ленку, и још неке чијих имена се сада не могу сјетити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу у тој просторији биле смјештене само особе женског пола?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, мушкарце су одвели у другу мању просторију. Ту смо остале не знам колико времеа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли вас је ту неко испитивао, узимао податке?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Не сјећам се да ли су нас ишта питали, али знам да су често отварали вратаи надгледали. Ја сам изггледала толико преплашено и збуњено да ми је докторица Олга Драшко пришла и рекла: „Не бој се ништа, оно што је било то је прошло, ништа се не плаши“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Она је тим ријечима покушала да вас утјеши?.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, да ме мало охрабри.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли познавали Олгу од раније?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Не, никога ја ту нисам знала, апсолутно никога. Онда су нас након неког времена преселили у већи хангар. Два хангара, један насупрот другом у којима су били раздвојени мушкарци и жене. У том простору није било ништа осим бетона и једне лимене канте у коју смо вршиле велику и малу нужду. Збг тога се хангаром ширио несносан смрад.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Претпостављам да су биле и велике врућине.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Температуре су се пењале и до 40 степени. Ту су били мали прозори на објекту и једна велика клизна врата. Дакле, услови су били немогући. Хангар се свакодневно пунио новим заробљеницима. У једном тренутку нас је унутра било преко 80. Ја сам имала ту, да тако кажем срећу, што су ме одводили да радим у кухињи, а касније заједно са Олгом Драшко сам ишла да чистим њихове станове по Чапљини.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Станове њихове војске?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, али то су били станови у власништву Срба које су они истјерали одатле и уселили се.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Одатле су истјерали Србе?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, да. Ту су услови били катастрофални, све је било поразбијано, разбацано, опљачкано. Људима су уништили сву имовину, остали су само зидови и нешто намјештаја. Када би се враћала са чишћења станова, у кругу логора бих затекла мушке логораше како на тој ливади чупају траву које готово да није било, јер је од високих температура земља била спржена. Они су тјерани да то чупају голим рукама, а трава је оштра као жица. Онда су их нагонили да једу ту траву и опонашају овце, да „блеје“. Мушкарци су пузали на кољенима а војници су их ударали ногама по дупету. Тако сам и свог брата гледала како то све проживљава.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је било класично понижавање.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Тако је. Онда исто једном приликом кад сам се нашла испред хангара видјела сам како су мушкарце вратили са неког принудног рада и тјерали их да трче према хангару. Препознала сам свог оца у групи како трчи, а човјек је стар и срчани болесник. Он је пар пута падао, војник дође удара га ногама и тјера оца да устане. И тако све док није ушао у хангар. Онда су њега увукли тамо у хангар, ту су га премлатили тако да му је крв ишла из ушију, из носа, уста.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте то све видјели?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Не, то ми је брат касније причао. Говорио ми је да је од батињања било крви по зидовима те да је са неким папиром који је нашао покушао да обрише ту крв јер ако би то Блаж Краљевић затекао, било би великих проблема по њих. Ето, то је један детаљ кога се ја јако добро сјећам. Даље, у том женском хангару, сјећам се да је била је једна стара бака све са опанцима и повезаном марамом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Сјећате ли се њеног имена?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Невенка, мислим да је у Стоцу заробљена, крила се у неком пластенику и да су ју ту нашли и довезли. Дакле, није било битно да ли је неко млад или стар, мушко или женско, довољно је само да си Србин и да будеш заробљен и доведен у логор.
Поред ње је била једна дјевојка из Мостара по имену Биљана. Она је била млада дјевојка, неудана. То је било катастрофа на шта је она личила када су је довели, била је толико блиједа мили Боже да сам мислила да неће поживити до краја дана. Нормално, дијете је било испрепадано од свега. Касније је један чувар, ХОС-овац више пута насртао на њу, да би је на крају изводио из хангара и силовао више пута. Она послије тога више није била психички добра, мислим да је „пукла тотално“.
