14. МАРТ 2024. ГОДИНЕ
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ја сам Нада Вујичић, рођена у Брадини 1957. године. Сретно се живјело до самог рата са свим нацијама. Већинско смо српско село на релацији Сарајево – Мостар, нешто је мало било Хрвата и Муслимана, али смо стварно сви сложно живјели, није било никакве нетрпељивости. Свако је своје празнике обиљежавао и Божиће и Бајраме и Васкрсе.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Посјећивали сте једни друге за празнике?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, дружили смо се, ишли у школу заједно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Брадина је била већинско српско село, јел тако?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Већинско српско село на релацији Сарајево – Мостар, највеће можда.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Око Брадине су била све муслиманска села?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Око Брадине су била све муслиманска, највише муслиманска села, нешто мало Хрвата било, али већином муслиманска села.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, ви сте ту завршили основну школу?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Осмогодишњу школу сам ту завршила. Радила сам послије у Коњицу и са Хрватима и са Муслиманима, стварно се лијепо живјело. Ја могу рећи, ја сам сретна била.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): С ким сте ви живјели у домаћинству?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Била сам са оцем и мајком пред сами рат. Имам брата и још четири сестре, они су били удати, ожењени, живјели су даље.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, ви сте пред рат остали сами са мајком?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Сама сам са мајком, отац је умро прије рата и сама сам са мајком непокретном дочекала рат.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје је ваша кућа била у Брадини?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Одмах испод цркве. Тако да нисмо сумњали на никога, прва сумња ми је била можда у јануару 1992. године. У аутобус је улазио један наш човјек и назвао је: „Помоз Бог“, а иза мене је сједио један Салко и само је рекао: „Нећеш још дуго Бога дозивати, неће у Брадини ни камен на камену остати“. Ја сам се тако окренула према њему, била сам шокирана његовом изјавом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте га знали од раније?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ишли у школу са њим, осам разреда скупа завршили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Није никад испољавао нарочити екстремизам?
ВУЈИЧИЋ НАДА:Никад, никад прије. То ми је нешто био први знак „Неће у Брадини ни камен на камену остати“, а ето испоставило се да је тако на крају и било. Значи, они су ипак имали некакве планове, можда ја нисам била упозната са дешавањима, али они јесу. Они јесусвње су знали о нама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И нико Брадину није ни напуштао до самог почетка?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ма какви, још су чак из Коњица долазили избјегли из Сарајева, избјегли из Коњица, нешто су мислили да је ту сигурност кад је већ почело то трвење у Босни и Херцеговини, из Мостара, из Сарајева. Можда нас је 700 и нешто живјело стално у селу, а око 1000 нас је било пред сами рат, јер су мислили да ће ту наћи сигурност. Међутим, испоставило се да су погријешили као и ми. Остали смо у селу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Након тога инцидента у аутобусу, шта се даље дешавало у селу?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ништа, ништа у самом селу ја нисам примјетила ништа, једино у априлу на послу се то у Коњицу мало осјетило, иако и то није долазило до неког посебног забрињавајућег нивоа по мени.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колектив је био мјешовити, сви сте нормално функционисали?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Сви, сви радили, сви функционисали, све ето до тих јадних почетака, тако негдје почетком маја.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је оно што прво памтите као већи некакав инцидент?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, ово затварање тунела са обје стране, јер Брадина је између два тунела, да су нас затворили и један и други тунел.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад се то десило?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Остали смо, па негдје, ја мислим да је око 13. маја. Сад Горњи тунел од Сарајева не знам, али Доњи тунел је била експлозија.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су га затворили, шта су урадили, минирали или?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, минирали су га и онда су заобилазницу направили око тунела да се може опет ићи, тако да смо били у блокади.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је дошао неко тад код вас и рекао вам шта се десило са тунелом, због чега је блокиран и остало?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ма, ја сам сама са мајком у кући била и избјегла ми је сестра са малом дјецом из Сарајева, ту друга близу станује.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Рођена сестра?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Рођена.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се она зове?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Она је Мира Куљанин.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Имала је дјецу, колико је дјеце са њом било?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Двоје, ’87 и ’88 годиште. Близу ми је друга сестра живјела у Брадини и муж јој, исто ситна дјеца ’85 и ’87 годиште. Тако да смо ми, ја као жена и уз непокретну мајку нисам много информација ни имала, ни примала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте се у суштини ни могли пуно кретати негдје зато што сте били везани за мајку.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Нигдје, него ту у кући и тако до сестре.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се живјело иначе до тад, ето били сте ограничени са кретањем, онда је затворен тај тунел, јесте ли имали основних животних намирница?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ми смо имали, имали смо, па то је село, то свако село увијек има неке намирнице да макар два, три мјесеца може живјети да му ништа не треба. Село је, имало се и месои башта и све се обезбјеђивало. Једанпут су, ја мислим и брашно довезли у тој блокади док смо били као да се има брашна, а осталог ће бити. Свако је имао замрзиваче, мислим свега је било и оно је било и ако буде можда ће то два, три мјесеца, али нисмо се ничему надали да ће се то икако догодити. Мушкарци се јесу организовали да бране село. То је било око села страже, јер једноставно да је ико зло мислио не би ни жену ни дјецу оставио ту. Свако је ето тако дежурао да би заштитио жену и дјецу у случају да неко пође. И тако једно мјесец дана смо било у тој блокади, све до25. маја то и јест почело гранатирање.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте се ви налазили 25. маја?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ја сам у својој кући.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је у раним јутарњим часовима или?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Није, око пола један, тако негдје послије подне пола један, један да је почело то гранатирање.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тад сте се ви сви налазили?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Сестре су отишле. Биле су пар кућа које су имале плоче, па су ту као склоништа била, једна зграда. У тим склоништима су скупа били и тај хрватски живаљ који је ту живио који су старији људи остали. Добро, млади ту нису били, али стари су живјели скупа са нашим људима су били у тим зградама у склоништима. Значи, ни тад се нису раздвајали. Скупа смо били. Ја сам стално сама у кући са мајком била, слабо сам знала шта се дешава, 25-ог почело гранатирање и читаво вријеме до 26-ог кад је већ видиш почела и 25-ог увече и паљење.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Онда су већ ушли у села?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Они су од села Реповци ушли, ту су прво пробили Соjина страна, тако се зове, и онда је почео ту општи покољ. Почели су редом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ви видјели то?
