БРАТУНАЦ, 21. МАРТ 2024. ГОДИНЕ
*Брано Вучетић у овој књизи описује искуство дјетета логораша и страдању мајке
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ја сам Брано Вучетић, рођен 14. 6. 1983. године у Љубовији. Пред почетак рата сам живио у селу Бјеловац, седам километара од Братунца. Живио сам са породицом у породичној кући са оцем Радованом, мајком Радојком и братом Миленком који је те 1992. године имао непуних 17 година.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ти си тад већ ишао у школу?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, ја сам ишао у основну школу у Бјеловцу као и остала дјеца из села.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је Бјеловац био већински српско насељено мјесто?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, ја мислим да су, можда двије, три куће да биле муслиманске, остало су били српске. Било је пар мањих села која су већински била муслиманска и која су окруживала Бјеловац. То су села у брдима као што је било Полозник, Сикирић, Лозничка Ријека и други.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико се сјећаш, имајући у виду да си био дијете, тог периода пред сам почетак рата?, Какви су били међуљудски односи, да ли си ти као дијете могао примјетити неке међунационалне или међувјерске тензије?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Сјећам се да су моји родитељи имали коректан однос са комшијама муслиманима. Између Братунца и Бјеловца постоје два муслиманска села. Једно село је кад кренете од Братунца ка Бјеловцу и зове се Вољавица. То је чисто муслиманско село, значи и са једне и са друге стране улице су муслиманске куће. Ниједна српска кућа није била у Вољавици. Друго село је Залужје које се надовезује на Вољавицу. У Залужју је можда било пар српских кућа, али опет кажем већином су то била муслиманска села, муслиманске куће и муслиманска житељ. Сјећам се да је мајка немало пута идући пјешке из Братунца за Бјеловац, јер често није било аутобуске линије, свраћала у муслиманске куће како би одморила и попила кафу. Ја се сада стварно не могу сјетити ко су били ти људи, односно како су се звали. Али ето, сјећам се добро да смо имали нормалан суживот са њима, није било изражене нетрпељивости. Тек негдје почетком деведесетих година, са првим сликама дешавања у Хрватској, и код нас почињу да се дешавају нетипичне ствари. То је деведесет прва на деведесет другу годину, када сам ја похађао други разред основне школе, кренула је нека нетрпељивост између Срба и Муслимана. Ми дјеца смо изражавали на начин да су муслиманска дјеца писала на улици кредом СДА, а ми смо Срби писали СДС.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Национална подијељеност је била све израженија?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте. Сјећам се да смо ми као дјеца почели гледати ко се са ким дружи и да смо се неколико пута међусобно потукли. Са једне стране ми Срби, са друге они – Муслимани. Како је вријеме све више пролазило, све мање је било нормалног суживота.
Знате и сами да су се већ у априлу 1992. године неке ствари почеле дешавати тамо у Сарајеву, што се полако почело преливати на цијелу Босну и Херцеговину, па и на Братунац. Тако да већ почетком маја долази до првих убистава на националној основи и то у селима Вољавица и Залужје гдје је између осталих 21. маја 1992. године убијен мој први рођак.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се он звао?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Младен Петровић, мој брат од тетке Достане. Он је имао само 21 годину, био је студент а погинуо је у засједи у Залужју. Кретао се у свом цивилном ауту „Фићи“, до манастира Сасе да обиђе неке другаре и родбину. На путу су га из засједе пресрели Муслимани и пуцали на возило из аутоматског оружја. Ауто је сво било изрешетано а Младен је на жалост, убијен на лицу мјеста. Тај догађај је за мене у суштини представљао почетак рата. То је било страшно, ужасно искуство. Убрзо је дошло и до прекида школске године. Ми нисмо могли да идемо у Братунац у школу зато што су се, као што сам раније рекао између Братунца и Бјеловца налазила два муслиманска села. Касније се већина муслимана из тих села повукла у брда ка Сребреници а ми Срби смо остали у Бјеловцу. Српски житељ је остао већином да живи у својим кућама које су се налазиле уз ријеку Дрину. Моја кућа је била 100 метара удаљена од Дрине и онда су моји родитељи и брат одлучили да ме шаљу у школу у село са друге стране Дрине, у мјесто Врхпоље, како не бих изгубио школску годину.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како си ти прелазио тамо, са чамцем?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, ја сам тамо боравио пет дана седмично код татиних и маминих пријатеља који су ме прихватили као своје дијете. Онда сам се петком по завршетку наставе враћао у Бјеловац. Брат довесла чамцем преко Дрине, ја сиђем до обале, он ме покупи и весламо назад у Бјеловац. Тако је изгледало моје школовање у тим данима.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ти си се већ тада суочио са свом тежином живота којој нити једно дијете не треба да буде изложено. Док су твоји вршњаци у другим земљама проводили безбрижно дјетињство у учењу и забави, ти си до школе морао ићи чамцем ризикујући свој живот?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Тешко сам прихватио чињеницу да будем одвојен од породице. Посебно тешко ми је падала раздвојеност од брата Миленка, који је мени био узор и најбољи друг.