Е, то је то што сам ја видјела. Даље, видјела сам када изводе Олгу Драшко, Боже сачувај.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Изводили су ју из хангара?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Боже сачувај колико пута. Шта су радили од ње, то се не може испричати. Па су пар пута одводили на размјену, па је опет враћали, што је на њу јако стрсно дјеловало. Онда су довели једну жену исто из Мостара у дугој сукњи, па су јој ту сукњу распарали бајонетом понижавали ју пред свима. Говорили су јој да је четникуша и да смрди да је не могу ни пипнути. Даље, заборавила сам рећи да је један усташа моме брату пробушио ухо бајонетом и гдје и сада има тај ожиљак.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико сте били ту у Дретељу?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Па, богами били смо можда, сад ћу вам рећи, 17. 8. колико ме сјећање више служи, да су све логораше преко 50 година потрпали у два камиона и да су их одвели на размјену. Са њима су отишли моји мајка и отац.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А ви сте и даље остали у Дретељу?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, са својим братом сам остала ту. И баш када су кренули да их возе на размјену, зачула се нека жестока пуцњава. Ја сам помислила да нам побише родитеље и све оне људе који су били у два аутобуса. Мени је дошла мука од стреса, сјећам се да је дошао један војник и дао ми некакву таблету за смирење да попијем и рекао да се не бринем, да су они добро и да су отишли на размјену.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је био стражар што вам је дао таблету и тјешио вас?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Јесте. Он је био најбољи од свих, једноставно видјело се да је добар човјек, увијек и свагдје има добрих људи. Он је мене спасио од сигурне смрти, штитио је мене и брата колико је могао. Он је, на примјер, знао када долази нека група војника у логор да млати заробљенике, па је мене и брата склањао негдје у страну како нас не би дохватили. Неколико пута би изводио мене и брата и спроводио до кухиње да једемо. На тај начин спасао нас је смртне глади. Пошто сам ја дипломирани економиста и пошто сам знала њемачки језик, он би ме изводио из хангара да преведем неки лијек, да им кажем за шта се користи. Нормално, ја то нисам све знала, али знала сам углавном оно основно шта је глава, шта је срце оно отприлике…Њима је то довољно било. Храна коју су логораши у Дретељу добијали не може се назвати храном. Давали су нам остатке од својих оброка, али би се претходно у то помокрили и пљували. Ја то нисам могла јести, а немаш ништа друго. Глад је била велика. Хигијена није постојала ни у траговима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте ви видјели да је неко убијен у Дретељу док сте тамо боравили?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ја се сјећам да је био 2. август 1992. године, Илиндан, предвече су у логор довели Божу Балабана и његову жену Софију. Он је, ја мислим био војно лице у пензији. Његова жена Софија била је болесна, мислим да је имала операцију мало прије него што су заробљени. Њу су смјестили у наш хангар, унијели су ју на носилима и спустили је поред мене.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): На чему сте ви спавали?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: На голом бетону, нисам имала ништа. Ове жене које су дошле у логор раније из Чапљине, имале су некакву струњачу која је била можда метар са метар. Хтјела сам рећи да су ХОС-овци ту исту ноћ убили Божу Балабана.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су га убили?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Извели су га пред врата мушког хангара, који је био насупрот нашег, тако да смо све могле чути. Вирити нисмо смјеле, јер ако би чувари видјели да виримо, настао би хаос. Чули смо како су га тукли испред хангара а он јауче, дозива мајку, дозива жену, а жена са нама ту лежи и слуша све. Када је Божо у једном тренутку рекао мајко моја, мени се учинио мој брат. Ја сам премрла од страха а тјешим мајку. Она виче: „Куку мени, мој сине. оно је наш Миле мили, убише га..“. Ја јој говорим да није, да он тако не прича а исто у себи мислим да је то он. ОС-овци су толико млатили тог несретног Божу да смо ми готово чули кад је човјек испустио душу. Пред саму зору улази један стражар у наш хангар и виче његовој жени Софији: „Убили смо вам мужа ноћас, хоћете ли да вам донесем његову главу да играте фудбал у овоме хангару да вам не буде досадно?“. А она каже: „Нећу, хоћу да га памтим онакав какав је био“. Убрзо послије тога видјела сам брата како пролази испред хангара, па ми је пао камен са срца што сам сазнала да је жив.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И тако идете из дана у дан?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, замислите како је мени било, а тек мајци. Ја сам ту, мужа јој млате, син јој затворен. Како је преживјела то само она зна. Када сам то јутро изашла испред хангара, видјела сам сломљену дршку од лопате која је била сва крвава. Претпоставам да су Божу са њом убили. Ја себи нисам могла доћи дуго. Затворен си у неком простору, око тебе бодљикава жица, гледаш смрт у очи и само се молиш Богу да преживиш тај дан.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Знате ли за још случајева убиства српских заробљеника у Дретељу?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Чула сам да је брачни пар Кузман, Никола и Душанка одведен из Дретеља у непознатом правцу и се више нису вратили. Мислим да ни данас нису пронађени њихови посмртни остаци. Он је био стоматолог а она докторица. Они су у логор доведени прије мене, нисам их познавала.
