11. ЈУНИ 2024. ГОДИНЕ
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Зовем се Вера Бијелић, рођена сам 1.11.1970. године у Славонском Броду, али дјетињство сам провела у једном малом, мени најљепшем селу, Поточанском Липику.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): С ким сте живјели у заједници?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Живјела сам са мајком и оцем. Нисам имала ни брата ни сестру, била сам јединица. Тата је био је грађевински радник, радио је на терену тако да сам највећи дио живота провела са мајком.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какав је био живот на селу?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Село је било богато људима, богато природом, пуно живота…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је била пољопривредно мјесто?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јесте. Већина становништва се бавила пољоприведом и помало сточарством.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какав је био национални састав становништва?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Већински дио становништва био је хрватске националности, са нас неколико српских кућа. Пошто сам ја на неки начин одрасла у атеистичкој породици и нисам била везана ни за своју вјеру, ни за националну припадност, ја то нисам ни доживљавала. Одрастала сам вјерујући да су сви људи исти. И међу самим становништвом тада је владао суживот и међусобно уважавање.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Људи се нису дијелили по вјери, односно нацији?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Не. Можда ме зато, све оно што ми се касније десило, боли још више. Ја јесам крштена, понекад сам ишла и у цркву али никада то нисам сматрала нечим посебним и нечим због чега сам ја боља или вриједнија. Као што сам рекла, имала сам сретно дјетињство и лијепе школске дане које сам проводила у Посавској Махали. Ево, рецимо шта је било специфично. Посавска Махала је било чисто хрватско мјесто, ја сам била једина Српкиња у школи. Сјећам се да су моји другари из разреда послије наставе ишли на вјеронаук у малу црквицу која је била у непосредној близини школе и да сам ја за то вријеме остајала сама. То ми је било чудно па сам једном приликом питала маму зашто ја не идем са свима осталима у ту цркву. Она ми је говорила да мени није ту мјесто, да то није наша црква те да ми Срби имамо своју цркву. Мени то и даље није било скроз најјасније, али дијете к’о дијете, слушала сам родитеље и прихватала то. Чак сам старије комшије поздрављала са „Хваљен Исус“ јер су се сви моји другари ословљавали, али ми је отац једном приликом рекао да се поздрављам само са добар дан. Дакле, то је био период од првог до петог разреда основне школе. Даље школовање настављам у Новом Граду гдје је живјело већински српско становништво. Тај период живота је био такође лијеп и прошао је некако брзо те је ускоро дошло вријеме за средњу школу. Први разред средње школе уписала сам у Сарајеву, али сам се због неких приватних разлога вратила у Оџак и ту завршила школовање. Убрзо сам почела и радити.
Све је било добро до те 1991. године. Живјело се и радило нормално, људи су се дружили и међусобно помагали. У љето те 1991. године примјетила сам да нешто није у реду и да нешто не штима. На једном, неки моји пријатељи почели су да се држе по страни и да се дистанцирају од мене. Нико мени директно није рекао, али једноставно, човјек осјети да то није као прије.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је био повод за такву промјену понашања?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Па то је био период када су у Хрватској кренули немири, када су избили први оружани сукоби, тако да се та атмосфера почела преливати и у Босну и Херцеговину. Један пријатељ у разговору ми је рекао: „Вера, овдје се нешто чудно дешава и ово није добро. Навече у пицерију долазе неки набилдани, ћелави људи који су наоружани и нама непознати. Осјећам да се нешто спрема.“
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко су били они?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Отприлике неко из Хрватске. По његовом свједочењу и казивању ја мислим да је то била нека војска из Хрватске. И ја сам након тога, ваљда из страха, престала да излазим и повукла се у себе. Ја која сам вољела тај друштвени живот, изласке и дружења сада сам се морала навићи на друге околности. Дане сам проводила одласцима на посао и након тога назад кући.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте радили?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Па, радила сам при Омладинској задрузи, на мјесту секретарице. И као што сам рекла, тензије су се осјетиле у ваздуху. Сјећам се да смо у селу имали једно игралиште гдје смо љети сви заједно играли одбојку, и српска и хрватска дјеца. У љето те 1991. године, игралиште је било празно, нема више одбојке, нема дружења… Између нас није било никаквог конфликта или свађе, једноставно смо се удаљили једни од других.
