22. МАРТ 2024. ГОДИНЕ
ЗОРА КУЉАНИН: Ја сам Зора Куљанин, рођена 23. новембра 1963. године у Мостару. У Брадину сам се настанила 1982. године када сам се удала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Са ким сте живјели у домаћинству?
ЗОРА КУЉАНИН: У домаћинству смо били муж и ја, наше дијете, дјевер, јетрва, њихово дијете, свекар, свекрва. Међутим, када је почео напад на Брадину код нас је боравило и дијете од јетрве из Сарајева. Он је имао седам година. То је био сплет несрећних околности јер је дијете сваки викенд код нас долазило, волио је боравити у Брадини, тако да га је рат затекао ту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Прије великог напада на Брадину, какво је било стање у селу? Имајући у виду да је Брадина била чисто српско село, да ли је било неких наговјештаја да ће доћи до напада?
ЗОРА КУЉАНИН: Па нисмо очекивали толико страдање, да јесмо, можда би све те будуће догађаје дочекали спремније.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје се налазила ваша кућа у Брадини?
ЗОРА КУЉАНИН: Неких километар од цркве са лијеве стране пута.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте се налазили када је почео напад на Брадину?
ЗОРА КУЉАНИН: Ми смо били кући, жене са дјецом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје је био ваш супруг у том тренутку?
ЗОРА КУЉАНИН: Он је заједно са осталим мукарцима био у шуми, гдје су били у извиђању. Са њим су били Рајко Куљанин, Мијат Куљанин, Ранко Жужа, Божидар Жужа, Здравко Куљанин, и један Мишо коме се не сјећам презимена пошто је он био сусједно село до нас. Њих седам је било ту у шуми. Неки из села су се предали, неки су побијени на лицу мјеста. Када су одозго кренули на Брадину, што су стизали мушко то су убијали
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви се налазите у кући у том тренутку?
ЗОРА КУЉАНИН: Да, ми смо у том тренутку у кући. Ускоро долазе двојица њихових војника и истјерују нас све испред куће. Малом Далибору Куљанину стављају цијев пушке на чело и питају га гдје му је отац. Онје у том страху рекао: „Не знам“. „Па, како не знаш“? „Не знам, негдје је у Сарајеву, ја сам сам овдје код родбине“. Тада су га пустили и обишли су све да виде има ли негдје некога или наоружања. Након претресања, отишли су даље, удаљили се од наше куће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је 25. мај 1992. године?
ЗОРА КУЉАНИН: То је 25. мај, већ је било вече када су били дошли нашој кући. Да, прескочила сам један битан догађај од тога дана. Када је почео тај напад на Брадину, Миливоје Куљанин је улетио у једну кућу, а муслимански војници су ушли за њим. Када су запуцали на њега, он је узвратио ватру тако да су истовремено погинули он и тај један муслимански војник. У тој групи непријатељских војника био је рођени брат од убијеног, те је дошао до Миливојевог тијела, одсјекао му главу и језик. То смо гледали својим очима.
Онда су они нас након тога у тој љутњи потјерали да идемо у школу. Када смо се кретали путем до школе, аутом е наишао један њиов војних и хтјео је све да нас побије. Међутим, срећа што војник који је био у нашој пратњи није то дозволио.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Био је спреман све да вас побије, и дјецу и старије?
ЗОРА КУЉАНИН: Тако нешто му је дошло, немам појма и ми смо у школу дошли, ту смо били не знам колико.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је у школи већ било заробљеника?
ЗОРА КУЉАНИН: Јест, јест из села већина жена и дјеце. Они су горе што су стигли то су запалили. И они ће нас сад из школе пустити да идемо сви својим кућама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је исти дан или?
ЗОРА КУЉАНИН: Сутридан, ми смо преноћили ту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У школи су већином били жена и дјеца?
ЗОРА КУЉАНИН: Жене и дјеца.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Од мушкараца?