Даље, Ненад Марковић и за њега сам чула да су њега, исто су њега убили, да ли је и он пронађен, ексхумиран, не знам. Убили су исто неког Јову Пејановић. Мислим да су овог Божу Балабана некад ексхумирали, да га је породица сахранила.
Био је још један логораш Евгеније Самарџић колико ме сјећање служи. Из Мостара је био. Е сад, гдје су њега убили, не знам. Знам да су га повели на размјену заједно са мојим родитељима али да је нестао. Ваљда је покушао да побјегне па су га убили и убацили у Неретву. Да су касније тијело пронашли негдје. Ја вам причам шта сам чула. Такође сам чула даје убијен и да су још неки с њим, да је још неки био Ђуро Шкоро, како ли?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шкоро Ђуро.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Шкоро Ђуро, јесте Ђуро Шкоро. Ја толико знам што сам чула, а што сам ушима својим чула то је и кад су довели Божу Балабана лично сам га видјела и жену његову. То сам чула.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То се све дешава у Дретељу?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: У Дретељу, у Дретељу све. Оно што сам посебно запамтила јесте убиство Блажа Краљевића. Њега су убили 9. августа 1992. године ваљда у некој засједи. Тада су у Дретељ довезли два аута којим су се он и његова пратња кретали. Колико ме сјећање служи, једно ауто је ја мислим било плаво, а друго беж боје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Довезли су тијело Блажа Краљевића након што је убијен?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Не, само ауто које је било изрешетано до максимума. То сам морала да перем, унутра сам видјела дијелове мозга и косу, шта ли. Све сам морала очистити. Никада нећу заборавити сцену гдје скупљам разасуте дијелове главе по сицевима и перем крв, дуго се нисам
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када сте напустили Дретељ?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА:Чини ми се 18. августа да смо отишли, ХВО је дошао са аутобусима, да су нас они онда преузели.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Гдје су вас одвели из Дретеља?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: У Грабовину код Чапљине. Ту нас је преузео ХВО и били смо под њиховом контролом. Ту су услови били мало бољи него у Дретељу. Ако се уопште може рећи да је боље, а налазиш се у логору. Смјестили су нас у касарну коју је претходно користила ЈНА. Одмах по довожењу, све су нас окупали јер су се плашили заразе кад су видјели на шта личимо. Мене није нико тукао а да ли је остале не знам. Имали смо и некакве оброке, што је био велики помак у односу на Дретељ. Посјетила нас је делегација Међународног комитета Црвеног крста, мислим да је то било 7. септембра 1992. године. Тада су нас пописали и добили смо њихове картице, тако да је тада у суштини и свијет сазнао за нас. Сазнало се да постоје цивили српске националности који се налазе у заробљеништву.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је изгледао ваш боравак у Грабовини?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ја сам се одмах пријавила да радим у кухињи, првенствено како бих брату могла носити храну. Размишљала сам само о њему и како је он. У Дретељу је изгубио много килограма, био је кост и кожа и трудила сам се да му на тај начин помогнем колико могу. Радило се од 6 ујутру до увече. Са мном је на раду била још једна жена логораш, Кова Марић која је заједно са вјереником заробљена у Мостару. Мислим да сада живи негдје у Србији.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, у Грабовини је било подношљивије у односу на Дретељ?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Јесте, чистила сам кухиње, припремала храну за њихову војску, прала сам судове послије оброка.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, није вас нико злостављао на начин како је то било у логору Дретељ?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Па није, морам бити искрена. Вјероватно због тога што смо регистровани од стране МКЦК па су се и због тога устручавали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какви су били према мушкарцима?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Па, не знам, мислим да нису ни њих нешто посебно мучили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте виђали брата?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Јесам, јесам, ја сам му доносила храну сваку вече. Сваку вече шта год би могла сакрити донијела би му. У суштини нисам требала ни крити, јер није било неке ригорозне контроле, али то је била последица боравка у Дретељу. Ја сам смршала у Дретељу 17 кила, а брат и не знам колико је. Брат је био кост и кожа, да вам не причам. Зато сам се трудила да му што више хране обезбједим, како би се повратио у живот. У кухињи је била једна жена која је нама била шефица, и заиста је била добра према нама. Давала нам је да једемо шта једе и војска, то је за нас био рај након Дретеља.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Све оно што је вама прије рата било нормално да једете, сада је био луксуз.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Господе Боже, нисам могла уопште да то схватим да ћу доживјети тако нешто. Тако смо провели извјесно вријеме у Грабовини, одакле су нас пребацили у Љубушки.