ВУЈИЧИЋ НАДА: То ја нисам видјела јер то је засеок изнад села, али то су наше приче које смо сви препричавали. Сутрадан, већ то кад се…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, ви сте остали ту у кући тог 25. маја 1992. године?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Стално у кући, чекам шта ће са мном бити, не можеш матер оставити, сама с њом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте излазили испред дворишта, у двориште, покушавали да видите шта се дешава?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, ето само оно јесам провириш, погледаш’, а не видиш, свак се склонио, то што је било у кућама, склоништима, исто тако ћутало, свак ћутао. Пуца, не знаш шта се дешава. Мислим, ниси то никад прије доживио па не знаш ни шта се дешава, па ниси ни свјестан. Страх јест. Сама тако, већ 26. маја прво што сам видјела је тако како су чистили. Полако су стварали збјег с једне стране цесте, то сам видјела. Ишле су жене и дјеца, а са друге мушкарци које нису убили, које су заробљавали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, то су српски цивили били?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Све Срби.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи с једне стране су повели дјецу и жене, а с друге мушкарце?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, како су чистили куће тако један крај цесте, то је цеста она која иде крај цркве према Игману горе планини, жене и дјеца, на другу страну мушкарци са дигнутим рукама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел они иду горе у правцу Игмана или доле према цести?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Доле према цести.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Према цести?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Према цести, то је чишћење одозго од цркве и онда силазе доле према овом раскршћу гдје се скреће цркви. И тако је то чишћење и ти што су водили то дошли су и до моје куће. Било их је двојица, један је Паво Муцић а другога нисам познавала. Он је рекао„Пусти је, нек она иде у збјег“. Ја сам рекла ту сам са мајком непокретном. Овај виче пусти је нек макар она иде у збјег да остане жива. „Назад, марш у кућу, њих ће задњи почистити“. Како одлазе, чујем виче: „Па, ти добро знаш да не остављају никог живог“. То, каже и хоћу. Тако су отишли, ја сам се вратила у кућу и чекала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како сте се осјећали у том тренутку?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, то се не може описати, ниси ни свјестан, ни паметан, ни луд, страх, не знаш шта те очекује, размишљаш фино је погинути, не дај Боже да с тобом свашта чине или да се иживљавају, али једноставно у неком трансу си. Не знаш, не знаш шта те очекује, једино си чуо то задње: „Никог и ништа не остављају, чисте“. Отишли су даље, онда сам тако из куће гледала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Који је то период дана могао бити, колико је могло бити?
ВУЈИЧИЋ НАДА: То је било већ предвече. Тако да сам провиривала, али не видиш. Испод кућа зграда, близу је школа, не знам ништа, чекам и већ се смрачило и чула сам само рафал испред куће, оно сумрак је био и пошла сам према вратима и само сам тад чула и видјела лик са зеленом траком, фрчкава коса, оне рукавице откинути горњи прсти, сад које је оружје је имао, ја се у то не разумијем. Чула сам да говори, ја ћу бити оргинална: „Куд си пошао у пи*ку материну“. Не видим никога него њега од паса, како је стакло на вратима и пролазе испред моје куће и одлазе тој цести. Ишчекујем, ништа, у том се смрачило, нико не долази, све около гори како су долазили, одозго гори. Црква, погледам према цркви, мени се чинило да гори црква, али ваљда је то ноћ па оно кроз стакла све су куће иза гориле. Погледам с доњу страну, опет кућа комшијска гори и зграде нису палили јер смо имали државних зграда које и сад постоје у Брадини. Гледам доље покојног ујака Пере Мркајића била кафана доли „Жара“ уз цесту, ја сам само мислила да све гори. Е, сад опет ту страх кућа до мене гори, а шљива нас веже, да шљива не пренесе пламен и на моју. Нису ми је запалили, али они фештају, пуцају, веселе се, чује се пошто је ноћ пала њихово весеље, а ја не знам ништа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Сјећате ли се шта су викали?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ништа то, ја у тој…ја сам силазила у подрум, имали смо унутрашње степенице у кући да погледам. Не види се опет ништа ни кад у подрум изађеш, гледаш кроз прозор не види се нигдје нико, само чујеш да они пуцају. Некако ноћ прошла, како, не знам ни ја. Ето, кажем ту ноћ сам ја мислим и осједила, јер нисам била сједа прије тога. Јутро свиће, не знаш шта ћеш, не смијеш ложити ватру, не смијеш ништа. Матер болесна.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел ваша мајка била свјесна шта се дешава, јел она питала?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Она је имала мождане ударе, али некад видиш да не зна, а била је некад као дијете, држи ми се за руке као дијете, јер имала је неколика мождана удара тако да не знаш, а некад видиш да зна, али ћути и она. И ујутро баш кад су проваљивали у кућу, па је био улаз у кућу са двије стране са терасе и главни улаз.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је 27. мај 1992. године?