То се одразило и на моје учење, попустила ми је концентрација и воља за школом али сам успио завршити други раздред са добрим успјехом те сам се пред почетак љета 1992. године вратио у Бјеловац гдје сам провео цијели распуст.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Какво је тада било стање у селу? Како се одвијао живот?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Сјећам се да су били чести напади на Бјеловац од стране Муслимана из околних села. Они су пуцали на нас са околних брда гдје су имали одступницу на Полознику и Пирићима. Муслимани су долазили скроз из правца Сребренице како би са тих положаја нападали наше село.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је српско становништво у Бјеловцу држало страже у смислу заштите народа у селу? Да ли је твој отац пазио на ваше имање?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесу, наравно. Моја тата је имао некакву ловачку пушку, можда карабин или тако нешто, са којим је дежурао у близини наше куће.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јест, своје огњиште и своју кућу, брани мене, дијете, моју мајка која је цивил, мог брата који тад још није напунио, тек у новембру је напунио 17 година. Буквално је, оно стојиш пар сати испод оне шуме. Није било чак ни ровова, ништа, једноставно ето стојиш као дежураш нешто, ако се неко појави ако те нападне да се ти одбраниш, ето. Међутим, било је ту напада и обично су нас нападали на Ђурђевдан, на Петровдан већ те деведесет друге године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, све на вјерске празнике?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Вјерске празнике, не знам послије у августу има Преображење и тако бирали су, знали су да тад српски народ буде куће мало опуштенији и онда су нас често пуцали одозго, чак и на мене који сам ходао, шетао кроз село. Дјечак сам од осам, тј. девет година у том тренутку.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Коме ти могао бити пријетња?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте и онда не схваташ поенту рата, не схваташ шта може и какво зло.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У суштини каква ти је опасност пред тобом.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Тако је. И онда си ноншалантно си дијете, мада су родитељи покушавали да нас задрже кући и да ходамо, али дјеца су таква каква јесу хвала Богу. Тако да су и нас пуцали, на сву срећу нисмо, али су горе околна села, родно село мог тате Лозница то је пар километара изнад Бјеловца и горе су убијали, убили су рођака други, трећи рођак Вучетић Миливоја. Њега су исто убили горе у Лозници.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У његовом селу?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Он је возио неку фрезу малу, тад вријеме оно сијале се баште, дечко који је имао сад не знам тачно, нисам сигуран, мислим 20, 21 годину и он возио је ту фрезу и храну па су пуцали на њега, ранили га и у том превртању погинуо је. Тако да је било тих напада и убистава српског житеља константно, константно, Залазје. Ја причам сад о Бјеловцу, али је било константних напада на околона села, Загоне, Залазје, Јежестица, доле Залужје. Већ 16. септембра ја сам кренуо у трећи разред основне школе исто на Врхпољу, 16. септембра ми је погинула мама у мјесту, селу Залужје. Моја баба Милева је тј. мајка моје маме била је болесна и требала је да иде да је обиђе, да је посјети овде у Братунцу и отишла је ујутро рано, после није било превоза тако и није било сигурно пролазити кроз та два села и онда је морала да чека, у Бјеловац се довозила храна, доле су имали неку, после се оформила та нека кухиња за наше те сеоске страже, људе који дежурају ту, бране своја огњишта и своју нејач, онда су они направили ту у основној школи ту неку кухињу, јавну кухињу. До тада се сва та храна и све то довозило из Братунца у Бјеловац и могло се у тај комби, то није војни комби, то је цивилни комби који је превозио храну и кад неко тако оде негдје да нешто у том тренутку да обиђе некога или да нешто узме, тешко да се могло и да се купи, али шта се могло у том тренутку да се купи па да се врати у Бјеловац. У том тренутку је било 15 људи и од 15 можда су била два, три војно способна човјека, који, чак мислим да нису били наоружани, биле су то већином жене и старији људи се превозили. Била је мама у том комбију са тим људима и са том храном, они су сишли, то је једна стијена која постоји у том, то је буквално километар још фалило да дође тај комби до Бјеловца и до мог родног села. Међутим, они су сишли са те стијене, једни су пуцали са стијене, једни су са једне стране, други су са друге стране аута.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То су били муслимански?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, муслимански, не знам сад да ли је оформљена, али ту се њихове неке тад на почетку рата неке формације, неке мање јединице које су дејстовале на том једном и другом селу, који су силазили често и пуцали на нас. После се оформила, не знам у ком периоду пред крај деведесет друге, 28. дивизија.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Брдска.