БИЈЕЉИНА, 9. ЈУЛИ 2024. ГОДИНЕ
ГОРДАНА БОТИЋ: Ја сам Гордана Ботић, рођена 4. 11. 1960. године у селу Међуречје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте се доселили у Сарајево?
ГОРДАНА БОТИЋ: Доселила сам се 1985. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте се настанили?
ГОРДАНА БОТИЋ: У Рајловцу, ту сам живјела.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко је био са вама у домаћинству?
ГОРДАНА БОТИЋ: Били смо ја, муж и дијете. Нас двоје смо имали свој стан.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте радили, јесте ли били запослени?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јесам, имала сам заснован радни однос у Ваздухопловном заводу „Орао“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје је радио ваш супруг?
ГОРДАНА БОТИЋ: Он је исто радио у „Орлу“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, имали сте пристојан живот који је подразумјевао запослење, рјешено стамбено питање, дијете…
ГОРДАНА БОТИЋ: Јесмо, имали смо нормалан живот. У Рајловцу смо живјели и радили све до почетка рата. Нисмо се надали тим догађајима који су нас затекли почетком 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте очекивали најгори сценарио?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, нити на крај памети ми није било шта ћемо дочекати.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): С обзиром да сте радили у великом колективу гдје је претпостављам било и људи других националности, при том мислим на Муслимане и Хрвате, да ли је међу вама било неких тензија које су могле наговјестити грађански рат?
ГОРДАНА БОТИЋ: Све је било нормално негдје до појаве првих барикада у Сарајеву.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До када сте радили, могли нормално одлазити на посао?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не могу тачно рећи али ја сам у „Орлу“ имала запослење на одређено вријеме. И онда ми почетком 1992. године уговор није продужен те сам прешла у једну фирму гдје сам радила на техничком прегледу возила. Тако је било све до маја мјесеца, када ме је један човјек из фирме упозорио да би у Рајловцу могло бити опасно те да је боље да се у идућим данима не појављујем на послу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је у суштини било добронамјерно упозорење?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јесте, јесте и хвала тим људима. Тај човјек се звао Горан, и ја сам му заиста захвална што ми је тај начин указао на опасност. Дане сам проводила у стану, ја и муж смо разговарали да ли би требали отићи из Рајловца, напустити Сарајево, склонити се негдје. Међутим, и даље смо били ту. Један дан смо кренули у град како бимо подигли супругову плату са банке. У кући имамо дијете од шест година, недостаје нам много тога, хране, хигијенских потрепштина и осталог. Обишли смо све пословнице од Илиџе до аутобуске станице како би нашли банку у којој је било новца да се исплати плата.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какво је стање у граду било тада? Примјетите ли на улици наоружана лица, да ли су постављени пунктови на улазу у насеља?
ГОРДАНА БОТИЋ: Примјетила сам навече кад смо се враћали у стан на Рајловац, примјетила сам неколико пунктова.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко се налазио на пунктовима?
ГОРДАНА БОТИЋ: Наоружани, нешто, нешто, али ми нисмо били значи свјесни и сад ми чекамо аутобус и приђе неки човјек. Ја не знам ни ко је. Шта чекате? Аутобус за Рајловац. Каже: „Неће бити аутобуса“. Мислим, ми смо накуповали пуне торбе носимо. Шта ћу, ајмо тражити такси нема нам друге. Нађеш таксисту, каже ја не, за Рајловац? Ја не. Па шта се дешава? Ти видиш да се то нешто дешава, ми нисмо свјесни шта нас чека. Случајно је аутобус дошао, како је то дошао, ја то не знам. И сад пролазимо ми нормално Бућа Поток, тамо, вамо док смо дошли. Све су то скупови, једно десет, 15 људи и нисам видјела, јер је већ ноћ. То је можда било негдје око девет.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, нисте видјели у чијим су они униформама, каква обиљежја имају.
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, не. И дођемо ми у стан. Не, прво се навратимо пошто је то близу свекрва гдје ми је живјела, њен муж и породица и зовемо је да дође горе код нас, нешто смо били купили и њој. Жена није дошла. И сад, ја сам то распаковала по фрижидерима тамо, по шкрињи, случајно на прозор погледам, ти видиш само аута из аута.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Стижу?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Одлазе?
ГОРДАНА БОТИЋ: Одлази народ. Ја прелетим комшиници.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ту су већином били Срби је ли?
ГОРДАНА БОТИЋ: Срби, било је и Муслимана. Било је нешто мало Хрвата, ја не знам, можда двоје, троје. Наша улица је била мало Муслимана, мало Срба. Тамо други дио је био…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звала ваша улица?
ГОРДАНА БОТИЋ: Моја улица Фрање Клуза 27, да Рајловац.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Извините, да ли јел то био стан, стамбена зграда?
ГОРДАНА БОТИЋ: Стан. Ја мужу кажем шта да радимо, јер није вјеровао ни он. Нешто се дешава, бјежи народ сви из наших зграда.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Буквално као да је неко рекао народу да бјежи.
ГОРДАНА БОТИЋ: Управо. Пошто је комшиница близу мене, врата уз врата, ту је само четири станара било, ја прелетим тамо и кажем тој Јели и Зорици, жена је умрла има већ три, четири године, народе нешто се дешава. У том моменту звони телефон код њих пошто ми нисмо имали у нашем стану телефон, зову Миленка да се мора хитно јавити у фирму.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Миленко је ваш супруг?