Ја сам чак имала неку визију да одем, пошто имам тетку у Сарајеву, да одем код ње, али тада су баш биле актуелне барикаде и тамо ситуација није била сјајна, дакле то је већ март 1992. године. Са друге стране, сама помисао да оставим мајку саму на имању била ми је тешка. Отац је умро 1985. године и ми смо у идућих седам година биле још више везане и ослонац једна другој. На крају, нисам могла саму да ју оставим на имању са стоком и пословима, те сам почетак рата дочекала у свом селу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Када је за вас почео рат?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Тог 17. априла 1992. године ја сам из Поточарског Липика кренула у Оџак на посао у уобичајено вријеме, као и претходних дана. Када сам дошла на посао, у граду је владала нека чудна атмосфера, неко ишчекивање, као да фали само да неко баци шибицу да се све запали. Вратила сам се кући са посла, све још увијек било нормално до касних вечерњих сати када је кренуло гранатирање из Хрватске. Мислим да је гранатиран Нови Град, наш Липик није али су се чуле снажне детонације.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте били уплашени, с обзиром да сте ти и мајка живјеле саме, нисте имали мушке главе у кући?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Како да не. У селу је био формиран некакав кризни штаб нашег српског становништва, којем је циљ био да заштити управо наш живаљ од непријатељског напада. Ја и мајка нисмо много знале о томе јер смо биле жене па нисмо биле укључене у та дешавања. На брзину смо се спаковале и кренуле са осталим народом у збјег према Новом Граду, тако да смо нашу кућу напустиле тог несретног 17. априла 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте пјешке кренули према Новом Граду?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Не, кренули смо са трактором.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је била колона српског народа?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Тако је, ми смо се са комшијама на њихвом трактору кретали у правцу Новог Града.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта раде ваше комшије Хрвати у тренутку док ви напуштате село?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ми полако кретајући се пролазимо кроз тај хрватски дио али комшије не реагују, ситуација је била доста конфузна и мучна. Гледамо једни у друге али нико ништа не говори. Ја не знам ни шта се дешава, нити гдје идем, када ћу се вратити кући… Мислим, јако, јако стресна ситуација. Дошли смо до Новог Града, и ту смо и остали. Сад више не могу да се сјетим, али мислим да су мушки распоређени по неким стражама а ми жене и дјеца смо смјештени у куће. ваљда су већ били распоређени или су требали да буду распоређени. Углавном, у тих пар дана колико смо ми провели у Новом Граду, било је тешко. Спаваш под константним страхом, плашишм се шта ће се сутра десити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У чијим кућама сте спавали?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: У српским кућама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли те куће биле празне?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Било је локално становништво у њима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, вас је српски народ у Новом Граду примио у своје куће након што сте избјегли из Поточарског Липика?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, тако је. Прво смо, у ствари били у Врбовачком Липику, које је одмах до нашег села. Значи, послије мог села је прво био тај Врбовачки Липик, гдје смо провели неко вријеме па смо након тог периода ноћу наставили до Новог Града гдје смо коначно стигли. Тако је вјероватно било договорено између наших локалних власти, не знам ни сама. И ту нам је заиста било добро код тих домаћина јер смо имали храну, воду и основне услове за живот. Међутим, праве муке настају почетком маја, када је постигнут некакав договор да наши мушкарци предају оружје Хрватима, а да ће нама бити дозвољено да одемо на слободну територију. Мислим да је био 8. мај 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тог осмог маја они су вас обавијестили да ћете моћи прећи на српску територију?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, Хрвати су рекли да ће нас превести безбједно на територију коју је контролисала српска војска. Сјећам се да је у међувремену за тих пар дана већ било пар смртних случајева погибије мојих комшија. То су ми били изузетно стресни дани. Ја сам за кратко вријеме смршала до непрепознатљивости.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Они су били већ погинули?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, што од снајпера, што од граната…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, од посљедица ратних догађаја?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јесте, јесте.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли се можете сјетити имена људи који су страдали?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Па сада, било је то давно, али сјећам се убиства Савке Лешић. Она је била комшиница из мог села па сам ју запамтила.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје је она убијена, у дворишту куће?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Не, убијена је негдје, па сад не могу баш тачно рећи, она је кренула да однесе храну свом човјеку који недалеко од куће држао стражу и њу је снајпер тада „скинуо“. И ми смо одмах знали ко је то учинио.