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, са командиром Насером Орићем, врло познато, тако да на том нападу у тој засједи убили су осам људи и седам рањено. Значи, свако ко је био у том возилу је на неки начин страдао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Тај дан вам је мајка убијена?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, 16. септембра 1992. године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ):Сјећате ли се ви тог дана?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Сјећам се и једна дјевојка сад жена која има два одрасла сина, она ме посјетила, ја се не сјећам баш тога, али ме посјетила скоро смо били заједно прије пар мјесеци овдје и она ми се јавила каже: „Брано, знаш ли ти мене?“. Реко , не могу да се сјетим. Каже ја сам била са твојом мамом у комбију и онда сам ја изашао пошто радим у пошти изашао из поште и замолио је да стане да попричамо да ме мало оно врати то сјећање и да је питам оно што ме интересовало у том тренутку. Кажем, ја сам мислио да сам тај дан био тамо у том селу Врхпољу у Љубовији, међутим нисам, био сам у Бјеловцу и чекао сам маму да дође, јер сам знао да је отишла код своје мајке, тј. код моје бабе и чекао сам да дође, тај возач Вулета који је рањен, чини ми се у року и ногу успио је да довезе тако рањен и крвав довезе тај комби са свим тим рањенима и мртвима испред основне школе у Бјеловцу. То је школа на почетку села, а ми смо били негдје на средини села моја кућа. Моја мама кад је погођена, погођена је само са једним метком, погођена је доле испод пазуха и вјероватно је прошло кроз срце тај метак и како је падала загрлила је ту дјевојку и пала је на њу, на неки начин и мало је спасила. Осјетила је, само јој рекла, каже: „Сине, немој да устајеш“. Осјетила је јако топло, осјетила је њену крв и каже кад су дошли доле извадили су те мртве, рањене су успјели на неки начин да мобилишу и неке да врате у Братунац. Она је била нешто само мало окрзнута једним метком, тако да је она одмах кренула својој кући. Кренула је пјешке. Морала је да прође кроз то село па да иде у сљедеће у Лозничку Ријеку, то је још можда километар од мог села да иде пјешке. Ја сам је срео, каква је то случајност, каква је то ето судбина да сам је срео на улици, сво вријеме сам чекао да мама дође и онда сам дошао да и онда сам је питао да ли је видјела моју мајку Радојку. Она је, иако је била сва крвава нисам уопште, не сјећам се тога, само ме помазила и рекла: „Немој да се бринеш, довешће те, брат и тата ће те одвести до ње“. И рекла је: „Нисам је видјела“. Међутим, знала је да је погинула.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Није ти могла рећи.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Није могла, али ја се тога не сјећам. Ја сам мислио да сам био тамо у Србији и тако да сам тог 16. септембра изгубио мајку и врло тешко ми је то пало, врло тешко сам то поднио.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел мајка сахрањена у селу код вас?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, сахрањена је на градском гробљу у Братунцу, јер наше то гробље је било у Лозници одакле је мој тата, није било безбједно и није могло, није било сигурно да се сахрањује и онда су одлучили да се то, чак се и један период ишло чамцем, па се ишло на Врхпоље, па се ишло у Љубовију, из Љубовије на мост и онда се долазило у Братунац, јер није толико било безбједно кроз та два села да се дође. Тај дан сахране тако смо ми морали да одемо на сахрану маме.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да преко Дрине пређете?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да пређемо и да пређемо тамо на србијанску страну, да прођемо кроз град Љубовију, има тамо мост и на мост, шест километара је удаљено Љубовија – Братунац. Све пјешке смо ишли, сјећам се да ме је тај дан брат превезао преко моста, преко ријеке Дрине, вратио ме тамо код тих пријатеља, није ми ништа рекао. Тек сутрадан су дошли тата и брат дошли по мене и рекли су ми да мама није добро, на неки начин су ме покушавали да припреме и да ми на крају кажу и онда сам присуствовао мами на сахрани. Јако тешко сам то поднио ко и свако дијете које има девет година, било ми је стресно, потресно и дан данас осјећам те посљедице. Тако да јако тешко човјек то поготово кад сад имам породицу, ја још теже то на неки начин осјећам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Свјестан.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Свјестан тога и те тежине и трагедије. Онда сам ја тако то, све више ме вукло да се враћам, да будем са татом и братом. Све више и више је било тих напада и све више се захуктавао тај рат. Ја сам долазио сваки викенд кући, мада тата није био за то, али брат ме подржавао да будем са њим, тако на неки начин ме мало спутавао те неке моје мисли да не размишљам о мами и то да ми угоди.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У суштини, понашао си се као старији брат?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, јесте и тако да сам ја често био тамо и проводио вријеме са њима сваки викенд. Брат је знао да дође некад и радним даном да ме обиђе, не прође пет дана да се не видимо. Тако да сам, већ је ту дошла зима, викенд пре напада, стравичан напад на село Бјеловац 14. децембра 1992. године, ја сам, брат је одлучио, ја га замолио да ме не врати у недјељу послијеподне предвече, јер је то зимски период, већ у пет сати је мрак и обично тако се морало да се пребацује, јер су они често пуцали на чамце.