ВУЈИЧИЋ НАДА: То је већ 27.и они улазе у кућу и пушкама и свачим оно разбијају стакла, а она како је имала лежај поред врата, зато кажем не знам јел знала или није знала у моменту виче: „Шта лупаш?“, и псује му мајку усташку. Она је жена која је прошлог рата изгубила брата, никад се није вратио. Запамтила прошли рат. Упадају у кућу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, породица већ има трагедију из претходног рата?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, мајка ми је од Мркајића, они су баш у прошлом рату баш страдали, баш страдали. Ето, њезин старији брат, ријетко га спомињала, ваљда баш из те туге. Упали су у кућу и овај један виче: „Гледај“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је то било кад су упали?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па ја мислим, 4 и 5, то је већ била као полицијска патрола.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу они били обучени у полицијске патроле, шта су имали на себи?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Не знам, нису, нека је.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу имали маскирне униформе или нешто?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ти нису, нису биле маскирне.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу били цивили, јесу имали какве ознаке или нешто?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ни тога се добро не сјећам. Сјећам се само да је овај што је као главни био тој патроли, знам да су га звали Шики и да је био из Подорашћа, знала сам га из виђења. Претресали су кућу, овај хоће да пуца у мајку што је то рекла. Онај један виче: „Пусти, видиш да је баба луда“. Претресли су собу, нашли од покојног оца је остао пиштољ и он је био на брата преведен смртовницом и била је она цијев заливена. Мислим, нисам ништа склањала. Било је ту и муниције, нашли црногорску капу, то је тата покојни испод Острога донио, као трофејна капа је стајала. Па су то искористили као некакв доказ за екстремизам и рекли: „Гледај четника, гледај шта држе у кући, гледај“. Пиштољ су однијели, капу ону избацали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли вас у том тренутку неко малтретира?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ништа, ето само тако претресају, ал то што говоре свашта: „Четници, одакле ти ту?“. Оставили нас, нису нас убили, шта ја знам одакле то, ето нису нас ти посљедњи покупили. Ето, то сам прескочила, јутро прије свитања матер сам морала водити у ве-це и сад ја њу водим и она виче, није се ни видјело, како смо крај врата: „Јадна не била што не зовеш оног у кућу гледај гдје спава“. Ја тад погледам и видим леш, али не могу у први мах видјети ко је. И њу вратим, ајде реко…То је увече тај што је пролазио и рекао, вјероватно је тад убио и једноставно се окамениш, не знаш ни шта осјећаш. Ја сам се само вазда бојала да се не би иживљавали нада мном. Једноставно човјек не може објаснити у тим моментима како се осјећа, како се та глава у моменту прилагоди тој јадној ситуацији, ја то не знам објаснити. Једноставно, то је та нека природна борба. Никуд више и да матер заштитим. Сестрама јесам рекла: „Ви ако би се икуд ишло ви идите са дјецом“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви нисте ни помишљали да оставите мајку?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Не, па родила ме. То, ни на крају памети, шта буде, биће скупа. И тад кад сам њу вратила опет да легне провирила сам и видјела сам тај леш и још два леша.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Три је укупно било испред ваше куће?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Троје, три леша да. И у том та патрола, истјерали су ме из куће и да погледам. Тад сам познала покојног Слободана и брата му Весељка Живака и рођак ми један Васо Вујичић.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То су све били млађи људи јел?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Млађи људи, Васо је био педесет осмо, а можда је и овај Слободан туда негдје и овај Велибор био мало млађи седамдесет које. „Што су их чувала, гдје си их чувала“, питају ме. Ја кажем да не знам ни гдје су били нити откуд у мом дворишту лешеви.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А гдје су они били са кућама, гдје су њихове куће?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па Васо је живио зграда испод мене у државном стану, то је био државни стан, односно жељезнички стан, отац му је покојни био жељезничар, а Слободан и Велибор су избјегли. Ја сад не знам код кога су они били, јер су они у Коњицу живјели и они су ту побјегли ето мислећи да су ту сигурнији.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Углавном били су са те општине значи?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Јесу, са коњичке општине. И онда су ме тако изгонили које год наишао „што си их чувала, како си их чувала, четникуша“. Шта ћеш, ћутиш, излазиш, гледаш и јест један само рекао и хвала му, дошао и питао ме имам ли чаршаве да их покријемо? Мислим, то је мени пуно значило, макар су покривени па… Тако да је сутрадан, тај дан јест та патрола увече је један дошао, ја сам само питала: „Има ли игдје ико жив?“. Јер, ја не знам ни за кога, ништа. „Знате ли гдје су?“ И, они су тад рекли: „Жене и дјеца су у школи, а мушкарци су одвезени за Коњиц“. Значи, жене и дјеца су затворили у школу. Ја кажем нико не спомиње, за мене је и то био логор.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Многи су остали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је школа била у вашој непосредној близини?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ено и сад је школа ту, то је та школа у коју сам ја ишла, коју смо сви ми ишли. Изнад ње има стара, па су послије преселили. Ту су жена и дјеца затворени, а мушкарци су одвезени за Коњиц. Значи, неко на Мусале, неко у Челебиће, то што су послије говорили. Онда двадесет седмог су тај други дио Брадине, ја то нисам ни могла видјети, ни чути, то је одозго горе од тунела да су исто то урадили. Жене и дјецу у школу, мушкарце за Коњиц. Ту сам два, три дана била, јест пар пута сам хљеб кувала, пустили би их да дођу, немају шта јести и онда су за два, три дана пустиле многе те жене и дјецу да буду по тим становима који су празни. Углавном, ето то сам чула од других и кад су збјегове стварали и у Брадини, јер је ту било Хрвата, зачудили су се да су живи, да су са нашим људима из склоништа изашли. Али, они су те своје склонили, одвезли, наше затворили и онда су поједине те жене и дјецу пустили по тим становима у тој згради, оне зграде што су ту. Ту су боравили, уз пратњу војника дозвољавали су да иду кући коме је остала или из баште да нешто донесу или краве да помузу да млијека дјеци донесу. Ту је било и беба.