ЗОРА КУЉАНИН: Била су двојица старијих људи, тад је то пуштено све. Нас пусте кући, i како су нас пустили кући други дан, видимо да је запаљено све. Тад смо нашли лешеве, али смо ишли, што би човјек могао за 15 минута, јер нисмо смјели да идемо путем пошто пуца, са свих страна пуца, ми смо неким потоком кроз неку шуму немам појма, дођемо до неке пећине и ту ћемо се сакрити у ту пећину.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је била пећина у шуми?
ЗОРА КУЉАНИН: Рупа у шуми у камену, нас нека група је ту била јер то се остало разбјежало, нисмо ми сад сви били на истом мјесту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ви већ тад видјели лешеве кад сте ишли кроз шуму?
ЗОРА КУЉАНИН: Не, не. У тој пећини нас можда једно десетак, баш са дјецом ми били, долази нама жена ту из села, већ је она дошла и каже нама: „Бјежите одавде ту су претукли Јову Жужу, Божидара Жужу.“
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, они су знали за ту пећину?
ЗОРА КУЉАНИН: Они су знали, пошто су њих ту ваљда нашли и нама жена виче: „Бјежите одатле ту су истукли ту тројицу људи“. И гдје ћемо, ми ћемо код ње у кућу пошто је кућа ту близу, ајд да пресвучемо дјецу, да им дамо нешто воде и да поједу било шта. Код мене Данијел није ништа знао, дијете од девет мјесеци, овај мали старији као нешто је и знао. Био је преплашен. У тој кући нас је било пуно,и ја својој јетрви Душанки вичем ајмо отићи до наше куће, пошто има овако мали бријег и не видимо јел кућа цијела или није. Свекрва остане са дјецом и ми кренемо према кући. Успут наиђемо на тијела Мирка Мркајића, Јове Жуже и Божидар, односно Тодора Жуже. Леже мртви поред пута, убијени као пси.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли на основу изгледа лешева закњучити како су убијени?
ЗОРА КУЉАНИН: Из ватреног оружја су убијени, а једна је жена донијела чаршафе па их прекрила пошто је то било на путу одмах. Крећемо одатле неких десет метара наилазимо на Зорана Куљанина. Исто убијен, и кућа му запаљена и како је све падало одозго на њега, његов леш је изгорио. Остала је читава само крагна од кошуље. Пет метара од њега налазимо Слободана Куљанина, исто убијен. Прођемо поред њега и дођемо до наше куће. На њу је била пала греда са сусједне куће па сам ју ја брже боље одбацила како не би планула и наша кућа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, ваша кућа није била запаљена?
ЗОРА КУЉАНИН: Није била запаљена. И на брзину, покупимо нешто, обиђем краву у штали ништа ми нисмо смјели дирати нити смо имали времена. Ми се вратимо тамо, ја кажем овима сад што су ту из тог дијела села, ајмо кући није наша кућа изгорјела. Ми смо пошли,и ја говорим свекрви и осталим женама да смо видјели пет лешева уз пут и оне се препадну и ми кренемо са друге стране да приђемо кући. И на том путу нађемо Марка Ђорђића убијеног. Сиђемо кући и уђемо унутра.
Сутрадан мени говори Божидар Жужа, да му помогнем да свога сина који је убијен пренесе пред кућу и сахрани га.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звао његов син?
ЗОРА КУЉАНИН: Бранко Жужа.
Божо је желио да га сакрије, да га Муслимани не однесу јер су кренули чистити село, купити лешеве на једну хрпу. Ја сам плачући њему рекла да немам снаге, да нисам кадра. Сина су му убили јер је остао у селу, кад су они наишли он је почео бјежати и стигао га је метак у њиви, у трави. Он је у неки поток хтио да улети и није могао ући у тај поток, убили су га ту. Нисам га могла пренијети. Након тога док смо били кући сваки дан неко је на врата долазио, истјера те напоље, пријети ти. Била нека башча, ми пођемо у ону башчу, они однекле виде, запуцају на нас, значи не смијеш изићи напоље. Дјецу навече не можеш смирити, струје нема, нико се не смије чути. Наиђе њихов војник и каже: „Ако чујем глас, убијамо све, значи не смијете изађи, поубијаћемо вас све“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте ви препознали некога од непријатељских војника?