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): И на чамце?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, баш често и онда поготово док је вегетација оно и некако се могло, оне врбе и те грање могло се да се сакрије и да се брзо пребаците тамо да некога не погоде на чамцу. Довијали смо се на све могуће начине да имамо ето тај да се срећемо и онда је одлучио брат, ајд каже ујутро ћу те ја пребацити, ујутро у шест сати, пола седам, ја сам од седам или од осам ишао у школу, па као имаш времена да одеш у школу. Нажалост, остао сам ту недјељу, у понедјељак ујутро, пола шест, шест је био напад.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, нико није ни очекивао напад?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Није.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Те врсте толики напад.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Није. Обично су били ти напади одозго, организоване нападе, они су знали да се организују и са бока и одозго са села, ангажовали су и жене, већином су то жене радиле арлају, алечу и да ударају од шерпе, пар пута је то било, љети је то било. Једног тренутка, па да била ми је тад мама жива и сјећам се да смо се сакрили у тад је био мали кукуруз и башта, били смо се сакрили и били смо јако близи Дрини. Ми смо се повлачили ка Дрини кад буде неки већи, страшнији нaпад знали смо ако буду да нападну, ако буду да уђу у село, нема шта ми ускачемо у Дрину па шта буде буде.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Па ако преживите.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, такав је био план само да не дођеш жив у руке, иако моја мама оно жена, мислим нисам сигуран да ли је знала да плива, то су људи на селу и сад немају времена много, ја сам знао на неки начин пливати, јер сам проводио све вријеме уз Дрину.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Одрастао.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ма да, знао сам и сјећам се да сам препливавао, сад како и на који начин, али знам да сам препливавао тамо Дрину, мада мајка ме тукла за то. Сад је незамисливо да моје дијете оде са седам година да буде поред Дрине, а камоли да плива преко Дрине, незамисливо. Тако да тог 14. децембра је оно општи напад, огроман напад.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Кад је то почело у колико?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Па, око пола шест, шест.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ујутро?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ујутро.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ви сте се тад у кући налазили?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, ми смо спавали, чак је био и тата у кући, брат који је напунио 17 година у новембру, у децембру значи имао 17 година, затекао нас је тад тај напад све тројицу у кући, пуцало се, баш се јако пуцало и видјело се да то није као претходни напади да се нешто крупније, веће и теже дешава. Тата је изашао да види шта се дешава и тад сам га и задњи пут видио, види се да тата не долази, да је пуцњава све ближа и ближа. У једном тренутку ме брат Миленко пребацио код првих комшија код породице Филиповић да не би остао сам у кући, оно пребацио ме преко ограде тамо и онда сам ја улетио у кућу. Тамо у кући сам затекао Миру Филиповић, Немању Филиповић бебу која је тад у том тренутку седам мјесеци, кћеркицу Мирину Ољу, Оливеру која је имала тад можда једно три године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли Немања и Оливера били брат и сестра?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесу брат и сестра и њихову баку, баку Достану Филиповић. Нас, значи њих четверо и ја пети сам био.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Брат је тебе оставио и вратио се?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Брат се вратио ту око куће, нажалост, јер је он дјечак био и није био легитимна војна мета, није носио никаква ратна обиљежја, није носио никакву војну униформу, ни мој тата, мада је имао ту неку своју пушку, тај неки карабин.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је ловачко оружје?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да. Тако да видјели смо ми да тај напад није ко прије, да је то све већа и већа страх код нас и паника, ми смо у кући остали и тако ти пуцњеви, ти рафали су се све више приближавали кући, буквално се то у дворишту издешавало. У једном тренутку се зачуо неки крик и нека дешавања и неки јауци, онда сам, Славољуб Филиповић, супруг од Мире Филиповић, је успио да дође до прага куће и онда сам ја, тражили су неки чаршаф или нешто да, ја сам успио да изађем, међутим Славољуба није било, јер јако пуцало се. Покушао сам да му избацим тај чаршаф и засуо ме рафал на степеништу, и оно каменчићи су ме ударали по ногама и нисам смио, морао сам одмах да уђем у кућу. Испоставило се послије да је ту био рањен мој тата, био рањен у једну, можда чак и другу ногу и мислим да је искрварио од тих рана или је можда већ послије кад су они пришли и приближили се, можда су га оно и убили. Што кажу, овјерили. Тако да нисам знао у том тренутку да је то мој тата, послије стицајем околности Славољуб ми је испричао да су то јауци