ГОРДАНА БОТИЋ: Супруг, мој супруг. Ја кажем овако: „Миленко, не можеш оставити мене и дијете, гдје ћеш нас оставити“. И Миленко рекао: „Ја не могу оставити жену и дијете“. Каже: „Ништа, купи жену и дијете и у гарнизон“. И ми смо се спаковали, дијете он ставио на раме и ова Зорица, Јела и њихова…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Који је то датум, јел се сјећате?
ГОРДАНА БОТИЋ: То је опет крај маја, вјерујте датума се не могу сјетити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Добро, добро, разумијем.
ГОРДАНА БОТИЋ: И ми смо улицом ишли, значи, ми се нисмо крили, немамо се гдје сакрити и дођемо доле до те Чесме. Ја погледам, Миленко само виче само право иди, не гледај нигдје са стране. Пита он: „Гдје ћемо“? Шетамо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко вас пита, ко вас је зауставио? Наилазите на неку групу?
ГОРДАНА БОТИЋ: Групу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Наоружаних људи?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли имали неке ознаке на себи?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, нису.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нису?
ГОРДАНА БОТИЋ: Тад нису имали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли су имали оружја?
ГОРДАНА БОТИЋ: Имали су углавном оружје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И ви сте могли претпоставити да су они Муслимани вјероватно?
ГОРДАНА БОТИЋ: Нормална ствар, знамо да су они Муслимани ту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да.
ГОРДАНА БОТИЋ: И ми смо отишли доле у гарнизон.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је било у простору Ваздухопловног завода „Орао“?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, „Орао“ .
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, то је мјесто гдје се и данас налази касарна „Рајловац“?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када сте ту дошли, да ли је са вама било још цивила?
ГОРДАНА БОТИЋ: Има, све што су они могли да покупе сви су они доле дошли са дјецом. И ми смо ту до пет сати били, ништа се није десило.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До пет ујутро?
ГОРДАНА БОТИЋ: До пет ујутро и иде нас четверо, петеро кући. Вратимо се на стан.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је то удаљено од ваше куће?
ГОРДАНА БОТИЋ: Можда једно 25 минута, 25, 30, ајд није ни битно. Вратимо се ми у стан са дјететом, тамо Зорица и Јела.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нико вам није улазио у стан?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, тад није. И то је било то што се тиче тог дана. Дакле доле смо преноћили, и вратили се у стан да би мени комшиница која је била Муслиманка, а имале смо нормалан однос раније, рекла: „Гдје ви оно бјежите синоћ…“ Ја сам јој на то одговорила да ја нисам нигдје бјежала, да сам отишла и вратила се у свој стан, као што је и нормално.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је био непријатан разговор?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ја сам била затечена њеном реакцијом, чак сам ју питалата: „Јасна, шта ти ово значи?“ „Ништа, ништа“. Други дан муж је отишао на посао, вратио се, други дан мора да се окупе да дежурају ту, шта ја знам како је то ишла и нисам ни свјесна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да.
ГОРДАНА БОТИЋ: Гдје ће се дежурати, као једна је група ту, једна је доле да се брани тај дио. Немамо ми оружја, они имају. И шта ћу ја сад, гледам болан, ти видиш да они се наоружавају из дана у дан, али немају на себи никакво обиљежје, знаш да су Муслимани. То је тако трајало два дана, и комшија Ризво ,мени се чини да се звао, послао дијете, да каже да ће данас доћи у претрес стана. Ко ће доћи питала сам? Бећирибашић, одоговара дијете.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тај Бећирбашић је био ко?
ГОРДАНА БОТИЋ: Из друге улице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да није био полицајац, војно лице?
ГОРДАНА БОТИЋ: Није ништа, па Муслиман.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И то вам је рекао тај комшија доће он у претрес стана?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да. Шта ће наћи, немају шта наћи. Мислим, немамо оружја, немамо ништа. Морају они да виде, да прегледају стан, да ово, да оно. Они су дошли, мислим то је језа кад ти видиш да залијежу ти за зградом. Њих је било десет, дечко један.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви гледате како они долазе?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, и један дечко је дошао нама плаче, Муслиман је био, како се звао, не знам, није нам се представио и он каже: „Људи моји, бјежите одавде, али ја морам да прегледам“. Ајмо на таван, поткровље горе изашли, погледа доле по подрумима, ма нигдје ништа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У том тренутку са вама је у стану ваше дијете?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико година је имало дијете тада?
ГОРДАНА БОТИЋ: Шеста, тек узео шесту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви се плашите највише за дијете?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ма, нормално дијете ми је ту. Добро и он каже нама: „Бјежите одавде“. Добро. Миленко, шта да радимо? „Ма, шта ће нам, неће нам ништа“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел Миленку ту са вама у стану?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јесте, био поподне. Поподне је то било негдје око четири.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, тај Муслиман вас је на неки начин добронамјерно савјетовао да бјежите?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Знао је шта се спрема.
ГОРДАНА БОТИЋ: Управо, али муж није вјеровао, а вјерујте нисам ни ја, јер конташ, мислим све то ради доле, близу гарнизон, „Орао“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, вјеровала си војсци да ће вас заштитити.
ГОРДАНА БОТИЋ: Па, да, да. То навече смо ми морали да сиђемо, јер гађају већ са Сокоља.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Чиме су гађали, аутоматским оружјем или артиљеријом?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, не, аутоматске су биле пушке и ми фино одозго, таман да дијете нахраним, ми смо закључали излазна врата, морали доле у тај подрум, већ смо ми њега средили, мислим прије тога и доле смо ми сишли. То се пуцало то није нормално.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу били сад у том подруму и комшије Муслимани?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, само Срби.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, пуцало се само по српским становима?