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Било је много дјеце?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, јашта је. Ипак, село од 700 становника, било, баш се у посљедње вријеме доста њих и враћало јер је било близу Сарајева, близу Коњица тако да је…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Били су добри услови за живот у Брадини прије рата.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, свако имао посао државни, а имао кућу, мало баштице и стоке, тако да се баш фантастично живјело. Не могу рећи богато, али за мене јесте, али свако је имао ауто и понеки мотокултиватор тако да обрађује оно колико је потребно. Није нико тежио неком богатству, али лијепо се живјело. И то онда неколико дана тако и јест кад су их пуштали из школе, таман ми је једна сестра живјела у згради, Хрват и Хрватица су у приземљу становали и та Хрватица је стварно отишла и извела сестру и дјецу и она их је онда чувала у стану. Није дозвољавала да их нико дира и онда је и мене и матер превела тако да нисмо саме у кући у тај стан да би нас та Хрватица чувала, Љуба Јерковић што кажу покој јој души, али свугдје има људи и нељуди. Не могу ничију ни љубав сакрити и она нас је стварно чувала. Нико није могао ући у зграду, јер она је у приземљу становала, а сестра на спрату. Нико није могао ни дан ни ноћ ући у зграду да она није пресрела. Тако да нас је једно вријеме чувала, опет до Петровдана кад су они исценирали то нешто, има случај Реповци.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је било 12. јула 1992. године?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да. Тако смо некако у селу, поједине мајке су јадне ишле и до логора, онда су ове јадне жене тражиле дјецу по шумама. За неколико дана су, још сам била у кући, почели те мртве из шуме довозити, па су ме изгонили из куће да гледам то како их истоварају пред црквом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То су били значи све наши људи Срби, цивили?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, наши Срби све цивили и у једном моменту ја јесам само рекла, видјела сам можда су десетак били довезли, јер не видим, то је ипак неких 50 метара и не видим из шуме, многи су имали оне војничке униформе ко резерве су биле, обучено, ноћу дежурало и само сам упитала: „Могу ли отићи да видим ко су?“. Е, тад кад ме нису убили, „Гледај четникуше, да неће још неће да плаче, још би гледала ко је“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А ту су тијела сад у дворишту цркве остављена?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Тад су их само истоварали.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Истоварали?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Како су их налазили гдје су били ближе по шумама ту су их довозили и истоварали под цркву, под зид оне цркве. Хтјела сам, ето нешто ми шапнуло макар да видим ко је, ако останем жива можда да знам. Тако да то нису дозволили. Онда су један дан све нас затјерали у куће, нисмо смјели излазити, нисмо знали шта се дешава. Тад сам већ била у сестрином стану и чуле су се радне машине и онда у ње се са прозора могло видјети, видјели смо да у црквеној авлији нешто копају. И онда смо сазнали и како су жене пролазиле, ишле мусти краве, ту су у ствари све те мртве у ту заједничку гробницу закопале и идући ту су их покрили, али Богами слабо, па смо морали данима набацивати земље, нога вири, рука вири, Боже сачувај и ето ти.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У цркви тад није било никог, није било ни свештеника?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ништа, код нас је иначе из Коњица долазио свештеник. Мајке су тражиле своју дјецу, проналазиле су, па смо укопавали појединачно. Из логора су убијене довозили, па смо их укопавали исто појединачно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, све које убију у логору довезу ту?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, да и у мене покојни ујак Перо Мркајић, њега смо исто укопали исто у близини цркве. Спасу Мркајића су нашле жене, његово тијело је било угљенисано, закопали смо и Илију Мркајића. Све су то те убијене у логору исто знали само довести и избацити и онда смо укопавали. Не знам, добијеш неку снагу. Немаш сандука, немаш ништа, али макар да је под црном земљом и на отприлике 40 дана исто тако смо, као да смо се договарили, али нисмо, изашле да упалимо свијеће, јер у цркви је још остало свијећа, неко је и код куће имао, на ту масовну гробницу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је ту присутна њихова војска?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Нон стоп су они по селу, не можеш ти нигдје и жене које су ишле да музу краву по два војника су их пратиле. Не можеш нигдје без пратње војске, нигдје. Зато су све стационирали насред села и ту си стално под надзором, е ако иду даље до куће онда их је војска пратила. Јесу ове јадне жене измолиле да их прате да траже дјецу и тако су нашле Љубица Куљанин нашла сина и још неке.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У шуми?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Убијене?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, па макар и мртве да знају шта је с њима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Па, јесу ли их онда оне из шуме довлачиле, сахрањивале?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, неке су крај куће горе своје, тако пошто су ту даље куће, па су знале поред својих кућа сахрањивати.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је трајало колико?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, ето то је трајало послије тог двадесет седмог. Данима је то трајало, оне су јадне ходале по шуми и знале су ваљда отприлике куд су дежурали, па кога нађу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, то су у суштини били сви који су из села ишли дежурати и чувати село од напада.