мог оца. Онда су Муслимани кад су успјели да побију све што су могли, буквално су убили и животиње, свиње, кокошке, све, све живо, они су дошли испред наше куће и знали су да постоји још неко у кући, вјероватно су видјели кад су се помјерали кад су нападали околне куће, знали су да неко улази, излази из куће, али нису били сигурни ко је све у кући и онда су у једном тренутку они рекли да се ми предамо и да неће нико ништа да нам ради, да нас дира, само да се предамо, да изађемо из куће. Међутим, Мира је рекла: „Ни случајно“. У овом тренутку кад гледам и ја би исто тако рекао, поготово њих двије жене, двоје дјеце, родитељ сам па знам. Какав у живе руке, па знам да ми је мама говорила: „Не у живе руке, идемо у Дрину, па ако се спасимо, гдје нас Дрина однесе, ако се спасимо, спасимо“. Онда смо се оглушили да нисмо хтјели да се предајемо, онда су нас дозивали: „Четници, отворите врата, ако нећете нема везе, ухватићемо вас живе, пећемо вас, набијаћемо вас на ражањ“.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како си се ти тад осјећао, страх огроман?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Огроман је страх, незамислив страх, то сад да вам испричам људи неки покушаће и схватити, то је необјашњиво, то је оно буквално хорор филм. Мислим, то је неописиви страх.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ти си дијете од девет година, нема никога, мајка ти је погинула, нема ни оца ни брата.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Нема никог да те загрли и да ти каже: „Сине, ајд биће све добро, ајд заплачи ја сам ту не може ти нико ништа од мене“. Ту није било у том тренутку никога, ми смо се сами себи, не знам, нешто те носи нека та Божија та нека сила и даје ти ту неку снагу да будеш храбар, кад кажем храбар да то изнесеш. У том тренутку смо ми дошли у једну собу гдје су биле бебине ствари да покупимо пар неких ствари, да узмемо понеку флашицу, да Оливери пар неких стварчица, бака је већ била ту у ходнику, она жена у страху тумара из собе у собу и онда су нам бацили једну бомбу у кућу на терасу, експлодирало је и онда затим другу су нам бацили буквално овако гледам метар од мене и бомба. Срећа, црна је била бомба М-54, како се то звало М-45 и експлозија је у тренутку. Експлозија, срећа бака Достана је држала Немању, Оливера је била са њом, срећа они нису били, дјеца нису била са нама у соби него смо нас двоје, ја сам држао неку торбу, а Мира је то паковала те ствари и у једном сам тренутку, не знам колико је прошло времена, били смо вјероватно у несвјести, стање шока, ја сам се нашао на кревету, горе буквално на врх кревета.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Одбацила те детонација.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Детонација ме одбацила, ударио сам лијевом страном гдје и сад имам посљедице, раме ме ужасно боли, имам неке терапије. Прије годину, двије сам те посљедице почео да осјећам и да ми нешто трни рука, да ми отказује нешто, да ми се кочи. То је зато што сам ударио главом и раменом од зид и нашао сам се на кревету горе, а десна страна ми је скроз од гелера. Имам сигурно преко 20, 30 гелера у тијелу, имам два у глави, један у мозгу, имам седам, осам у глави, тако све укупно седам, осам, два су унутра, један на уласку. То не може да се оперише, то не може да се дође до тога, то је тако како јест. Имам неке по тијелу коју су мање више безопасни, али ови су горе по глави, никад не знаш шта може да буде. И онда су нам бацили то, у једном тренутку смо можда дошли себи, оно дим, разваљени прозори, врата, хаос, све попадало на теби, долазим и стајем на ексер и више ме боли тај ексер што сам стао на то него бомба и рањавање. Кад сам изашао у ходник попео сам се горе на поткровље, узмем неки, каква је то тај страх и то, сјећам се добро, прекривени су неки ти кревети тим неким то се звао онај чупавци прекривач.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јамболија.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јамболија и сад нисам се обрисао са неким пешкиром, нечим чистим него сам се обрисао са тим јамболијом и све ми те длаке остале овуда по лицу и погледам оно крв и онда ме још већи страх и паника и крварио сам, избијала ми је крв кроз, имао сам фармерке на себи, неки џемпер мама ми оплела, то нисам успио да сачувам, јер селио сам се код ујне и ујака, код тетке, па негдје сам то затурио нажалост, а чувао сам те двије ствари фармерке и тај џемпер. Кад погледаш ко решетка изрешетано. Онда смо ту у том тумарању видим Мира, она исто крвава, ја крвав, дјеца паника, врисак, плач, баба Достана и она у страху. Не знају људи, шта да радимо. Мира се досјети да горе на поткровљу куће има једно поткровље, мислим поткровље, то је већ кров, али има нешто урађено од ламперије, мала нека вратаншцета, каже можемо ту да одемо да се сакријемо као ламперија па не виде се та врата, ваљда оно изједна урађено. Као неће се примјетити да смо можда горе, али воде степениште горе. Можда је била и нека просторија горе, ја сад не могу да се сјетим. Ми смо успјели једва да се попнемо горе, јер сам већ оно губио крв и крварио сам, бол, страх, све се састаје, на све то Оливера и Немања плачу, то је оно хорор, значи ненормалне сцене. Почели су да улазе у кућу и да галаме и преврћу, ја сам држао руку Оливери на устима, а Мира је држала Немању да се не одајемо. Како сам сјео, вјероватно сам почео да се губим и да малаксам и да оно тијело да се хлади, држао сам ту да она не би плакала да нас они не би сконтали гдје смо да нас нађу. Међутим, неко од војника је, ја мислим логично пушком куцкао и ударио ногом буквално развалио та врата од ламперије и он је само погледао стање и рекао: „Овдје има и дјеце“. Сјећам се врло добро те ријечи и реченице.