ГОРДАНА БОТИЋ: Само по српским становима, јер су они знали гдје ко живи. И ту смо ноћ ту преспавали, не знаш куд. У дан опет примирја нема ништа. Друго вече опет изађемо у стан. Навече, друго вече смо морали да бјежимо низ неко брдо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Изашли сте из зграде?
ГОРДАНА БОТИЋ: Морали изаћи, јер се причало биће напад, побиће нас и ми сви колико нас је било у згради сви смо ми побјегли.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А зашто нисте бјежали у касарну?
ГОРДАНА БОТИЋ: Нисмо у касарну бјежале, доле Јокино брдо се звало и доле била кућа у земљи тај један дио.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је напуштена кућа била?
ГОРДАНА БОТИЋ: Није напуштена ту су Срби живјели и они су се распоредили гдје ће ко бити, како ће ко бити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Они су вас у суштини прихватили ту?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, било нас је можда 40 ту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, већина Срба из вашег насеља?
ГОРДАНА БОТИЋ: Већина Срба, значи из сваког улаза. Нас је по троје, четверо, двоје, једно. Ту ноћ смо били доле, други дан, трећи долази човјек, не, долази Муслиманка мала кћеркица, од тог Изета кћерка.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко је тај Изет, извините?
ГОРДАНА БОТИЋ: Он је радио, да ли је радио у гарнизону ја не знам, Муслиман је био, преко пута зграда је била.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел био војно лице или је био војник?
ГОРДАНА БОТИЋ: Није, обични радник је био.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У намјенској индустрији је радио?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ма да. Каже: „Поздравио је тата и рекао да Миленко и ти бјежите одавде“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, ваш муж је био на неки начин означен?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само су вама рекли, никоме другоме?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, не и он је само на прозор рекао: „Само реци госпођи, реци Гордани“. Комшије, ја мислим стварно не могу рећи да ме је он, да ми је нешто радио, није. Него нас упозоравао, али муж није вјеровао. Понављам, није вјеровао и добро. Доле свекрва, и она је била срчани болесник, да негдје идемо, ма нема Бога.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А они су остали у свом стану, је ли или су у кући?
ГОРДАНА БОТИЋ: Они у своме стану, ту су све станови.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звала ваша свекрва?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ковиљка Милидраг, њен муж, то је очух Миленков Мирко, једна им кћерка дошла из Бућа Потока.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Из Бућа Потока исто избјегла код њих?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, дошла код њих са двоје мале дјеце и то је трајало навече, ми смо доле, они су се организовали. Ја сам њима кухала кафу, ту су и Срби и Муслимани дежурали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То сте сад у њиховој згради.
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, ми смо све у нашим зградама још увијек.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А још увијек сте у вашим зградама?
ГОРДАНА БОТИЋ: У нашим зградама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, вратили сте се из те куће од тих људи?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јесте, опет у станове.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Опет у станове.
ГОРДАНА БОТИЋ: Негдје око једанаест сати кад је то почело да гори, то је ту ноћ и било доле ова касарна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): „Маршал Тито“?
ГОРДАНА БОТИЋ: „Маршал Тито“, тако је.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад је био напад на касарну?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јао, вјерујте 12 сати гори. Видимо ми то да то неће ништа бити добро и ови који су ту били ма кажу пусти шта се ово дешава. Ја направила да једу, ноћ. Неку сам ја пушку су они мени неку дали, неку танџару, везе ти ја немам. Ја сам имала храбрости, ја држим пушку не знам куд.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте никада ни пуцали из пушке?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ма какаво пуцање. И сви тако скупили смо се ми ту испред наше зграде и не знамо гдје ћемо, куд ћемо. То је било тај дан, мужа су ми ујутро извели, један комшија Хидајет, јер су они ови Бећирбашићи помијешали вамо са овим. Они су имали исто моје комшије те што су ту биле имали проблема са њима са том браћом Бећирбашић. Њих је петорица браће. То су екстреми.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Екстремисти.
ГОРДАНА БОТИЋ: Оно, недо Бог.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И тај је вашег мужа извео?
ГОРДАНА БОТИЋ: Отпратио га доле док су прошли Чесму и не знам гдје и он је отишао у „Орао“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А ви сте остали ту?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ја остала ту. Моја комшиница је узела моје дијете.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Зашто и ви нисте пошли са мужем?
ГОРДАНА БОТИЋ: Остала ради свекрве. Није мени нико крив што сам ја то урадила…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел вам муж говорио да и ви идете са њим?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Али, ви нисте хтјели оставити свекрву?
ГОРДАНА БОТИЋ: Управо. Зорица Малић, она ми је одвела дијете.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да га негдје склони?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да га склони и такси га је возио њу и њену кћерку и моје дијете и они су дошли доле до, како су они дошли до Илијаша, Вогошћа ја то не знам. Само ми се јавила некад други дан: „Стигли смо у Београд, идемо за Кикинду“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И ваше дијете је у Кикинди?
ГОРДАНА БОТИЋ: Моје дијете у Кикинди.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли вам је због тога било лакше?
ГОРДАНА БОТИЋ: Па, јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тешко вам је што сте раздвојени, али дијете је на сигурном опет колико толико.
ГОРДАНА БОТИЋ: Дијете ми је бар на сигурном.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И вјеровали сте тој жени која је отишла са њим?