Али да се вратим на тај 8. мај 1992. године када смо се ми предавали хрватској војсци мислећи да ће нас они пребацити на српску територију, остало ми је урезано у сјећање како су се неки Хрвати изненадили када су видјели мене у тој колони нашег народа. Постављали су ми питање „Откуд ти овде, шта ти радиш овде…“ Па, какве то везе има шта сам ја, зар треба да доживим ово зато што сам Српкиња? Мислим да је тада присутан био и неко са камером, да је снимио ту сцену. На крају сам им рекла: „Ја сам са својим народом, ја сам тамо гдје припадам и идем са њима“. То је на неки начин промијенило дотадашњу слику о мени, не знам ни сама, али показаће се у идућим данима…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То се дешавало 8. маја у поподневним часовима?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: То је било већ предвече. Мене и маму су смјестили на неки трактор од комшија и када је колона кренула већ је био мрак. Не знамо ми гдје идемо, нити шта ће бити са нама. У једном тренутку, један хрватски војник је рекао: „Све ћемо вас побити и побацати у Босну“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ти војници били у униформама?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јесу, јесу, сви су били у униформама.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли су они вама били познати, односно да ли међу њима било локалних Хрвата?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Били су и локални, али било их је и са стране, односно непознатих лица. Добро сам запамтила једног младог војника који је ишао пјешке уз нашу приколицу од трактора, јер се колона изузетно споро кретала. Он ми је рекао да је из Хрватске и да је био приморан да дође овамо, те да му је јако тешко и мучно гледати шта раде са нама.
Негдје у дубоку ноћ коначно смо стигли у Оџак и колона је заустављена код пољопривредног комбината. То је била једна ледина, равна површина коју су са обје стране окружили хрватски војници са пушкама. Дакле, ми смо били окружени и чекали даље шта ће се дешавати. Ти војници су имали ознаке ХВО. Ја и мама смо се само гледале и биле у страху да ће нас стријељати. Међутим, они су нама рекли да на једно мјесто оставимо све ствари које имамо код себе и да се вратимо у колону. Након тога мислим да су нас одвели у просторије школе.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Која школа је била у питању?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Основна школа „Братство-јединство“ у Оџаку. Дакле, нас су одвели у просторије школе, а мушкарце су повели на другу страну.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Дакле, раздвојили су вас?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јесте, одмах смо били раздвојени. Њих су одвели у логор у „Стролит“. У том хаосу ти једино бринеш о себи и својим ближњима. Међу тим мушкарцима било је и мојих рођака, али ја сам се фокусирала само на мајку и како да њу сачувам. То можда звучи себично са моје стране, али је искрено. Јер нас двије смо биле саме, немам никог важнијег од ње у том тренутку. И кад смо стигли у ту школу, ја међу тим војницима који нас чувају видим мени познате људе. Убрзо ми један од њих прилази и каже: „Вера, знаш ли некога у Оџаку, имаш ли неке познанике да тебе и мајку смјестим код њих, да вас извучем одавде? Међутим, од огромног страха мени је мозак блокирао и ја се дуго нисам могла сјетити никога. Иако сам свакодневно боравила у Оџаку, радила, излазила, дружила се…једноставно сам била у некој менталној блокади. У једном тренутку сјетих се човјека који је у Оџаку имао угоститељски објекат, дискотеку, гдје сам често излазила. Рекла сам његово име и предложила да нас одведу тамо. Поред нас двије, они су повели и нашу снаху која је била удата за мог рођака а она је хрватске националности. Са њом је било и двоје мале дјеце, близанци.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте исту ноћ из просторија Основне школе пребачене у приватни стан код тих људи у Оџаку??