ЗОРА КУЉАНИН: Не, не, мислим мени нико познат није био.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли они били у униформама?
ЗОРА КУЉАНИН: Било је их је и у униформи или у цивилу са беретком на глави.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви не знате гдје је ваш супруг тада, шта се десило са њим, да ли је жив?
ЗОРА КУЉАНИН: Тај дан ништа ми не знамо, знамо да су отишли у шуму, али ништа не знамо ни гдје су, ни шта су, ништа, ништа. И овај Ранко Жужа дође до своје мајке и у кокошињац се сакрије и чекао док она изађе, и онда јој је он рекао да скупа ових седморица што сам ти причала Рајко, Ранко, Здравко, Мишо, њих седам су скупа. Тад је она напаковала неке хране да понесе њима у шуму, јер немају шта да једу. Однесу храну горе, сутридан долази поново и папирић напише и договорили се они тад гдје ће доћи, дође други и ми однесемо храну, оставимо папирић, напишу шта ја знам, чим дођемо у кућу, ми се морамо пресвући да нисмо у томе да нису однекле видјели да не би направили хаварију. До 12. јула смо ми тако радили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До Петровдана?
ЗОРА КУЉАНИН: То је Петровдан, црни Петровдан што се тиче Брадине. Они су налетили и нас све покупили у школу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Поново у исту школу?
ЗОРА КУЉАНИН: Поново у исту школу, све што је било. Они су иза нас што су имали попалили и опљачкали да овако кажем, јер Брадина је стварно била богато село у свему. Они су камионима вукли, они су штале палили. Значи, животиње су у шталама изгорјеле, кад смо се ми послије тог првог напада од 25. маја 1992. године вратили у село, ми нисмо могли од смрада да живимо у тим кућама па смо носили креча, сипали креч да се то мање осјети. Неђу Куљанина су, сад се сјећам, убили испред куће. Он је рањен у нападу на Брадину, метак му је прошао кроз ногу. Налазио се у шуми и успио се спустити у село. Како се није могло из села, њега су сакрили у подрум куће. Тамо је мајка његова покушала да му залијечи рану. Ускоро су га муслимански војници нашли у подруму. Тјерали су га да изађе пред кућу, али јадан он како крене тако и падне, онесвијести се. Они њега изударају, изударају и дигну га онако пред кућу једно два метра и он је опет пао и нагонили су га да устане одатле, али не може устати пошто је нога одузета. Пред мајком, женом и дјецом су они њега тукли и на крају су га наочиглед свих убили из ватреног оружја, окренули се и отишли.
Њега смо сахранили овако мало ниже куће, ето да није пред кућом. Ово остало је све у масовну гробницу отишло. Нас су стјерали доле у школу, значи пуне су школе, цијела Брадина је у просторији школе. Нас су стјерали у школу, ту је било људи и јаука и вриске. Мислим, у једну просторију гдје су увели Војислава Мркајића и Милана Куљанина, овај Милан Куљанин је имао 87 година, Војислав можда неких 65. Не знам, оне столице жељезне школске некадашње они су ломили, оне флаше од коле што је била литар, два, она стаклена…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тукли их пред вама?
ЗОРА КУЉАНИН: Не, не, извели су они у ту неку другу просторију. Они су њих довели навече, мрак, ништа живо не видиш, али како они оно свјетле, ујутро кад је свануло у овог Куљанина жељезна шипка, она столица што је била, а ћелав човјек био, у њега је по глави остала модрица и глава сва изударана. И тад су мене исто извели у ту просторију, та је просторија била сва крвава, све изломљено, мислим, страва.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Виде се трагови злостављања?