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јеси запамтио његово лице?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, не ријетко могу да, знам пар лица зато што сам их виђао послије у току свједочења и долазака тамо у Сарајево на свједочење и изјавама у полицији, у Тужилаштву, послије била је овдје и из Хага су долазили па су ми показивали те неке слике и знам пар тих неких слика и знам пар тих фаца, али имена и то врло мало и не баратам са тим и не говорим никад ништа да не би дошло до тих неких дам сад овакву изјаву, сутра онакву, држати се само тога, што би рекли… Тај војник је, плач дјеце, Мира носи Немању, ово, оно и Оливера је ту, бака Достана, ја се нисам могао да се помјерим као дјечак, као дјечак ајде да сиђем, ја кажем: „Ја стварно не могу да сиђем“. Већ сам полако губио, нисам могао да причам што ми је вилица била пукла овдје и врло мало сам могао да отворим уста, како сам се хладио, како сам крварио, тај војник ме сњео низ степенице и спустио ме на кревет и један од тих војника који је имао неку зелену траку око главе рекао је да се завежемо ја и баба Достана и Мира.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Значи, не говори да треба помоћи?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, они су, али то је хаос у кући, то је превртање, то је џумбус, то је величање, у једном тренутку и смијех, псовање, радост.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нико не показује никакву жалост?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, не, никакву емпатију ни неко сажаљење нечега да се они као устручавају да ту нешто, на неки начин ето знаш оно дјеца. Ајд на бабу Достану да кажеш ајд и Миру разумијеш, али беба од седам мјесеци, мислим оно незамисливо. Послије свега оног што сам ја доживио, ма нема ни шансе да би било кад помислио на било које дијете не само од седам мјесеци, од било кога да ли Муслимани, што би рекли црни Цигани.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Њих је била ту пуна кућа?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Било је ту пет, шест војника врзмало се. Један од тих војника, сјећам се да је имао ту зелену мараму, ону траку око главе и он каже гледа у нас: „Четници, сад ћете видјети како балија коље четнике“ и оштри нож пред нама. Говори: „Само не знам кога ћемо првога, да да гледате како вас кољу“. То тако траје можда једно пет, десет минута и у свој тој несрећи имали смо и мало среће, ја знам пар тих имена а то је „Манџа“ и „Миш“, оно како се зове, Манџић се тај презивао зато га Манџа зову, а овај се презивао нешто мислим…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Имао је надимак „Миш“ тај?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Мишо Османовић или тако некако, нешто нисам сигуран.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јеси ти њих знао од прије?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, нисам знао, али Мира је знала тог једног, а иначе су та двојица „Манџа“ и „Миш“ и да кажем тај Турсуновић кога ћу ја послије упознати у логору у Сребреници. Мислим да су то међу пет тих људи са Насером Орићем, десна рука и који су били и који су на свим акцијама и свим нападима учествовали, једни од организатора и највећих тих што кажеш војсковођа 28. брдске дивизије Сребренице кад се оформила. Да су били главни ту организатори свега тога и да ли је био школски друг или је колега у руднику горе од Мире Филиповић, он је, како би рекао, командовао том акцијом једним дијелом напад на Бјеловац и био им је надређени.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Њима је то ауторитет.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јест, био надређен тима и он је рекао: „Завежите њих, ја одлучујем да ли ћемо да их кољемо, да ли ћемо да их убијемо и кад ћемо то да урадимо и да ли ћемо да их уопште“. Тако смо у том једном тренутку у свој тој несрећи имали и мало среће, вјероватно је Насер Орић јавио да се ми морамо довести горе у заробљеништво вјероватно смо им требали. Испоставило се послије да смо му требали за неке размјене за неке њихове друге циљеве. Ту смо провели пар сати сигурно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У тој кући?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: У тој кући, одмах поред моје куће. Послије кад се они све и кад се стишала та пуцњава и кад није више није, спорадични пуцањ се чује негдје, онда смо изашли испред те куће у којој су убили одмах Драгољуба Филиповића, тј. мужа од бабе Достане. Њега су убили одмах ту у дворишту.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јеси ти видио његово тијело?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесам, видио сам његово тијело одмах како су сложена дрва било је његово тијело ту. Био је, ми смо га звали „Цале“ у мом дворишту, значи испред мог улаза у кућу, он је носио неки шљем, зелени шљем, Цале Дамјановић он је погинуо ту, који је имао исто можда 20 година. Мој тата је погинуо испод љетне кухиње, имали смо љетњу кухињу, испод сушару неку и између сушаре и љетње кухиње ту је погинуо мој тата, али нисам га видио. Та два леша сам видио и у том дворишту буквално су убијене свиње, кокошке.