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Тако је. Нисам ноћила у логору, него су нас пребацили у тај приматни смјештај. Морам рећи да смо ми од стране тих људи стварно срдачно примљени, имали смо довољно хране, воде, пружили су нам све чиме су и сами располагали. Међутим, ми смо били у константном страху јер су свакодневно долазили неки војници, обилазили нас, контролисали да ли се налазимо на истом мјесту. Плашили смо се да ће у сваком тренутку доћи неко да нас одведе на стријељање, то стање неизвјесности је било неиздрживо. Након пар дана дошао је неко испред те војске или цивилних власти, више се и не сјећам, кад нам је речено да се вратимо нашим кућама јер је село празно и њему више нема мушкараца, што значи да су га они ставили под своју контролу. Ми смо са собом повели и неке породице из Новог Града које су биле смјештене у Основној школи те смо их смјетили у наше куће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта сте затекли када сте дошли својој кући?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Кућа је била испретурана, није била потпуно опљачкана али видјело се да је вршена преметачина. Углавном, имали смо гдје да спавамо. Што се тиче хране сјећам се да је било нешто поврћа, струје није било па смо сву храну из замрзивача морали бацити. Тако смо ту били на неки начин мирни, да би након пар ноћи кренуло са паљењем кућа по селу. Паљена је кућа за кућом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ко је палио те куће?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Нисмо видјели, али смо чуле те локалне приче да су то баш прве комшије наше све редом куће запалили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Чије су куће палили?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Све куће које су биле српске. У том моменту кад више нисмо имали гдје и нисмо знали шта да радимо, појави се једна мајка од мог школског друга Хрватица и она каже: „Вера, тебе и мајку ћу да кријем код нас док будем могла“. То нам је у тој ситуацији била сламка спаса, јер ми буквално нисмо знали више на коју страну да окренемо. Убрзо пошто смо прешли код ње, наша кућа је запаљена. Никада нећу заборавити тај тренутак када сам гледала како ми пред очима гори све што сам до тада имала. Сва наша имовина, личне ствари, благо, све је гутао пламен. Мислим да сам чула како ламперија у кући пуца и нестаје у диму. Мајци је од тог призора позлило. Ми нисмо били нешто имућни, али мајка као стуб сваке куће годинама је од својих скромних могућности кућила, куповала суђе, намјештај и остале потрепштине. Мени је било најжалије фотографија, успомена које су неповратно изгубљене. У једном сату нестаје све што сте цијели живот стварали. Мајку смо поливали водом, једва смо ју повратили. Тјешила сам ју да је добро што смо живе, да ћемо поново направити све, да је најважније да је глава на раменима. Поготово још више човјека боли све кад знате да је то урадио ваш први комшија, неко поред кога сте живјели цијели живот и да вам је све уништено само зато што сте Србин.
Након неколико дана, комшиница која нас је прихватила дошла је и рекла: „Вера, ја вас више стварно не могу држати. Дошли су неки војници са нашим комшијама и рекли су ми да у кући држим србочетнике те да ако вас се не ријешим, да ћу и ја бити кажњена као што сте и ви. Извините молим вас, али морате напустити моју кућу“. Ја сам размјела њену ситуацију и захвалила јој се, те смо напустиле њен дом. Неко нас је, не сјећам се више ни ко, одвезао до Новог Града и тамо оставио. У Новом Граду је све било пусто, мушкарци су одведени у логор, остале су само жене. И ми тако идемо од немила до недрага, из куће у кућу, не знаш ни куд ћеш, ни шта ћеш. Ако у некој кући има нешто за појести, неко ти дадне али све је то било недовољно.
Али све је то, испоставиће, се било подношљиво, с обзиром шта ће услиједити. Међу женама се почиње причати да се појављује нека јединица хрватске војске која се назива „Ватрени коњи“ , а која је била позната по својој бруталности према женама. На челу те формације наводно је мени јако, јако добро познато лице Маријан Брнић, мој комшија, који је био неке три године старији од мене. Сјећам се да му је моја мајка када је направио кућу, однијела саднице винове лозе како би себи могао засадити виноград. У тој јединици још су била његова браћа и рођаци Брнићи, Барукчићи, Главаши. Већина њих је било из села Посавска Махала, засеок Брезик. Ја и супруга Маријана Брњића заједно смо аутобусом путовале на посао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У ситуацији гдје сте ви жене саме остале у селу без икакве заштите и сигурности, појављује се некаква војна формација која своју окрутност испољава баш према особама женског пола? Шта сте ви радиле, односно шта сте могле да урадите у тим околностима?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Шта смо могле да урадимо? Покушаваш да се негдје склониш, сакријеш и тако преживиш ноћи. Они су обично ноћу долазили. Ако имаш среће да те не пронађу, захвалиш се Богу и кажеш добро је, једна ноћ је прошла. Ујутру устанеш и чујеш како жене међусобно коментаришу: „Одвели су ову, одвели су ону…“
Једну моју комшиницу су одвели једну вече, и сутрадан ујутру су ју голу избацили на улицу да се таква као од мајке рођена креће између кућа. Замислите колико је то понижење за једну жену. Неко од жена јој је донио некакав чаршаш да се огрне, страшно…
Сваким даном је психички било све неиздржљивије. Свакодневно су упадали у куће по којима смо боравили, контролисали нас и као да су бирали коју ће од нас следећу водити са собом. И сад замислите сцену гдје је мајка са својом малољетном кћерком испред силоватеља и силеџија који нам говоре да ћемо све доћи на ред. Трудим се годинама да потиснем ту трауму али није лако. Колико год се фокусирала на заборав, те мисли су увијек са мном.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ускоро је и дошао дан у коме су међу свим осталим женама одабрали вас?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Тако је… Тада смо се налазиле у кући од неког Владића, мислим да се тако звао власник. Била је увелико ноћ када су „Ватрени коњи“ упали. Нас је било много жена на једном мјесту.