ЗОРА КУЉАНИН: Виде се, нормално да се види, постави ти столицу, гледаш напоље, а на столици те убија, удара, ма мислим катастрофа. Жена ту исто било што су изводили и тукли, мене, ову Даницу Жужу, Јованку Жужу, јел јест? Мислим, било је жена, сад се не могу, не могу сјетити. Ову Босиљку Куљанин, имаш обићи десет километара да дођеш гдје су они њу убили. Нема шта нису радили од ње, завезали је за камион ФАП и вукли кроз село. Довукли је пред кућу и пред кућом је убију. Трећи дан кћерка рођена је није познала кад су је нашли. Мушкарце горе свукли, злато поскидали, ако не може скинути сјечем ти прст. Бору Куљанина, они су њега толико измлатили човјека да каже гдје је оружје, ма какво оружје појма човјек није имао. Он је био у њега је глава овако, модар, значи сав модар, њега су из Коњица из затвора одоздо довукли да каже гдје је оружје, као он је сакрио.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Њега су у том првом нападу ухапсили и одвели у затвор у Коњиц?
ЗОРА КУЉАНИН: Јест, он се предао сам. Све је било неће ти бити ништа, неће бити ништа предајте се, човјек средњих година био и он се преда сам. Онда су га пошто се није одмах предао они су мислили да он то оружје има. И кад су га довели ми кад смо га видјели па то је катастрофа од човјека. Миру Куљанина убијају на Доњем Селу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се дешава у школи гдје сте ви затворени?
ЗОРА КУЉАНИН: Њихови војници када су пролазили поред школе пуцали су рафално по школи, то је било страшно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Пуцало се по школи?
ЗОРА КУЉАНИН: По школи, јест.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви се са дјецом налазите у учионицама?
ЗОРА КУЉАНИН: Јесте, а била су два столића и сад мала дјеца, код мене је Данијел најмлађи био, значи са девет мјесеци, оно све је било до неке двије, три године, значи и сад су они горе на столовима и смо ми морали скинути дјецу одозго и сакрити испод стола пошто пуцају да их меци не би изубијали. И опет кажем Паво Муцић, Здравко у ствари, Павом су га звали, он је нас спасио из Брадине прво жене са дјецом малом, онда је касније све гдје ко има.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како вас је спасио, шта је урадио?
ЗОРА КУЉАНИН: Он је дошао на врата и рекао жене и дјеца да иду ако имају родбине у Коњицу да иду код родбине. Онда је касније и ове старије распоредио гдје ко кога има, ако нема, онда их је слао на Доње Село ваљда пошто су доље Хрвати били, а тад су они већ почели између себе да се бију, Хрвати и Муслимани.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Сукоби?
ЗОРА КУЉАНИН: Тако је. Сјећам се и убиства Куљанин Ратомира, њега су у кући запалили, значи из Брадине су му пуцали у кућу, човјек је болестан био, није могао ходати и изгорио је у својој кући. Ми смо касније његове кости нашли на згаришту куће.
Касније је још један наш Србин пронађен у Крешеву, убијен, а други је ту негдје у Кисељаку.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Сјећате ли се њихових имена?
ЗОРА КУЉАНИН: Ђорђић Петар и Драгослав Куљанин, њих су били ухватили и свезали им лисице и они су њима успјели побјећи и дошли до ове Данице Жуже да скине лисице, а она није успјела и опет их заробе како су хтјели да бјеже, опет су их заробили и тад се њима изгубио сваки траг. Након десет година је нађен и то неко рекао овоме зету од Драгослава Куљанина, да је убијен ту и ту, да је сахрањен ту и ту и он је отишао по њега и довукао га одозго и сахранио. Васу Жужу, њега су пред кућом убили, тачно пред кућом. Он је дошао, што је дошао кући немам појма, ови су однекле наишли и пред вратима га убију. Ко је још ту? Мислим, сјећам се, али више човјек… У школи, у школи смо ми покушавали да спавамо, ма гдје да спаваш, какво спавање, то гори, село гори, куће, они пуцају, вриште.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Имате ли ви дјецу чиме нахранити?