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Све убијено?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, суво месо тад повађено, све овце су убијене тамо и онда из тог дворишта има једно мало, мали неки плац које је било само воће које је уско једно можда десет метара и на врх тог воћњака, тј. на почетку, јер је горе улица, била је ограда, висока ограда, сјећам се плаве боје, знам неке те детаље и погледао сам горе и једва сам се кретао, у једном тренутку оно пред крај већ нисам могао, али док сам ходао погледао сам горе ка улици и видио сам свог брата како је заслоњен уз ограду и овако сједи. Имао сам жељу да кренем ка њему и да га дозовем, мислио сам да је жив. Међутим, један од војника ми је рекао: „Четниче мали куд си кренуо“ и ухватио ме овако за леђа и бацио ме преко ограде у сљедеће двориште.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Све тако рањеног?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, толико о храбрости тој његовој и јунаштву од дјечака девет и по година и рањеног, беспомоћног да ме баци тако преко ограде и оно срећа тамо била трава и нисам послије могао да устанем, онда ме донио тамо у то двориште, а то је двориште Стеве Филиповића. Он је погинуо први у Бјеловцу, први пуцањ који је опаљен, јер су они дошли, опколили нас са свих страна. Тај напад је био и од Дрине, тако да је била конфузија између становника и житеља Бјеловца, јер су сви нагрнули да иду ка Дрини и доста је људи погинуло поред Дрине, јер су се људи повлачили према Дрини, дочекали су их доле и убијали их доле. Тако да су нас опколили. Стево Филиповић је изашао човјек испред куће своје, можда је и запалио цигару, кренуо до веце-а и сусрео се са Муслиманом и овај није имао куд и опалио је тај први хитац и убио га. Сјећам се, био је зелене боје, већ је промијенио и полако је, није било снијега, и полако је почела да провејава која пахуља снијега. Јако је било хладно, мени су однијели те неке ципеле.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико је то могло бити, јел прошло подне?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: То је могло бити можда око један, два поподне и онда смо ушли, пошто је Стево Филиповић имао још један поред куће…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Брата више ниси видио послије тог?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, не нисам га видио.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел ти било тад јасно у том тренутку да је мртав или?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Нисам био сто посто сигуран, више ми је то била жеља да је жив. Ја сам се надао да је он жив, да ће преживјети и та нека жеља и нада за тим држала и водила ме кроз то тамновање горе пет, шест дана, кад дођем да ће ме брат сачекати. Али и тата је оно, мислио сам да се тата спасио, да је отишао негдје поред, не знам ја, нисам био сигуран. Међутим, онда смо ту остали поред те куће, поред Стевине куће била је још једна кућа чији је власник био од његове жене брат. Човјек, нису живјелу ту, живјели су у Шведској. Ту смо били у приземљу куће, није било израђено то приземље, него је спрат изграђен. Сјећам се да су тад нашли неке киселе јабуке па су ми дали киселу јабуку, ја нисам могао да отворим уста, буквално мало сам загризао, пустио сам, нисам могао да поједем и чекали су да падне први мрак и како је пао први мрачак све више и више је снијег почео да пада. Иде колона војника испред, онда идемо нас петеро који смо рањени, беба и дијете и баба.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Мира Филиповић, баба Достана и вас троје дјеце?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Тако је, идемо и онда иде колона војника иза нас са упереним пушкама у наша леђа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Невјероватно.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Невјероватно и пролазимо ту кроз то наше село, оно како пролазиш поред тих неких кућа, већ су или запаљене или пале, погледам иза себе моја кућа сва гори као у оном филму „Лепа села лепо горе“, буквално тако. Како излазе из села тако оно остаје пустош и паљевина и гори све иједна кућа. Онда смо се пели гори, у једном тренутку смо морали да пређемо преко улице и онда дошли до другог дијела села, Јовановићи се зову тај део, људи су се презивали Јовановић па су горе живјели пар кућа и видимо лешеве, убијене људе, видимо дјевојке које су имале 20 година, унука и баба које су убијене испред дворишта.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли се сјећаш како су се звале?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јовановић, чини ми се Злата и Раденка. Баба је имала можда 80 и кусур година, а унука имала 20, можда 21.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Једна крај друге?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Једна крај друге су лежале и буквално морао си да прескочиш да пређеш преко њих и одатле смо полако ишли и кад смо дишли до њихових кућа већ креће сад тамо лијево је пут који иде ка Грабовачкој Ријеци и од Грабовачке Ријеке иде та Лозница гдје је мој тата десно, а горе се иде у Полозник и Пирићи, то су муслиманска села. У једном тренутку сам пао и нисам могао да идем даље.