ГОРДАНА БОТИЋ: Управо, управо, комшиница која ми је стварно спасила дијете и то је тако трајало. Навече су нас покупили Бећирбашићи, не смијемо бити на стану већ морамо у велику зграду сви који су остали Срби. Сви смо били у тој великој згради „Петнаестки“ и то у подрумима и ту смо били, ето почетак јуна. То је, то је грозно. То је, вјерујте мене сад желудац боли. Које су то трауме.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте у суштини ту били затворени, нисте се ни могли кретати?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, не, нема кретања.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел вас ико чувао?
ГОРДАНА БОТИЋ: Они.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, они су стражарили ту са пушкама?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, стражарили да не смијемо отићи на стан, док нама није пукао филм. Мораш отићи пресвући се, узети гардеробе. У ТО мора ићи, тад је био ТО већ су они се оспособили. Ми на стан, горе код мене обијено.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Стан је већ био обијен?
ГОРДАНА БОТИЋ: Стан је обијен, граната је у соби пукла кроз прозор, то је хаос. Подрум обијен.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ствари су испретуране?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не дају ти доле сићи. Узели што смо узели, пар веша, мајицу, шта ја знам, пантоле, кожне ципеле ми биле на ногама. Каже овај скини те ципеле, остави то ти не треба. Шта ћу, свађа се та покојна Јела са њима, али какве користи. Поново доле у подрумима и нон стоп нас они прате, то је тако било једно двије, три вечери. После тога ко сад неко од њихових Бећирбашића рањен и навече у осам, пола девет, девет, то на врата кад су почели грувати. Улазна врата су се закључавала, они су морали отворити. Ми смо сви у једном ћошку, нисмо ми били…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ту нема ни струје, јел нема ништа?
ГОРДАНА БОТИЋ: Одакле струја, струје нема већ, телефони не раде мислим то. Они су нас ту ноћ покупили, нас је можда било 15, 16.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ту само жене биле?
ГОРДАНА БОТИЋ: Било је и дјеце и мушкараца и жена.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ви већином знали те групе тих људи?
ГОРДАНА БОТИЋ: А јесам, јесам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Све су то комшије ваше?
ГОРДАНА БОТИЋ: Све комшије. Ове једне нисам знала, мислим, схватате није се то ни ходало, није се имало времена, посао, дијете, кућа, породица. Одведу нас, све са пушкама те гурају, у напуштену кућу, све је то ту близу и поставе нас сад на неке клоцеве, шта ти ја знам, не знам. Мислим, ми смо препаднути, ти не знаш ни гдје си, ни ко си, ни шта си, ни гдје те воде. Каже, хајмо сад четници. Мислим то је почетак, какви четници, шта четници, али добро, шути. Како су нас поредали каже мени: „Ти имаш радио станицу у стану“. Какву радио станицу, одакле мени радио станица, схватите људи да немам. Како сам ја рекла схвати да немам, шамарчина.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ви рекли да је код вас већ био претрес стана и да нису ништа нашли?
ГОРДАНА БОТИЋ: Причам, али не, мислим то они не слушају нити их интересује. Не знам шта је исто тако свекрва рекла, исто њој опалише шамар.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Исти тај?
ГОРДАНА БОТИЋ: Исти тај Бећирбашић да ли Нермин.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Један од те браће?
ГОРДАНА БОТИЋ: Један од те браће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу они били Санџаклије или су они били ту Сарајлије те?
ГОРДАНА БОТИЋ: Па, везе вам ја немам, углавном то је њихово село било, али одувијек су били екстреми. Држали су они нас ту, малтретирали, прво ће ми осјећи три прста, па онда ће ми ухо одсјећи, па ме онда нагонили да кажем да сам са неким Муслиманом ту спавала. Не, нисам, нисам. Проводили су што су проводили, то је било толико мучно да сам се ја умокрила од страха.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је то трајало?
ГОРДАНА БОТИЋ: То вам је било све цијели од неких девет, па нек је и пола десет до ујутро до 11, пола 11.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, није било ни спавања?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, то је само малтретирање, па ће ме довести до Јабуке да ме убију четници, да ме моји као гађају из „Орла“, оптужују ме да сам ја од највећег четника жена. До тад мој муж никад није кокош заклао, камоли шта друго, јер ако се нешто треба заклати он бјежи, нема га ту. Ја све јадна, нисам, није он такав. Он јест и јест. Добро. Могу ли ја молим вас отићи да се пресвучем, ми смо мокри… Одвојио је мене, покојног тог Мирка, неког Лазара и још неког човјека, ово је све пустио у стан, одвели их доле у подруме. Значи, заова са двоје дјеце мале, а нас четверо је остало и пустио је он мене. Ја сам отишла опет на стан, мислим отворено ти је све. Видим да нема ствари, али… И ја тако неке пантоле, неки џемпер покупим да било шта обучем. Е, каже један муслимански војник, сад ћеш ти видјети. Шта ћемо видјети? Они су нас покупили, нас четверо, ја само жена, негдје су они нас према Соколу одвели, повели, ту стоје те њихове жене дај да оне нас покољу, да ово и ту нам тек стављају крпе, вежу нас. Мислим, стављају повез да не видиш.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Вас четверо и даље?
ГОРДАНА БОТИЋ: Нас четверо, њих тројица, све су то старији људи по једно 55 до 60. Tу је неко ауто дошло, потрпали су нас, ту су оне пјесме њихове, поклати, не требају прљати метак него нож. Ајд, добро. Возили су они нас, куд су они нас возили, дођемо у Бућа Поток. Гдје Бућа Поток, знам гдје је, али мислим, мало ја видим кроз то, али није то, то.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Недовољно.