ЗОРА КУЉАНИН: Што смо имали, што смо ми понијели од куће то је то.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нико ништа није давао?
ЗОРА КУЉАНИН: Ма какво давање, ништа од давања. Жена је имала ондје краву, ајде да помузе краву да дамо дјеци, дјеца флашице и једу. Нису смјели отићи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нису дозволили?
ЗОРА КУЉАНИН: Није, већ било оне хране беби и воде, хладне воде размутиш и даднеш дјеци флашицу, пресвучеш га, какво прање, какво купање нема од тога ништа, али ето све је то.
ЗОРА КУЉАНИН: Јест и ова двојица, Гојко Куљанин и Миливоје Куљанин, браћа, и они су ту, код куће су убијени. Поведу му оца у Челебиће у затвор, и до камиона неког га довели на камион их купе и скидају одјећу са њих, бацају, али овај Драго Куљанин, отац од ове двојице Миливоја и Гојка, није се могао испет на камион, човјек дебљи био, они су њега тукли.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): На лицу мјеста?
ЗОРА КУЉАНИН: На лицу мјеста што се не може испет на камион. Кога су, кога су још ту? Не могу се ни сјетити. Жене, било је ту и силовања, било је ту и ударања, било је ту одведете те негдје, мислим не знам, страва. Одакле су наших дјевојака из Брадине на Мусалу у Коњиц и ту је био затвор, ту нисам била, али жене причају, само је било уђе у просторију, узме дјевојку, изиђи ти, изиђе, силује. Мислим, било је млађих жена исто тако.
Перу Куљанина исто тако убили су, ми смо њега нашли у фази распадања, а брата му Раденка Куљанина нађемо са овом тројицом, исто тако убијен. Перо Мркајић, јел Перо сад, та имена не могу се свих сјетити, Перо Мркајић, њега су исто истукли, у кући га нашли, старији човјек био и убили су га пред кућом, али било је прво на муку те ставља и на крају метак. Ја сам сто пута рекла метак је светиња, убије и хајде, али што они муче, муче и на крају убију. У Брадину ако сиђемо у центар ако нам нешто треба да се обратимо, јер ниси могао без њих ништа, да се обратимо њима, мораш узети прво крпу бијелу па им махнути да идеш.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли муслимански војници били смјештени у некој згради у Брадини, гдје су се налазили?
ЗОРА КУЉАНИН: Ту је само пункт био.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Пункт?
ЗОРА КУЉАНИН: Јест и они су се мијењали, из Коњица су ваљда долазили, немам појма ту су се мијењали и значи ако нешто хоћеш да изиђеш у башчу, да изиђеш на њиву, небитно, мораш прво доћи ту да се јавиш њима, да изиђеш да урадиш у башчу нормално, ниси могао без њих нигдје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико сте ви остали у тој школи?
ЗОРА КУЉАНИН: Три дана сам ја била, мислим три дана смо ми са дјецом били, ови су били пет, шест дана ови старији, а ми смо са дјецом отишли. Од мене су дијете били узели у школи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко га вам је узео?
ЗОРА КУЉАНИН: Муслимани.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта су урадили са дјететом, гдје су мислили са њим?
ЗОРА КУЉАНИН: Мени су рекли поздрави се са њим, оде он за Груде, нећеш га више никад видјети и неће му бити име Данијел већ Мато.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте се ви тада осјећали?
ЗОРА КУЉАНИН: Како? Нисам то била озбиљно схватила, теже ми можда сад дође, јер они су мене изводили навече да ја кажем гдје се крију Митар Куљанин Мићо, гдје се крије Ранко Жужа, сад Мићо је у Горњој Брадини, а ми смо били у Доњој, откуд ја знам гдје је ко, али знам ја гдје су и тад су прво вече мене извели и питам их могу ли узети дијете? Може. Ја узмем дијете, он пушком, ја испред, он пушком иза мене. Дођем горе у ту просторију за испитивање и он сад мене пита, ја фино кажем: „Не знам и откуд ћу знати“. Каже: „Боље ти је да признаш нама него ХОС-овцима“. Није проблем, ја што причам вама, причаћу и њима. Ту вече су ме вратили. Сутридан у 11 сати, војник улази на врата и пита: „Ко је Зора Куљанин?“ Ја сам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко је то био, знате ли?