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, то, то. Па, добро једно вријеме су ко јадни држали те страже, шта ће са оном пушчицом ловачком или неком маленом, ето тако је било покушали одбранити ту жене и дјецу, али ето није се успјело, платили су животима. Само за ту једну ноћ око 30 их је убијено. Било их је у тој масовној гробници, било је у појединачној по осталим засеоцима сахрањених. Жене, кад су их пустили да иду да музу краве налазиле су лешеве па су укопавали. Сад ја не могу ништа детаљисати, ко, ни шта, али знам да се то дешавало.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): За то вријеме вас није нико физички малтретирао, тукао?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ма, јесу мени баш у сестрин стан су долазили па мене и једну ми родицу Радмилу Живак, њој тражили пиштољ, мени тражили пиштољ, пушку. Одакле ти пиштољ, одакле ти пушка? Малтретирали, испитивали данима. Немамо, па немамо, е онда јесу то кад је већ требало то друго зло, они су исценирали између себе, е онда су све докрајчили што је могло ићи пјешице на воз су сјели да иде у Коњиц ко има кога.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је након 12. јула 1992 године?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, ја сам опет са матером опет остала још. И то, ето послије пада Брадине ујна покојна ми је била жена без ноге, два сина и муж у логору.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звала?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Мркајић Драгица.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су се звали синови?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Десимир и Жарко, супруг Перо то ми је ујак. И она ме пита: „Могу ли ја с тобом Надо?“. „Можеш ујна моја, кад чувам једну, чуваћу и тебе, шта имамо нас двије имаћеш и ти“ и тако да је и она са мном била. Жена без ноге.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У суштини са вама су биле двије непокретне, старије жене?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, да. Мислим, она је била у стану до нас од рођака ми Мирка Мркајића у стану су биле смјештене и тако пошто су те људе смјештали у празне станове, а ја сам у сестрином том стану, било је жена из Брђани са дјецом. Било нас је 15 до 20 у том стану, све смо, што кажу, ко сардине, али да смо скупа, да смо ту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су дјеца, јесу била преплашена, јесу знала шта се дешава? Ви сте се вјероватно трудили да им олакшате колико можете.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Дјеца ко дјеца, не знају шта се дешава. Ко је имао мајке уз њих се привијао, ко није, што кажу, нисам била с њима, па не знам. Али, ето већ кад смо били у том стану већином су плакали, али тјешиш их, покушаваш их насмијати у свој тој муци да би опет њих заштитио, не плачеш и не показујеш. Јадно и чемерно, зашто, не знам, вјероватно само што смо Срби. Ето, кажем то.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад сте ви напустили Брадину онда?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, то како је било за Петровдан тад су ми сестру и родицу једну учитељицу, сестра ми је Здравка Глоговац, родица Радмила Живак и Мира Куљанин учитељица, мужа су јој убили прије тога пред њом и мајком, одредили као из Црвеног крста довезли неку помоћ па да дијеле ту помоћ по селу. И оне су то дан, два радиле, утом је то било у Реповцима, онда су и то…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Одузели.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Није, него рекли да су то четници урадили, да су четници и то, да су четници опет ти неки што се крију и онда је то био изговор да се трпа све што може ићи у воз.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До рата вас нико није звао четницима, а онда у мају сте сви четници?
ВУЈИЧИЋ НАДА:Сви одједном постали четници.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Преко ноћи се промијенило све.
ВУЈИЧИЋ НАДА: И свима су нам тражили радио станице, сви смо ми наводно имали радио станице. Нисам могла схватити, прије тога си живио са њима, дијелио и што кажу и хљеб и игру и смијех и весеље жалост.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И сад већину њих који зло раде у том тренутку ви познајете?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, то су све, па то и јест што су то све комшије. Комшије, све су то ти, то ти знаш и комшије и у Коњицу с ким сам ишла у школу. Па, ето ти шта је нас било, оно рекну преко три хиљаде да је напало на Брадину. Ми као у лавору, шта ћеш ти ту. Јесмо прије тога чули и видјели да су дошли неки црнокошуљаши у Коњиц, то је већ оно био април, да су Зелене беретке неке дошле у Коњиц, али ето то је ваљда све и било и на Брадини.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли ви то само чули да су дошли или сте видјели неког таквог?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Тако сам чула, али кад су нас протјерали на Доње Село, видјела сам гдје је управа тих црнокошуљаша и стварно су били у црној и са тим усташким знаковима, али то је већ прича доље из Коњица.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, ви сте из Брадине протјерани у Доње Село?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Кажем вам, што је могло, све је одведено. Тад ми је сестра и та родица одведена, и њих су одвели у затвор, као оне су четницима носиле храну и за то их оптужили. Одве су три мушкарца који су били, један није био здрав никако по презимену Жужа, један Славко Глигоревић био је момак без ноге, прије рата је изгубио ногу, њих су тад одвели вјероватно по свој причи да би њих окривили да су носили храну. Шта су могли бити криви, ништа, али ето. Тад су затворени, били су у затвору 11 дана на Мусали. Дјеца су остала са другом ми сестром, одвела их, једна сестра ми у Коњицу живјела, били су у Брадини, мужа су јој заробили, а њу су пустили у стан, па је онда ова најмлађа сестра са дјецом отишла код те сестре у Коњиц. Ја остала у Брадини опет посљедња, не можеш ни на воз, са мном мајка и ујна и стан до мене исто ми је тетка са двије кћерке. И у њих је мајка била имала мождани и она непокретна, мора имати помоћ другог лица. И онда су нас Хрвати возили, довозили су камионе, у ствари једна ми је родица отишла да ми нађе смјештај као у Коњицу, јер немамо гдје и на Доње Село оде и она је нашла неку кућу, тако да су нас Хрвати одвезли на Доње Село.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То су били припадници ХВО-а?