Постројили су нас уза зид, у кући није било струје, само голи зидови. У тој групи војника био је један криминалац из Пећника, који је пуштен из затвора. Он ми је пришао и ставио пиштољ на чело. Мајка је скочила покушавајући да ме заштити а онда ју је један од њих ударио некаквом палицом. Мене је тај ударац толико заболио као да сам ја била на њеном мјесту. Ја сам након тога одлучила да се не опирем како бих мајку поштедила батина и мучења. Поред мене, из друге просторије су извукли једну малољетну дјевојку која се страховито опирала и покушавала са се спасе. Они су њу вукли по бетону, чупали за косу, то је било страшно шта су радили са њом.
Онда сам се обратила Маријану Брњићу покушавајући да се спасим на лично познанство. Рекла сам му: „Па, Маријане ти мене познајеш, знамо се из села, комшије смо, ја познајем твоју жену, немој то да радиш..“. Међутим, то до њега уопште није допирало и као да ме уопште није чуо. Извели су мене и ту млађу дјевојчицу из куће у двориште. Тада је један од његових војника рекао: „Полићемо кућу бензином и запалићемо их све…“
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Као вас да запале?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, да запале. Имамо времена да искочимо, кућа некако врата су била са ланцима затворена, можда је тај власник некад затворио, углавном ми нисмо могли, или су они затворили. Како смо ушли, ушли смо нормално, значи они су то нама затворили, видите сад се тог детаља повеза. Затворили, значи не можеш изаћи на врата, можеш само искакати кроз прозор.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, ви сте били затворени од стране њих.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Они су мене прије извели, моја мама је остала ту, ја сам осјетила мирис бензина, ја сам знала да ће се то десити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу они само вас извели?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Мене само из те просторије, из те куће, а у дворишној кући је била Сузана, њу су одатле. И смјестили су они мене у тај камион, јест био је камион, мислим ја за разлику од Сузане се нисам одупирала да сам вриштала, ја сам само ријечима покушала: „Маријане ово, Маријане оно“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте били старији од Сузане?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ја сам имала 22 године непуне, она је имала можда 17.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте били свјеснији да се не можете ви одбранити физички од њих, да покушате на овај начин.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Значи, њих је десет, наоружани, пријете ти пиштољем, пријети ти ножем, шта очекујеш? Мислим, ја сам као особа смиренија, можда и то има утицаја, али прије свега сам се борила само за маму своју да њој њико ништа не науди, јер тај ударац палицом само она зна како је то било, а са друге стране њу поједе та савјест што она мене није заштитила.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Једноставно не може бити горе ни њој ни вама у том тренутку. Она се осјећа немоћном зато што вас не може заштитити, а ви се осјећате немоћном зато што јој не можете помоћи.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Значи, они су мене и Сузану стрпали у тај камион.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Рекли сте да се осјетио мирис бензина прије него што ћете кренути?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јест, јест, тачно ја сам видјела, мислим видиш силуету.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Силуету од њиховог војника?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, видиш како се посипа бензин по тим просторијама. Мислим, видјела сам ја док су мене одводили у камион, ја сам видјела да они излазе, да се искаче кроз прозор, али је њих пуно, да ли 16 до 17 нас било у тој кући тако да треба свако доћи на ред.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не знате ви да ли је свако изашао, старија је жена и да ли је она успјела. Извините, у том тренутку шта вас више брине, гдје вас воде или шта је са мајком?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Мајка.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте се ви можда у том тренутку на неки начин помирили са својом судбином, или сте гајили наду до краја?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Гајила сам неку наду. Без обзира што сам имала 22 године, тај сијет је мени био тотално непознат. Тако да нисам знала ни како бих покушала манипулисати са њим да избјегнем оно најгоре што једна млада дјевојка, без искуства и невина може доживјети. Моја мама је била неко ко је мене васпитао са високом дозом морала и усадила ми је тај неки карактер који није био за овог времена које ме је снашло.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је војника било са вама у камиону?