ГОРДАНА БОТИЋ: Углавном су нас ту довели, како је које излазило тако ногама су ударали и у неки подрум гдје жељезо, све жељезо. Ту су нас четверо поставили и ту кад су почели ударати то није нормално.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли то мушкарци или жене, ко вас удара?
ГОРДАНА БОТИЋ: Двије жене су довели, Јасмина и не знам та друга како се звала, нисам могла име јој упамтити. Знам да је једна плава, једна црна, али то кад удари, као да неко мушко удара.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли оне биле у униформи некој, јел вама свезан повез?
ГОРДАНА БОТИЋ: Свезан, све немају да скидају повез. Тукли нас од 11 до два. У два се утиша и сад како ми сједимо ко штруце, тражимо ми воде. Хоћете ли већ шта. Ајд, добро. Сједи, сједи, чујемо ми опет неко долази на врата. Нема више, ти не можеш да поднесеш батине. Ја сам сва црна значи била. У по фрке како сам ја чула још само по једном, стражар је ту, да не смије више нико ући, да ово, да оно, каже само по једном и сад ко ја мало видим кроз тај свој повез мало свјетлости. Кад је мени то додијало то ударање, ја сам између њих тројице тамо негдје се забила у тим жељезама. Како су они њих по два, три пута ударали, поново изашли, ја се поново вратим, храброст не знам одакле. Прошло је од тога неколико времена и долази неки војник и каже: „Он је Аркан“. Био онај најгори екстремиста што је био у Сарајеву, погинуо је он, али не знам како се зове.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јука Празина.
ГОРДАНА БОТИЋ: Јука Празина. Као Аркан.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Он је дошао?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, али се представио као Аркан. Говори нам да нас нико више неће тући, даје нам по цигару, тај очух је узео цигару, ја да узмем, ма нема шансе. Мислим стварно, не могу. Е, неће нас нико дирати до сутрадан. Сутридан ће нас наводно превести негдје. И стварно више нико није ушао. Ту ноћ, то је већ три, четири сата. Опет ми јадни тражимо воде. Каква вода, ти значи не једеш 24 или 48 сати ништа, да ти је само кап. Долази јутро, долази неки тип каже мени: „Јеси ти Ботић Гордана?“ Ја не могу нешто сакрити оно што јест. Ја онако главом. Каже: „Имам пријатеља, сад да те возим гдје мислиш да се вратиш“. Рекох на Рајловац.
ГОРДАНА БОТИЋ: Каже он мени: „Дал си ти нормална“? Јесам. Знам гдје ти је муж. Некако ћу те до Бријешћа пребацити, па ћемо ми бити у контакту како ће доћи по тебе. Ту видиш, скину ми фино онако мало онај повез, видиш каже онај прозор, док ја све обезбједим. Овде ћеш на овај прозор, додаћеш ми руке, ја ћу те извући. Није прошло пола сата њих шесторица, ајмо четници. Куд ће сад? Куд?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А нема тог који је причао са вама?
ГОРДАНА БОТИЋ: Нема га, нема га, јер су ови упали и сад док су они нас изводили из тог подрума, имају степенице Богами хи, хи. Ја једна не могу да идем, не могу, немам снаге.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Неће ноге.
ГОРДАНА БОТИЋ: Неће ноге. И он приђе стварно, узе ме фино за руку, ајд полако уз степенице једна, друга, трећа, пета, десета, двадесета. Само да ми те угурати у ауто, јер види да сам најмлађа између њих. Он је мене некако угурао у то ауто, ја кад су ова три, кад су њих тројицу, то је ударано човјече нема с чим није, са кундацима, ногама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ову тројицу осталих?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ову тројицу, ја кажем свекар.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Можете само поновити њихова имена те тројице како се звала?
ГОРДАНА БОТИЋ: Мирко.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Презиме?
ГОРДАНА БОТИЋ: Милидраг.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Добро.
ГОРДАНА БОТИЋ: Тај…не могу се више сјетити, јер давно је то стварно било. И возе, возе, каже сад идемо доле на мост Миљацка.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Врбања мост, који?
ГОРДАНА БОТИЋ: Није Врбања мост, овамо негдје, не знам. Е, ту ћемо их поклати и бацити. Ја „Оче наш“ нисам толико знала, вјерујте, али сам се молила Богу и учила „Оче наш“. И сад како свјетлост, ја мало видим, аха пролазимо ми тај мост, реко хвала Богу, али гдје идемо не знам. Возе, возе, возе, куд су они све возали ти Бога питај, само наједанпут стаде ауто, већ долазимо тамо гдје „Виктор Бубањ“, али нисам знала да је то „Виктор Бубањ“ и њихов војник дигну рампу, да прођемо. Шта возите, пита их? Четнике. И пропусте они. Код њих су значи наоружани су они и сад горе како прилазимо каже: „Прво одстраните оружје, оставите“. Кога возите? Четнике. Каже: „Ја видим само три човјека и жену“. Ко су четници? Не зна и горе опет уза зид. Руке прегледају, ја не могу да стојим човјече. Док су они нас ту распоредили ту негдје, моја ћелија била „17“, а гдје су ову тројицу одвели ја то не знам, јер су посебно за жене, посебно за мушкарце имали просторије. Мене кад су увели у ту ћелију „17-ку“ њих је било десет жена.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само жене?