ВУЈИЧИЋ НАДА: ХВО-а.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли иког од њих познавали од раније или су вам били непознати?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Тад нисам. Овај један возач јест био Јозић, али послије нам је знао доносити хране и кад он прими неко следовање знао нам је донијети, сажалио се на дјецу, јер му је жена исто била Хрватица, једно село Трешњевица од Брадине. Говорио је моја жена је из Трешњевице, имам и ја нешто брадинско. Тако би знао доћи да нам донесе некад дјеци чоколадицу, некад брашно, некад шећера. Хвала му, али он је био возач тог камиона и послије дошао једном, виче нисам видио тужнију сцену ти млада са двије бабе остала. Тако да су нас превезли на то Доње Село. Зато ја кажем и школа је, по мени била логор, а и Доње Село. Били су пунктови, ниси могао улазити и излазити кад хоћеш.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, њихова војска је контролисала пунктове?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Њихова, јест пунктове и села кад пролазиш.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): ХВО?
ВУЈИЧИЋ НАДА: И ХВО и Муслимани, скупа су они били и Муслимани и Хрвати држали су пунктове, али су нас пуштали да носимо храну затвореницима да их они не хране. Неко ко има у село, неко у Челебиће, ишла сам и ја пар пута у Челебиће, то је седам километара било пјешице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта сте тамо затицали кад сте дошли?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Не можеш ти, ти дођеш на капију.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви само на капији оставите то што сте донијели логорашима?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Само на капији чекаш сатима, пуцају ти изнад главе, малтретирају те док не предаш ту кесу. Па, ето добијали су, јер су нам тако и они знали послати поруку „не шаљите цигаре ако дођете до њих“, па смо их завијали у питу, уштипке да би добили. Драго им било запалити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То сте ви њима дакле носили из Доњег Села када сте тамо били?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, да. Иако је неколико жена из Брадине знало чак ићи пјешке за тих мјесец дана да су пјешке из Брадине ишле у Коњиц и враћале се. Ето, дозволили нам то, али ту су нас држали, радили са нама шта хоће, долазили кад хоће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу удолазили у кућу у којој сте били смјештени у Доњем Селу?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Јашта су, упадали у куће и радили шта хоће, не могу детаљисати. Ту смо свашта доживјели.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је вас било у тој кући?
ВУЈИЧИЋ НАДА: У овој кући гдје смо ми били првој кући, било је три непокретне жене и нас три одрасле дјевојке. И онда сестра кад ми је пуштена из затвора и ова родица оне су дошле са дјецом са нама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се зову?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Здравка и Радмила, оне су дошле ту са дјецом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу причале шта су оне преживјеле за вријеме боравка, јесу биле малтретиране у затвору?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Оне су дошле ни луде ни паметне, више су се смијале, ти видиш да је то луђачки смијех. Неколико дана нису баш здраве биле, али док мало нису дошле себи. Никад нису причале, нису хтјеле причати. Ваљда је та туга, дјеца остала без њих и само за дјецом, дјецом и кад су дошле до дјеце мало им лакнуло, колико је могло лакнути. Е, ту смо свашта доживљавали на Доњем Селу, знали су упадати ноћу и ниси смио палити свјетло. Преко дана мораш ићи носити тим затвореницима. Немаш ни ти, али ето мораш.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Одакле носите, немате ни ви?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Немамо, али ето јер су нам давали у Црвеном крсту брашна и уља, па и ту кад отиђемо и ту су малтретирања.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел вас ико регистровао од стране Црвеног крста, јесте били регистровани?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Јесмо. Ишли смо по храну, али и ту доживљаваш малтретирања, ћутиш па шта ти Бог да. Шта ћеш, мораш узети, немаш, отишао си бос и гол из куће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте биле у једној кући, а у овим осталим кућама су исто тако биле жене?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Исто протјерано из Брадине, било је и из других тих коњичких села, било је и домицилног становништа, али мање, јер су они ваљда били паметнији и избјегли на Борике прије, већина жена и дјеце млађе. Можда је остало тако нешто старијег живља по Доњем Селу тако да су нас ту из Бјеловчине, из којих села су ту протјеравали и ту нас затворене држали у тим кућама. Кажем вам, онда ту дошла војска нека из Храснице, они су имали баш маскирне униформе, „У“ на чело.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Усташки знак на челу?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да, да. Долазили, мораш им кувати каву, па рекнеш нема каве, а они донесу, па мораш кувати.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Служити.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Служити, слушати, бити мањи од маковог зрна, иживљавали се…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У суштини, ви радите све само да би преживјели?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Само, па шта ћеш. Ја кажем, опет…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јеслу ми латретирали дјецу?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, нису. Знали су тако испитивати понешто, али нису малтретирали, више су гледали малтретирати жене. Изводили и малтретирали, шта су радили нек им Бог плати. Ту ја имам пресуду за тај један случај тог преживљеног, други нисам успјела још изгањати на суду је некад предато, хоће ли икад бити, не знам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је то трајало у Доњем Селу?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, до априла док су они између себе заратили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Хрвати и Муслимани?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): До априла 1993?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, ви сте ту остали пoприлично дуго?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Од јула 1992. до до априла 1993. године. Сјећам се када су нас пред католички Божић и Нову годину позвали из фирме, да дођемо по неки хуманитарни пакет хране. Ја сам радила у Дистрибутивном центру, и рекли су ми да и ја као њихов радник имам право да подигнем храну.