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Па, било их је пар, сада не могу заиста да се сјетим.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли знали већину њих или сте само познавали Маријана Брњића?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Маријана сам познавала, и ја сам се фокусирала на њега, искрено сам се само на њега фокусирала. Он је мени рекао да сам ја његова и ја сам покушавала да га некако придобијем на своју страну. Вјеровала сам до задњег да ће код њега прорадити свијест, имајући у виду да се знамо , да му знам жену и породицу, да има дјецу .Међутим, он је мени само рекао: „Ја имам пик на тебе од раније, и сад сам добио прилику да то и остварим и мој је циљ да се рађају мале усташе“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тим ријечима?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Тим ријечима. И била је та једна кућа, мислим да је то баш кућа његовог брата и они су Сузану ту истоварили у ту кућу, јел крај те куће, у ствари јест крај куће, а мене је он одвезао даље. Прошао је своју кућу, то је комшијска кућа. Значи, то су куће поред којих сам ја од првог дана средњошколског школовања сваки дан пролазила два пута, значи та дворишта су нешто што сам ја сретала свакодневно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Туда сте ишли у школу?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Борави ли тада његова породица у тим њиховим кућама?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ма не, они су сви отишли у иностранство и по Хрватској. Није он ту имао додирних тачака са својом породицом. Можда да му је мајка била ту али жена и дјеца нису
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нису?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Нису сигурно, чак не знам ни за мајку. Пошто је мајка имала тројицу синова, можда се бринула о њима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта се даље дешава?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Оно што је специфично, значи он мене није одвео у кућу гдје је већина жена силовано, већ ме кроз двориште спровео у неки шљивик међу неко грање.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је било под ведрим небом?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: На отвореном, ведрим небом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И то је мркла ноћ?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: То је ноћ, али оно што мене брине је пламен који ја видим, ја видим кућу у којој је моја мама, гори.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): О том размишљате?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ја размишљам о том и уз стално преклињање да то не ради, да ја то нисам заслужила. До њега ништа не допире.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Није вриједило ништа?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ништа. Сам тај чин силовања вам не би могла да причам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нема потребе, разумијем вас.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Углавном, након тога мени се крв сливала низ ноге толико да је тренерка била натопљена крвљу. Успјела сам скинути поткошуљу и ту поткушуљу ставити да ми буде као хигијенски уложак. Оно што ми је страшно било што ме послије тога одвео код другог, другом мушкарцу ме предао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да би вас и он силовао?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, да он настави даље. Међутим, када сам ја њему показала сву ту крв, ја сам само рекла: „Дај, само додирни моје ноге, моју тренерку додирни, погледај колико је она мокра и пуна крви“. Он се звао Маријан, погледао ме је и одвео даље у шумарак, међутим када је видио у каквом сам стању он није био способан да ме силује.
Он се стварно повукао. Онда су нас одвезли у центар Новог Града, односно они су ту имали војну полицију, али ми је строго запријетио Маријан да не смијем рећи ко је то урадио, иначе ми оде глава. У тој конфузији значи ја једино што желим да видим кад су ме довезли у Нови Град своју маму. Ускоро смо се заиста и срел. То је тај неописиви осјећај, она сретна што сам ја жива, ја што је она. Ја сам њој само успјела да извадим ту поткошуљу и да јој дам да је она негдје, мислим да је баци, не знам, било ми је тешко, ја сам то само згужвала. И они мене одводе у полицијску станицу и сад ја требам да дам извјештај, а ја не смијем проговорити ко је то урадио, јер ми је рекао да ће ми глава отићи са рамена. Ту сам била у тоталној конфузији.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само мало, онај ко вас је силовао он вас одводи у полицијску станицу?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Није он, него та група његова. Онису нас довели до центра села и ту нас је преузела Војна полиција која је на некин начин легална у односу на ове „Ватрене коње“.