ЗОРА КУЉАНИН: Не знам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не знате?
ЗОРА КУЉАНИН: Не, нисам познавала тог војника. Када сам изашла тад сам видјела гдје су тукли Војислава и Мирка. Тад сам видјела и крв и столицу и све, све. Ту су они мене тукли, на крају нису знали шта да ураде са мном и он мени каже: „Признај или ћемо ти узети дијете“. И како он то каже, ја у оној љутњи њему одговарам: „Морете како хоћете, али ничија до зоре не гори“. Ја опет у себи размишљам да блефирају, гдје ће дијете узети… Тада ме поче још јаче тући и псовати ми мајку усташку. Ништа, од те ријечи што сам рекла ја сам завезала, кад он виче и поздравља: „Ајде устани види ко је“. Овако продавница баш била од тог покојног Кисе. Ја погледа у мене свекрва узела Данијела, узела флашицу, неку декицу, сједају у неког бијелог голфа и ја опет ништа, мртво хладно се понашам. Значи, пустила сам све ајд сад шта буде. Каже: „Махни му, поздрави се са њим, нећеш га више никада видјети, он иде за Груде и биће му име Мато“. Одоше. Он мени опет: „Признај док није касно“. Немам шта признати. Ко би дао дијете за нешто, немам шта да признам. Међутим, срећа је што је на улазу у Коњиц то ауто срео тај Здравко Муцић и питао чије је то дијете. Овај војник јр одговорио да је његова мајка остала у Брадини а да он њега вози даље. Муцић му је наредио да дијете врати назад мајци. А мене за то вријеме у школи туку, малтретирају, пребацују из једне просторије у другу. У тој просторији исто туче те, удара те, не смијеш ништа, двојица улете, онај један виче: „Није ово жена Рајка Ђорђића“, онај виче: „Добро ја знам чија је“. Све то што они причају мене не дотиче, у глави ми је само докле ће Данијел стићи, да ли ће га вратити. Све што они мене ударају ја не осјетим и мислим да ли ће они њега одвући у те Груде неке. Ја сам ту била изгубљена неко вријеме, кад уједном улази један млађи момак, њихов војник и говори ми да будем јака и да ће ми вратити дијете. Он је са мојим дјевером ишао у школу. Одједном ми он говори: „Погледај на врата“. Ја погледам, иде у мене свекрва и носи Данијела и она овако га пружа мени, ја кажем носи га, ја немам снаге да га узмем, руке ми дрхте. Поподне је дошао Паво Муцић и питао ко гдје има ићи у Коњиц да се упише. Одем ја да се упишем, не може. Оде јетрва да нас упише, не може. Сви могу, само ја не могу. Оде свекрва.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, само вама нису дозволили да идете?
ЗОРА КУЉАНИН: Мене су имали на зубу. Оде свекрва, сви могу отићи, Зора Куљанин не може. Ајд, реко Боже, виче Душанка јетрва нећу ни ја, нећеш ти, нећу ни ја и она има дијете, али старије, ето деведесето годиште мали био.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звала та јетрва ваша?
ЗОРА КУЉАНИН: Душанка.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Презива?
ЗОРА КУЉАНИН: Куљанин.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А њен син?
ЗОРА КУЉАНИН: Миљан Куљанин, син. Тај Паво виче: „Ко има малу дјецу, ко има родбину да иде“. И сад ја држим Данијела, али не смијем да се јавим, он мени каже: „Шта ти чекаш?“ Па, не знам. Гдје идеш, код кога идеш? И тад му ја све фино кажем како је било, шта је било и он мене пита: „Ко је смио дијете да ти узме?“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви не смијете рећи?