ГОРДАНА БОТИЋ: Саме жене ту, ја једанаеста.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): На шта су оне личиле?
ГОРДАНА БОТИЋ: Неда Бог никоме, Мира једна, од војног лица жена, она је исто модра. Њој је лице све поломљено.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не сјећате се њезиног презимена?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не знам, знам да је од војног лица. Раденка, ни њој не знам презиме, то је дјевојка била мало, да не кажем, знате шта су њој радили, недо Бог.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Мислим, то је што сте ви присуствовали, али…
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, али док сам ја горе била и ту да донесу вечеру, чувар је био пријатан, шта ја знам ко је, не знам. Мене је та Мира прихватила, она је негдје у Београду, она је давала изјаве, али сад како се презива…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Добро, добро.
ГОРДАНА БОТИЋ: Е, каже вечера нека пура. Дај ми воде, ја говорим Мири, она говори мени ја те прихваћам, шта је четири кревета, а нас 11 доле на оним душецима, ма нису војнички они. Ја сам са њом, жена мислим било је шта, али сам ја са њом спавала и она је мене прихватила и тај је донио да једем. Нема Бога јести, човјече. Ту смо ми преспавали, друго јутро, јел треће, не знам, кад требамо у ве-це, долази женска, отвара, она те води до ве-цеа, то ти је све брзина, галами, враћа нас, притвори врата, некад закључају, некад не ту ћелију. Онда вјероватно воде мушкарце. Треће јутро ме, ја мислим треће изгоне да чистимо, из сваке ћелије по двије, три. Ја сам то јутро, они су мене тамо да то чистим, то навече ти је само чујеш крикове мушке.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, чују се по ноћи крикови мушки?
ГОРДАНА БОТИЋ: Аааа, то је убијање било, убијање.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, није се могло ни заспати?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ма, какво спавање човјече, она мени зачепи уши и само виче: „Не обраћај пажњу“. Како не обраћај човјече кад ти чујеш колико мушко плаче, ајд жене некако је другачије, али мушко.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да.
ГОРДАНА БОТИЋ: Јој, мајко моја да чистим, ма нема Бога.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Шта сте чистили?
ГОРДАНА БОТИЋ: Крв.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, трагове мучења?
ГОРДАНА БОТИЋ: Од мучења крв ми да чистимо. Ја сам дошла до купатила некако и нема, алелуја, ту сам се онесвјестила. Мене је неко ту прихватио и однио ме у ћелију. Ја сам, каже била зелена, жута, не знам, само знам кад сам себи како су ме прскали, мокра, видим човјек стоји на вратима неки висок, имао је подочњаке оволке. Гордана, како си, реко одакле ја овдје, шта ми је било? Ништа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте се вратили у исту ћелију вашу?
ГОРДАНА БОТИЋ: У исту ћелију, ујутро на испитивање. Ајд, добро испитивање, шта ће ме испитивати.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко вас је испитивао, јесте знали иког?
ГОРДАНА БОТИЋ: Нисам знала, али сам послије сазнала да је био неки Зоран.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Је ли Ерцег?
ГОРДАНА БОТИЋ: Није, није био. Ово је био Србин, а Ерц тај шта је он радио горе то је катастрофа. Ајд, неки Есад, Фуад је мени дошао и фино овако у ћелији, једини што ми је доносио чоколаде, цигаре и сок. После сам…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тај Фуад?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, тај што је радио Фуад. Кад је он у смјени покуша он нас извести, ако је неко други тамо враћа те одмах у ћелију не смије ни он. Ја сам се распитивала после кад сам изашла, не, прије него што ћу изаћи сазнам ја ко су они и Есад и Фуад. За Зорана сам сазнала кад сам изашла из затвора од исто колегице која је била горе само што је она прије мене размјењена, ја после. На испитивање горе, њих двојица, ја жена силазим низ степенице, није тај мој испитивао неко шта ја знам други, ја само видим да жена иде и да је крвава, реко готова сам и ја. Додуше био је и доктор, прво нас је прегледао и он је рекао: „Ја ово доживио нисам да је жена оволико модра, црна“. Ребра се виде, са 63 киле изашла са 32. Добро, ја горе дођем на испитивање, сједе њих двојица, приђем ја. „Сједи“, сједнем шта ћеш, нити знаш ни ко је ни шта је, углавном сједи и шути. Иде тај човјек носи мени цигару, пошла ја, кажу ми ајде смири се, ништа ти нећемо, ајд запали. Ма, не могу људи моји, ја већ шапћем. Он фино овако за руку и ја испушим и само овако стави бунт папира. Ма, слушај каже Гордана видиш ове папире? Кажем, реко видим. Ово су ти послали са Сокоља да те никад живу не пустимо, да ти је муж кољач, да ти је, шта ја овдје каже радим. Слушај, буди добра, буди пажљива, немамо ми тебе шта питати, немамо шта. „Фино испуши цигару, нека те мало“, као да се види да су они мене испитивали. Ма, ништа ме човјек није питао и сам је рекао: „Гдје би ти, сад рецимо да те пустимо“?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје би отишла?