Не знам, тог Љубушког се нешто слабо и сјећам, опет су ту мушкарци били.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте били смјештени у Љубушком, какав је објекат био?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ужас, кад сам ушла ту, то је нека просторија, била су неколика кревета.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је то била нека зграда?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Зграда нека, која, ја стварно се не могу сјетити. Зид је био сав од крви коју су покушали опрати, али крв се видјела. Нису нас ту дуго држали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли ви затекли некога у Љубушком када сте дошли?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Нисмо затекли никога. Да ли је прије нас неко негдје пребачен, не знам. Али очиледно да јесте јер су свуда по зидовима били трагови крви.Сад сам се сјетила, ту је била нека мала просторија, не знам ни шта је то било, нешто од дрвета. Е ту су држали мушкарце, а само је један мали отвор био гдје могу примати ваздух. Натрпали су их унутра да су били буквално једни на другима. Нису могли да дишу, ма малтене се гушили. Кроз тај мали отвор, каже брат мој, ишли су један по један да примају ваздуха да не умру. Не знам колико смо времена провели у Љубушком, а одатле су нас одвели на размјену у Паково Село код Дрниша. Та размјена није успјела, не знам због чега, па су нас преусмјерили у Лору.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У Сплит?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Сплит. Ту смо ми жене преноћили у неким просторијама, а мушкарци су били на стадиону под ведрим небом. Да би нас опет ујутро потрпали у камионе и опет нас вратили у Љубушки. Не знам ни ту колико смо били, е онда смо из Љубушког отишли на хелиодром Родоч.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је општина Мостар?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Јесте. У Родочу смо опет Кова и ја радиле у кухињи. Ту је било доста хране која је остала од Југословенске народне армије. Ту смо кухале, чистиле, прале оне велике посуде гдје се храна војсци даје, служили њихову војску. Било је свакакве војске, било је неких војника из Италије. Све оно што њихова војска не поједе и остане на тањирима, ми смо скупљале и носила сам брату и осталима којима сам могла пружити. Ту смо биле извјесно вријеме, одатле су нас такође одвозили у Мостар у касарну Сјеверни логор да је чистимо. Сјећам се кад смо ушле у неку просторију у том Сјеверном логору да промјенимо постељину, нашли смо по поду велики број искориштених шприцева, којима су се они вјероватно фиксали. Присуствовала сам сцени гдје жене које су живјеле у близини касарне туку једну логорашицу која се звала Мира. Убијају ју од батина, гурају јој главу у врелу воду, чупају ју па вичу: „Види четникушу јебем јој матер“. Дуго су се иживљавале над њом и прије него што смо жавршиле са послом, одвели су ју у Родоч. Ми смо на том мјесту гдје је она злостављана нашли праменове њене косе коју су јој откинули. Послије смо је срели у Родочу и видјели да је жива.
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Преживјела је ту. Ех, ту смо исто били једно вријеме и онда смо отишли у луку Плоче. Ту су нас укрцали на брод, дали нам ћебади и нешто хране од Црвеног крста, и тако смо преко Италије, стигли у Зеленику код Херцег Новог 31. 10. 1992. године, када смо размијењени.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико сте ви укупно били у заробљеништву?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Од 9. 7. до 31. 10. 1992. године. Ја сам избројала негдје око 126, 130 дана.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је било са вашим братом, да ли је и он са вама размјењен?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Да, заједно смо стигли у Зеленику.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје су отац и мајка били, кад сте чули за њих први пут по ослобађању?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ја мислим да смо слали писма преко Међународног комитета Црвеног крста. Мајка је била код своје родбине у Невесињу, а мој тата се вратио у Мостар са размјене. Када сам то сазнала нисам могла вјеровати да се послије свега вратио тамо али мајка ми је рекла да га једноставно није могла одговорити од те сулуде идеје. Рекао је да није никоме зло учинио и да не може живјети нигдје друго осим Мостара.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До када је он боравио у Мостару?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Док није умро. Комшије су нам некад у току 2001. године јавиле да је преминуо. док нисмо сазнали да је умро. Јавиле нам комшије.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте ви наставили живјети?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Ја ни сама више не знам како сам дошла до Требиња. Појма немам како како сам дошла. Рекла сам себи идем негдје гдје ме пут одведе гдје идем. Тако сам у Требиње дошла, ту сам нашла некакав прихватни смјештај и онда сам се јавила мајци и брату и они су дошли овдје. Ту смо се састали од 1993. године живјели у Требињу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ту сте били од 1993. године?
КРУЖЕВИЋ РАДМИЛА: Од 1993. године негдје фебруар, март.