ЗОРА КУЉАНИН: Сад, ја да знам да ћу ја изићи ја би рекла: „Ти си“. Мислим, да није дијете са мном боли ме брига ја би рекла: „Овај, ево га, али не смијем да кажем“. Он је нас одатле покупио и одвео у Коњиц, тако да смо ми 14. јула из Коњица прешли у Хаџиће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте прешли?
ЗОРА КУЉАНИН: Из Доњег Села су Хрвати пребацивали Србе за Хаџиће и нека група није могла ићи и дође свекрва с неким од војника одоздо и убаци нас да пређемо у Хаџиће.
Кад сам дошла у Хаџиће у неку кућу, а муж мој и дјевер су скупа са овом групом били. Он мени долази и виче: „Зоро, гдје ми је Рајко?“. Какав, реко Рајко, зар није с тобом, ништа ја не знам, зар није с тобом? Каже: „Није“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ваш муж гдје био?
ЗОРА КУЉАНИН: Кад је био први напад на село 25. на 26. мај 1992. године, он је из шуме одозго кренуо према кући јер је видио издалека да све гори. У повратку га Муслимани заробе, али нису га одвели у Челебиће, већ у Коњиц на Мусалу гдје је био у затвору. Он је тамо толико пребијен, у њега ребра и данас стоје овако један на другоме.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У затворусу га пребијали?
ЗОРА КУЉАНИН: Тако је, тукли су га муслимани немилице, то је касније причао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте ви мужа видјели први пут након пада Брадине, када је он ослобођен?
ЗОРА КУЉАНИН: Он је маја, 13. маја 1993. године дошао у Хаџиће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви њега нисте видјели готово годину дана?
ЗОРА КУЉАНИН: Тако је.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли знали да је жив док није дошао?
ЗОРА КУЉАНИН: Ништа нисмо знали док га није Црвени крст регистровао и тада је мени неко дошао и рекао да је он жив, да је у Коњицу на Мусали и да ће бити добро. Ја сам од тада пар пута покушавала да из Хаџића дођем у Коњиц преко Кисељака, пјешке сам ишла са дјететом у наручју. Међутим, нису му дозвољавали на пункту у Кисељаку да прођем даље и ја сам се морала враћати назад. Дођем на пункт на Кисељак, не могу проћи, вратим се кући. Он ми је једном успио послати писмо преко Црвеног крста да је на Мусали, да чувам дијете а са њим се не зна шта ће бити. Њему су судили да је убио седам њихових војника на Реповцима, што наравно није било тачно. Тада су се они међу собом побили, да би имали разлог да нападну и очисте Брадину од Срба.
Њега је спасио из затвора један Муслиман који га је одвео у Доње Село и превео га преко моста да иде у правцу Борика гдје су били наши положаји.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте ви видјели супруга први пут?
ЗОРА КУЉАНИН: Јој, у мају деведесет треће, сад не знам који је датум био.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је изгледао?
ЗОРА КУЉАНИН: Никакав, што би рекли живљи се копају, ето како је изгледао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте ви крај рата дочекали у Хаџићима, јесте били стално у Хаџићима, гдје сте били?
ЗОРА КУЉАНИН: Цијело вријеме у Хаџићима, прешли смо у Братунац кад је Дејтон потписан.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је било са осталим војницима из групе који су били са вашим мужем у шуми?
ЗОРА КУЉАНИН: Само мој муж био заробљен зато што се вратио да види шта је са кућом и са нама, а они су преко Игмана дошли на Врело Босне. Ту их је замало српска војска побила јер је мислила да су Муслимани. Срећа је што је један од наших споменуо некога из коњица кога су ови тамо на Врелу Босне познавали па су им на крају повјеровали. Али право чудо је како су они доспјели до српске територије, јер су им они рекли да је све било минирано. Још овај Здравко Куљанин је био рањен , па су јако споро ишли, седам дана су они ишли из Брадине до Врела Босне.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Преживјело се.
ЗОРА КУЉАНИН: Преживјело се, не дај Боже да се понови, недај Боже никоме.