Сад то стварно више се не сјећам шта сам ја рекла и да ли сам ја рекла. Мислим да је мама све то рекла. Ја сам стварно имала један прекид, мени је било само битно да сам видјела маму, да је жива и за мене више ништа није постојало.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тај тренутак кад сте угледали мајку и кад је она угледала вас, да ли је она претпостављала шта се са вама десило?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Наравно, њој је одмах било јасно кад је видјела своје дијете, поготово када сам јој још дала крваву поткошуљу није било дилеме да сам силована. Е, сад слиједи опет драма. До прве менструације шта ће се десити. Значи, нити имате ко да вас прегледа, нико да вам било какву помоћ да вам пружи. Све друге жене су исто, мислим ја разумијем свако се бори за себе, нема нико времена да ти се обрати по било којој основи. Значи, сваки дан ће нечија глава да падне буквално. Можда ми је то био најгори период.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ишчекивање.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ишчекивање.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта ће се десити.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Шта ће се десити, јер ни ја не знам ни кад ће доћи крај, кад ће доћи ослобођење, кад ћемо ми моћи на српску територију, шта ако се деси да сам трудна, мислим то је конфузија тотална. И мислим да ми је тих, не знам, десет дана или колико већ, 15, заиста не знам, било дефинитивно најтеже. Вјерујем да је и мами било једнако тешко.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесте ли ви у том тренутку заједно све вријеме?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јесмо, заједно смо.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Гдје сте били смјештени?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Сад смо промијенили.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Исто нечија приватна кућа или шта?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Све су то куће из Новог Града, све ту има неко од домаћих с ким будеш да можеш нешто појести да се колико толико вратиш у живот, да имаш воде гдје да се напијеш. И онда не знам сад послије колико дана ишчекивања, заиста не могу да се сјетим, све се регулисало, океј је било, циклус сам добила. Значи, била сам сретна што се није десила трудноћа. Сам чин насиља је био гнусан, али да ми се десила трудноћа не знам шта би. Мислим да би ту психички отишла, овако сам доста јака. Изнијела сам ја то добро и кад упоредо бринеш о себи и још неком.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, ви нисте смјели да поклекнете због мајке, брига о њој вас је држала у животу.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, тако да сам заиста, негдје сам и поносна на себе.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Требате бити свакако. Реците ми како даље дани теку, имате ли у подсвјести страх да ће поново доћи да вас одведе?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Па, искрено нисам више нешто бринула, вјероватно сам сагорила.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Или сте на неки начин у том смислу више можда и одумрли.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Управо тако.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Мислим, то је за вас у том тренутку било најгоре и сад бринете само да се са мајком нешто не деси.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јест, значи мени је сва концентрација била само да добијем циклус, значи ништа друго, само то. Е, сад можда послије свега тога можда је тај мој случај на неки начин био преседан, јер се ту већ уплела полиција у ово. Можда је то дошло до врхунца тог њиховог насиља које су они чинили, да се једноставно морала ставити тачка и можда су они сами били донекле морали да се повуку.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Постали свјесни.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ја сад заиста не могу да причам, да лупам, ово су моја нагађања, можда је послије тога било мање случајева, али ја не знам то, нисам то испратила, јер ја сам имала свој једини проблем. Једини проблем је био само то да знам да се није десило то што би ме обиљежило пуно више за читав живот.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Убрзо послије тога, да ли у јулу или у августу долази ослобођење. Полако се и њима љуља тло. Али шта се дешава када они полако губе своје позиције у оџачкој општини? Сада се поново увлачи страх у нас, да ли ће они из објести поново спроводити насиље према нама незаштићенима?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да, да, да не ураде у афекту нешто још више.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, е тад се више не спава по кућама, тад се спава под ведрим небом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Бјежите у шуме?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: У шуме, у кукурузишта, не знам ни ја гдје, туђе село не знаш гдје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је то, мислим провести ноћ под ведрим небом?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Не знам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Немате се ни с чиме ни покрити, ни гдје лећи, немате ништа.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ништа, немате ви тај осјећај уопште.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не размишљате о томе. Не осјећате хладноћу вјероватно.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ви не знате ни шта је дан, ни шта је ноћ, ви не знате ништа. Ако вам кажем да сам ја у ослобођење, значи то је љетни период, дочекала буквално у вуненим чарапама на ногама онда можете мислити какво је моје стање било.