Ја у кући са мајком, сестром и малом дјецом, шта год да добијемо нама је у тој ситуацији вриједно кад немаш ништа. Немаш пара, немаш ни залиха, а добити врећу брашна и зимницу нама је тада било много. И одлучим да одем до предузећа и преузмем то. Одлучим се да кренем уз жељезничку пругу како не бих ишла кроз град, да избјегнем војску и пунктове. Када сам пролазила поред једне кафане која се звала чини ми се „Фудбал“, из ње изађоше двојица црнокошуљаша, који су били из Храснице, и питају ме: „Гдје си пошла?“. Ја кажем да сам пошла у предузеће да ми дају намирнице. „Ајде мораш свратити на ракију, нама Божић“. Без обзира што сам одбијала, они ме приморају да уђем. Када сам ушла, заледила сам се када сам видјела слику Анте Павелића која је била величине цијелог зида. Испод ње сједе двојица црнокошуљаша са усташким знацима на униформи, можете замислити само како се тад осјећаш. Ту су ме натјерали да попијем ракију са њима, и након тога ја устајем да пођем и један од њих ми говори да ће ме он одвести до фирме. Ја сам рекла да нема потребе, нека остане да слави а да ћу ја полако пјешице, међутим он је инсистирао. Пошто је он Хрват, а већ је међу њима и Муслиманима постало затегнуто, он ме остави једно 200 метара даље од фирме, јер фирму су моју држали Муслимани. Када сам стигла горе на капију Муслимани су на мене насрнули са повицима, „четникуша, вуца се са усташом, вуцаш се њима“. Ја покушавам да објасним да сам била приморана, као да мене неко нешто пита шта желим, раде са мном шта год пожеле. Међутим, срећа на капији је био један стари Осман Мехић који је радио са мном, старији човјек, он је излетио испред њих и рече: „Мрш, мајку вам ј*бем, ви никад нећете знати шта су људи, ни ко су људи“. И он ме тако спровео у фирму да узмем те намирнице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Добили сте намирнице?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Добила сам намирнице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли могли то понијети сами?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Нисам могла понијети, али имала сам ове Хрвате који су са мном радили и стварно су им дозволили да ми они натоваре и одвезу и тако да смо те намирнице донијели до куће. Ово сам испричала да вам дочарам какве смо патње имали све до априла 1993. године. Толика патња и психофизичко малтретирање доводило нас је агонију, молимо смо се Богу да то само што прије заврши.
Коначно, када су у априлу заратили Муслимани и Хрвати, тада су нам муџахедини почели долазити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Како сте знали да су муџахедини?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, један је црнац и рекао нам је да је студирао у Рајловцу, а други је баш она арапска фаца, видиш, жута, а он не зна ријеч проговорити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У шта су они били обучени?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Они су обучени у униформе оне…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Маскирне?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Да. Када је дошо код нас у кућу, рекао је: „Знамо да су овдје све Срби, неће вас нико дирати.“ Они су тражили те домицилне што мисле да су са Хрватима сарађивали и ту је било убијених. Знам да је један Зоран Куљанин и један Вукасов човјек убијен, то сам само чула, нисам видјела. И онда је једну ноћ нама дошла порука да се може из Коњица изаћи на Борике, да ће нас Хрвати превести на нашу територију.
Ко год је могао ићи пјешице ту ноћ је прешао преко моста и даље уз пратњу Хрвата сви су изашли на Борике гдје су их преузели Срби. Тад је све отишло, ја остајем сама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Што сте ви остали, нисте могли оставити мајку?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Мајка, ујна, не можеш их носити.