ГОРДАНА БОТИЋ: Па, рекох да идем у Колонију. Јебала те Колонија, хало жено дођи себи, нема Колоније. Па, рекох да ли би могла на Добрињу. Браво, каже јеси паметна, шта ћеш под Добрињу. Рекох, не знам. Ја се извињавам, та Драгица од тог војног лица из Илијаша, она је убијена у „Виктор Бубњу“, то знам. То је најбоља жена коју сам ја могла видјети. Њу су изводили, значи сваку вече у 12, а у шест ујутро се враћала и на крају су је убили да не би то изашло у јавност, али то добро они знају који су. Горе су екстреми радили, екстреми значи у „Виктор Бубњу“, екстреми. Доносе ти доручак, то су ножеви, то су пиштољи, оно доживјети ја стварно не знам. Хајд, сиђем ја одозго доле, каже он тај: „Покушаћемо да убрзамо размјену“. Добро. Тражим ја, да опростите, уложак. Шта ћу, морам. Каже ова мени која нас водила у ве-це: „Хоћеш нешто друго да ти донесем“. Ништа више, не смијеш проговорити и Мира скочи и каже: „Треба жени уложак има жена циклус, зашто јој не дате“. У том моменту, ја не знам одакле тај тип. Шта, каже нема, све што тражи да јој се донесе и ја више причати нећу. Ја више тог човјека не виђам. Иде размјена након 25 дана.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, вас нису тукли за то вријеме?
ГОРДАНА БОТИЋ: У „Виктор Бубњу“ не. Не, ово сам преживјела.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То не значи да није било насиља.
ГОРДАНА БОТИЋ: Било је ту свега и свачега, пријетње, значи кад ти прође.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел тучен ико од тих из те групе жена које су биле са вама у ћелији за вријеме вашег боравка?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ту није, а прије тога јест, то је, то је, свака је била пребијена, свака, значи жене од 67 година.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли оне причале шта су преживјеле док ви нисте дошли, како су према њима поступали?
ГОРДАНА БОТИЋ: Па, јесу, било је ту и силовања.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, било је силовања?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јесте. Па су их онда нагонили да морају да раде, па су морале у кухињу да иду да раде, па крале хљеба, нешто широко обуче па украде по двије, три шњите хљеба, донесе вамо. Храна им је катастрофа била. Каже хранили нас и они били добри, а ми не. Оно ко није доживио и ко није прошао ону патњу и онај пакао, не може се испричати. Идемо ми на размјену након дужег времена на Врбању мост.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел то било јутро или поподне или како?
ГОРДАНА БОТИЋ: Негдје око један поподне.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Покупили све вас из те ћелије?
ГОРДАНА БОТИЋ: Па, нисмо баш сви. Овај је њихов управник ваљда мало ургирао да би ја изашла, али то је све било поводом мог дјевера Душка Мићића пошто је он био у специјалној јединици.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У специјалној јединици полиције?
ГОРДАНА БОТИЋ: Полиције, полиције, није био код Викића, него полиција, јер и та двојица су имали жене били ожењени Српкињом и Фуад и Есад. Они су мени писали на тоалет папир да им пронађем жене, али мислим, од тога ништа није било. Убацили су ме у ауто и овај мени каже: „Некако гледај напријед да сједнеш“. Сад, нормално како смо ми изашли…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је неки бус, минибус?
ГОРДАНА БОТИЋ: Аутобус „Орао“, ВЗ „Орао“. Јој, реко дошли из „Орла“ по нас, ја се обрадовала аутобусу човјече, ма јеее, чим сам видјела аутобус, то је наш аутобус.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тражите сламку спаса.
ГОРДАНА БОТИЋ: Да, и сад идемо на Врбању мост и нисам ја успјела да сједнем напријед 15, него сам сјела тамо 17, седамнаеста била и сад иде, пуцају стварно, они пуцају, нема ту ко да пуца, не може Србин пуцати никако.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Они контролишу насеље читаво.
ГОРДАНА БОТИЋ: Нормална ствар и сад између зграда…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Пуцају ли по бусу?
ГОРДАНА БОТИЋ: Пуцају они по аутобусу, они пуцају иначе, иначе. Ово 15, имале су ознаке оне, како да кажем, мале заставице преко моста Врбање. Ту су пустили то 15, а отуда да пређе 20 њихових, е то су запуцали. Поново нас враћај горе у осам сати у „Виктор Бубањ“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте се ви тада осјећали?
ГОРДАНА БОТИЋ: Недо Бог, ем су пјани, ем ударају, ем те малтретирају. Они су нас угурали у тај аутобус поново, људи је било крвавих, знаш шта значи кад кундак. Ја сам некако, овај неки је мене угурао испред себе, он је из Фоче, он је јако, јако настрадао, а овај са фиксатором ја не знам да ли је преживио. Човјека довести са фиксатором, ја мислим, али џаба он је Србин. Врати нас горе на пријемно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И мушкарци су ишли на размјену?
ГОРДАНА БОТИЋ: И мушкарци и жене, све из ћелија по једно троје, четверо, откуд знам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звао тај затвореник из Фоче?
ГОРДАНА БОТИЋ: У „Виктор Бубањ“ је радио у пошти, главна пошта у Сарајеву, али не сјећам се имена. Њему су братића на колац набили од шест мјесеци. То сам запамтила врло добро. И врати нас горе и каже: „Одакле тебе побогу, па нема само што си жива сунце ти не јебем“. Па шта ћу сад, шта да радим?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То вам је рекао тај што је рекао да гледате напријед некако да сједнете?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да. Хајд, ја у ћелију кад су ме довели, ова Мира каже шта је с тобом мајке ти како ниси могла мимо? Не може Миро. Каже: „Шта ти је то ту“? Ударали. Шта је, нисам сама пала, сама се ударила.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви све то вријеме не знате шта је са човјеком вашим, гдје је он?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не знам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не знате ништа?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нико није ништа ни говорио?