И онда те ноћи које су ми стварно, стварно биле тешке, то је када су те наше јадне мушке заробљенике пребацивали у Хрватску. Како су се они морали повлачити тако су и њих водили са собом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Водили су их као заробљенике?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, и онда ће их прије тога једну ноћ у Нови Град смјестити, у фискултурну салу. Значи ми смо под ведрим небом и чујем ја неке тупе ударце и тупе јауке, ноћу то одзвања и питам се Боже шта ли је, питамо се мама и ја. Мама и ја смо биле стално скупа. Они су њих ударали фоснама по леђима како ко излази из камиона, аутобуса тако добије тај ударац. Како је то, али ја нисам знала шта се дешава. То сам послије кад сам причала са мојим рођацима и тад сам сазнала да је то тако. У једној ноћи, једној од тих низ ноћи, односно у задњој ноћи под њиховом влашћу мама и ја и још пар нас је у шуми, мама и ја стално сједимо нагете, значи сједимо на тлу и нагеле смо се једна на другу и тако смо заспале. Мене ујутру неко буди, свиће зора, можда четири сата, љето је то, ја се будим, кад видим изнад себе војника са бројаницом. Знам да то није карактеристично за Србе, видим ја и униформа је мало, онако чудна. У том будим маму. Тај војник говори: „Ми смо дошли из Чаковеца, нама је наређено да вас сад водимо у логор за Хрватску, да вас покупимо све, да ће се овдје одиграти велика борба, треба 60 и нешто оклопних возила да дођу. Хајте као сад покупите се, идете у школу“. Ја не знам да ли је то сад сан или је јава.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли све само сањате или поново креће агонија.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: И заиста они нас допратише, није то било далеко од школе, допрате нас до школе, у школи је већ пуно становништва.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је основна школа Нови Град?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, већ је пуно становништва. Ми се згледамо шта ће сад бити Боже, шта нам се још треба десити? Долази опет један и каже: „Хајте сад подјелите се у групе како је ко из којег сокака или улице, отиђите кући нађите себи одјеће и једите нешто да вас водимо, идете за логор“. Ништа, ми заиста вратимо се у ту једну кућу од једне жене, свиње ушле, изровиле све, немаш ти ништа, немаш јаје. Мама умјеси воду и брашно и со и направи као неке уштипке. Ма, једемо ми, ми се давимо. Нисмо се ми ни спремили ни до краја ни појели долази један од тих војника њихових на бициклу из Чаковеца и каже: „Склањајте се сад иду ваши, пазите да вас сад ваши не би грешком побили“. Човјек је био, ево, не знам, морам то рећи, послије свеа, свагдје има добрих људи.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је тако било.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Који сад наши? Ти више не знаш…конфузија.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не знаш о коме прича.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Ми смо у некакав подрум улетили мама и ја и још пар тих жена и сад чекај, неизвјесност, шта ће, како ће.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Он у суштини бјежи пред нашом војском на бициклу?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Да, на бициклу, неко сеоско бицикло. Они су ту буквално жртвовани и сад ми чујемо у том подруму оне гусјенице како се окрећу. Боже, шта је сад, мајко моја мила шта све неће да нам се деси. Међутим, заиста је била наша војска, заиста, долазе послије отварају подруме, говоре: „Ми смо, небојте се, српска војска“. Знаш оно. Не смијеш ти изаћи, не вјерујеш сам себи. Не вјерујеш никоме, јер је преокрет био није ни 24 сата било.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Пар сати.
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Значи, у току ноћу су нас извели, некад поподне тај дан из тих шума, дошла је наша војска. И онда тако прича почиње у позитивном.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):. Кад је ослобођено мјесто гдје сте ви отишли?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: У фискултурну салу у Модричу су нас смјестили. Ту је био организован смјештај, ја и мајка смо биле скупа. Онда смо полако ишли тако, неке српске породице су код себе смјештали док ми не дођемо себи. Онда сам ја имала једну школску другарицу из шамачке општине. Онда је она мене покупила код себе и маму и тако. Прича креће у неком другом смјеру.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта је било са вашом имовином тамо?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Па, то је све девастирано и дан данас је тако.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Је ли и даље у вашем власништву?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Јест, јест сад је на мени баш како је мама умрла сад је то моје.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли у вашем селу сада има српских породица?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Била је једна српска породица повратника и они су умрли, и можда има нешто мало Хрвата.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Све је пусто?
ВЕРА БИЈЕЛИЋ: Све је пусто, тај српски дио је дефинитивно, у ствари можда има неко овако ко је у иностранству па сад је дошао у пензију па онако дође ту мало, али сви они већ имају кућу или у Модричи или негдје у Србији и нико није везан за свакодневни живот за то село, а имовина ко имовина ништа. Једноствано згариште.