Јесте и млађа ујна Славојка Мркајић са мном остала, а остало је опет кућа испод нас, остала ми је тетка и кћерке, јер и оне су непокретне жене. Међутим, након пар дана долазе Хрвати и носе њих у декама у ауто једног Хрвата, и један од тих Хрвата виче: „Прешао сам отуд ноћас, снијећемо их све доље до аута, па ако упали, упали, ако не упали, зна нам се свима, побиће нас и готово“. Тако да су их они снијели, дошли су други Хрвати да нас превезу, упалили ауто и превезли нас преко моста. Тако смо и ми успјели прећи. Они су нам рекли да су им срби поручили да колико год Срба доведу из Коњица, толико ће они њима ослободити Хрвата. Зато је њима и било стало да нас све пребаце, и старо и младо и непокретно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Који је датум био када сте размијењени?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, ја не знам, ја мислим да смо једно око 20. априла, не знам. Не знам тачно, знам само кад су нас нашима, мислим да сам се родила поново, која је то срећа била.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нисте могли вјеровати да сте на слободи?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Једноставно нисам, па то да си међу својим народом, да дишеш слободно. Ту сам остала до краја рата. Ту прву годину сам била са мајком, онда смо успјелу њу у дом смјестити у Србији у јануару 1994. године. Онда сам се запослила у Команди, радила сам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви нисте остали у Србији иако сте могли остати са мајком?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Не, њу сам одвезла и одмах се вратила овамо, била сам са својим народом опет желећи да дам неки допринос, имајући у виду шта сам преживјела и својим очима гледала патње нашег народа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте на крају остали са мајком, мајка је умрла?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Мајка је умрла тамо у дому.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел тамо и сахрањена?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Била је сахрањена, али смо посмртне остатке успјели пренијети у Брадину, јер је био већ споменик и гробница тати покојном и њу смо ту сахранили, пренијели.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Сахрањена је на православном гробљу?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, ето у Брадини у наше гробље гдје смо се иначе сахрањивали, пренијели смо је из Новог Бечеја тако да смо успјели то, пренијети је. Убили су нам све у Брадини, и физички и душу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само зато што сте били Срби?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Само што смо Срби, ништа друго, ниси био свјестан шта ће те снаћи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Прође ли иједан дан да не прође кроз главу од тих догађаја?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Тешко, најгоре што снови муче.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Снови?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Снови, али ни то не можеш избрисати. Покушаш избрисати и најгоре што бришеш оно што не треба, а не оно што треба.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте, рекли сте да се водио судски предмет који је обухватио и ваше страдње. Јесте ви поднијели пријаву некоме или како је то текло?
ВУЈИЧИЋ НАДА: То је ишло преко нашег МУП-а. МУП кад је покренуо ту акцију, МУП Републике Српске.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте дали изјаву?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ја сам дала изјаву МУП-у и то је ишло тим путем, државним, преко МУП-а и преко судства.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте се ви икад током судског поступка суочили са тим људима који су вам нанијели највеће боли?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, јесам, то главно суђење је било очи у очи. Није било другачије.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је то изгледало?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Боже сачувај, али опет, јеси убијен, повријеђен, како најгоре жена може бити повријеђена, али опет имаш неки понос, ниси ништа крив. Други су криви, па нек плати макар нешто зликовац и злочин.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Неко је осуђен за то?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Јесте, Зринко Пинчић.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли након тога осјетили неко олакшање, или осјећај да је правда бар донекле задовољена када сте ви у питању?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Па, није то олакшање, по мени је то била мала казна. Нису ми тад дозволили оно кад су говорили та материјална штета, ово, оно, као то се иде тим градским парницама иако су из почетка били обећали то суд да иде све у склопу те пресуде. Е, сад јесу ли они шта изманипулисали, само је послије била само градска парница. Да ја градску парницу водим нема шансе. Он је затворен, сад не знам шта се послије дешавало. Вјерујем да је давно изашао. Било је тих наших људи, ишли су и Хаг на свједочење, било је осуђених и у Хагу, али није то довољно колико су нам зла нанијели.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се ви осјећате сад кад гледате, вјероватно некад погледате телевизију, дневник и то са њихове стране говоре како су Срби извршили агресију на Босну и Херцеговину, а ето ви сте својим очима гледали како са сликом Анте Павелића малтретирају вас и убијају људе на кућним праговима. Нико није напустио своје село, дакле људи су убијени на својим кућним праговима, у својим двориштима, у својим кућама. Нико ту није дошао са стране.
ВУЈИЧИЋ НАДА: По мени, ово је само режија некога да нас окриви са мог становишта гледишта и са мог доживљеног. У високу политику се не разумим, али да смо ми агресори, ја не знам да овдје може бити агресор, а у ствари си жртва. Жртва си.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Замјењене тезе.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Жртва си да не може већа бити. Преко 80 је убијених, сваки девети је скоро убијен у селу, а о мукама и патњама што се преживило мушко и женско то се не може ни измјерити, ни оцијенити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли некад помишљали у том тренутку док сте боравили у Доњем Селу док сте преживљавали сва та злостављања, јесте ли икад размишљали о томе да себи прекратите муке?
ВУЈИЧИЋ НАДА: То сам само у Брадини размишљала.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У Брадини?
ВУЈИЧИЋ НАДА: У Брадини.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Али нисте могли због мајке јел?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Шта ћеш с њом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, толико је било, у таквом сте стању били да сте и на то помишљали?
ВУЈИЧИЋ НАДА: Ух, то ми је било нормално. Мислим, да сам могла рађе би него ово што сам доживјела послије.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Вјероватно да мајка није била уз вас да би то и вјероватно и урадили.
ВУЈИЧИЋ НАДА: Е, да сам сама била вјероватно би урадила. Допасти њихових шака Боже сачувај никоме. Лијепо је умријети. Сто пута сам рекла да сам Бог да погинула кад и остали. Не би више ништа знала, памтила би она лијепа времена, та два, три дана јест било муке, а ово што си послије доживио, преживио, али жив човјек мора носити. Шта ћеш, помишљала сам Богами.