ГОРДАНА БОТИЋ: Није, не. Ајд спавај опет ту, ма, које спавање, нема спавања. Трећи дан поново. Послије два, три дана опет су тражили, а тад је била размјена, не знам, не знам. није више била на Врбањи мост него негдје доле према, не знам, не знам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Немате представу?
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, не, не, од пуног аутобуса нас, знаш колико је прешло на ову страну, 20.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Од вас којих је било у аутобусу можда 40, 50?
ГОРДАНА БОТИЋ: Педесет, двадесет. Је овај из Лукавице што су дошли аутобус, на крају минибус, човјек није хтио ни нас. Ја, каже, борим се да пређете у размјену, да дођете вамо, а била је међународна с нама тада и ови црнци, шта ја знам, кад су ушли мени глава овако. Приђе стварно човјек, нешто он прича откуд ја знам и овај један се окрену и каже: „Пусти је, видиш да је напола мртва жена“. И он само рукама и ту су нас размијенили. Остале се вратили по Сарајеву, више никад нису ни изашли, јер су настрадали. Нас је јебавао и овај Србин што нас је преузео, не требате ни ви, идите у Сарајево, вратите се на своје станове. Човјеку криво, јер бори се да што више пређе људи. Те стан, па сви смо ми оставили станове и све смо оставили, значи изашао си го и бос.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Све што сте имали оставили сте тамо.
ГОРДАНА БОТИЋ: Вјерујте нисам имала веш да понесем, имала сам, али нису дали, то је катастрофа. Ја сад нећу једно десет дана доћи себи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Реците нам кад сте размјењени гдје сте отишли?
ГОРДАНА БОТИЋ: Отишла у Лукавицу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У Лукавицу у касарну, јел?
ГОРДАНА БОТИЋ: Да у касарну, ту су нас они прихватили и ту мораш да даш изјаву, тек други дан су нас пустили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу довели доктора да вас прегледају?
ГОРДАНА БОТИЋ: Били су, били су и доктори. Прегледали мене, кад су видјели, то је била катастрофа. Недо Бог, сад да имам слику да вам покажем. Муж кад је дошао није ме познао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте, сад кад сте ви дошли тамо, кад сте ослобођени и размјењени кад сте дошли код наших органа јесте одмах наравно питали одмах за мужа гдје је, шта је?
ГОРДАНА БОТИЋ: Већ је муж дошао да ме тражи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А он је вас?
ГОРДАНА БОТИЋ: Он је тражио мене и он је знао, није знао, него му је тај колега јавио да има размјена тај дан, али тај дан је доста погинуло његових те рођека, те стричева, схватате. Онда кад је он дошао по мене, мени долази портир и каже: „Ајд сиђите госпођо, доле вам је муж“. Ја како сједим на кревету ма нема Бога устати, хоће ли ме прихватити такву каква јесам? Ништа, ја сједим, „ало госпођо ајмо доле“. Реко, ја не могу устати. Човјек пришао и полако низ степенице доле. Муж окренут леђима и овај говори ево је, господине ево ти супруге. Вјерујте, он је само погледао овако и окренуо се. Готово је, сад ме неће ни он. Куд ћу? Шта је Миленко, шта ти је? Човјек плаче, каже: „На шта то личиш“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тешко му.
ГОРДАНА БОТИЋ: Шта ја знам, кост и кожа. Па су ми онда кад сам изашла ја сам доста двије године пила апаурин. Иначе, трауме су остале. Те трауме никад у животу неће изаћи. Ноћима сањаш како пријете, шта су радили и пријетили су ми дуго ти Бећирбашићи. Била сам ја и на суду, никад ниједан нису осуђени. Поново су ме требали звати, не.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, био је покренут некакав поступак?
ГОРДАНА БОТИЋ: Јест био покренут.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То пред Судом БиХ или ентитетским судом?
ГОРДАНА БОТИЋ: Била доле у „Виктор Бубњу“ и кад су ме питали јел признате суд, реко не. Ја знам да сам овдје била, да сте ме овдје малтретирали, тукли, довели ме овдје мртву. Гдје су ти Бећирбашићи, ниједан није осуђен.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел био иједан од њих оптужен?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ниједан још није оптужен, ниједан.
ГОРДАНА БОТИЋ: Не, не, јер одавде сам имала обезбјеђење, они су ме возили доле, јер ја сама не би смјела отићи. Вјерујте да не би, а то је испитивање било три, четири сата пуна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је била психичка тортура.
ГОРДАНА БОТИЋ: А овај на припреми, немој да би шта слагали, има све да кажете. Реко, ја ћу све рећи истину. И да признам овај суд? Па не могу признати кад сам овдје лежала. Нисам само ја, многи Срби су овдје заглавили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, ви сте имали срећу да изађете живи из „Виктор Бубња“.
ГОРДАНА БОТИЋ: Управо, та Драгица није. Па, кад су ме пустили ту до његове родице мужеве, треба 15 минута, ја сам ишла два сата. Не могу, не могу желудац ми је дошао овако, а само таблете. Јел видим скуп, немој ме молим те у скупове. Имаш фобију, имаш страх и сад постоји.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте први пут видјели дијете, сина?
ГОРДАНА БОТИЋ: Ја сам сина видјела 1993. године?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тек деведесет треће? То за једну мајку не може бити ништа горе него да је раздвојена од дјетета.
ГОРДАНА БОТИЋ: Не знам, ја само кажем недо Бог поново доживити, па боље се убити.