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Теби нико није рану ни завио?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, ниједно, ништа и онда су нас, онда ме неко од тих војника ставио на запрежна кола, били су неки, слагаћу те, нека кола, нешто, не знам, не могу да се сјетим сад, знам запрежна кола и довукла су ме ту до села Полозник. Нисам могао да ходам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се зове село?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Полозник и ту смо провели, слагаћу те, једну ноћ, некад сам рекао три, али мислим да смо једну, јер послије три дана мислим да су, нисам сигуран, али мислим да смо једну ноћ преноћили ту у некој. Муслимани су нас дочекали са камењем, пљували су нас, дозивали су нас, хтјели су да нас убију.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То су били цивили који ту живе, ваше комшије?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Комшије, јесте, јесте који су оно сваки пут кад дођу, ако се ишта дешава, дешава се у Бјеловцу, морали су да дођу у Бјеловац или да купе нешто, биле су продавнице, горе није било никад или ако су морали да иду у Бјеловац, морали су да прођу кроз наше село то. Тако да смо ту провели једну ноћ, све вријеме су били тај „Манџо“ и „Миш“ са нама и горе кад смо дошли, нисмо добили ни храну, ни воду, никакву медицинску помоћ. Рањени смо онако, крварење је стало, крв се осушила на мени, сав сам крвав, поцијепан, не могу да причам, вилица ми у дефекту скроз, не отварам уста никако. Ујутро нас, мислим да ли смо спавали, да ли нисмо, мислим, вјероватно од неке исцрпљености, можда је човјек и заспао и онда смо ујутро, пошто су тај неки мерцедес имали који су узели као ратни плијен из нашег села Бјеловац, стрпали су нас у тај Мерцедес. Тад смо добили тај некакав хљеб, нека жена нам је дала мали комадић, али нисам могао да једем. Ем, толико је био тврд, ем ја нисам могао да отворим вилицу и нисмо јели ништа.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како су та дјеца, плачу ли?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Они су оно, мислим временом су се они умирили, знаш, као и свако дијете несвјесно је ситуације, па су уз ону мајчину љубав и ту топлину се некако смирили. Мира прича са Оливером, она је мала, ја сам ту, баба је око њих, ето стицајем околности то неком Божијом вољом иде све неким током. Они су се смирили, ми смо ушли у то ауто, поново смо морали да прођемо кроз наше село које је било опустошено и даље су ти неки људи ходали и пљачкали село и оно што још нису запалили да пале. Још увијек се дими, још има ватрица и лешева је било, јер ми смо послије из Бјеловца извлачили, два, три дана извлачили све лешеве, своје мртве. Већином су ти који су побијени, већином су завршили на чамцу, па чамцем превозили и тамо на Врхпоље на Љубовију, из Љубовије у Братунац. Тако су их превозили до до Дома здравља у Братунц гдје је приземље претворено у мртвачницу. Има пар снимака и питају Славољуба Филиповића за његову породицу, он каже да не зна ништа, јер су они у првом маху мислили да смо ми највјероватније скочили у Дрину, јер причао сам вам на почетку да смо сви гледали да дођемо до Дрине, будемо близу Дрине, ако дође недо Бог до ситуације да нас побију, да нас тјерају и да ми онда скочимо у Дрину па ако преживимо Дрину, преживимо. Већином је гласила прича кроз Братунац и Славољуба оца од ово двоје дјеце супруга Мире Филиповића, сина бабе Достане…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу они сад живи сви?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Баба Достана је нажалост умрла послије пар година можда деведесет седме, осме године.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Мира и дјеца?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Мира и дјеца и даље су живи. Немања у Бјеловцу живи, има породицу, Мира је са својим супругом ту гдје јесте, а Оливера се удала негдје, мислим нисам сигуран које тачно мјесто.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да се вратимо на ово сад кад сте са аутом.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ми смо са аутом прошли оно пролазили смо кроз Бјеловац који је мислим оно опустошено, пустиња нема шта, мислим не можеш да препознаш.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јеси видио тад своју кућу?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, била је изгорјела, и моја у кућа Мире Филиповић. Све около те куће су попаљене, изгорјеле и пљачкали су остало што није изгорјело, оно се пљачкало. Значи, они су из Сребренице морали да дођу па једно сигурно 20 километара да би дошли, да би побили нас све. Мој отац није никад ни било ко од мојих фамилије, рођака, пријатеља, никад није отишао у било чије друго муслиманско село. И тај Полозник горе, и ти Пирићи који су били удаљени горе пар километара, можда пет, шест километара нисмо отишли горе да их убијамо, него су они све вријеме, константно организовано обично на вјерске празнике нас нападали и убијали. Значи, они су систематски то све радили, радили плански да нас убијају, да се ми на крају повучемо из тих села, да се помјеримо са својих огњишта. Мислим, мој прадјед је живио ту, мој ђед, мој отац, ево хвала Богу остао сам ја ту гдје јесам. Тако да смо ми послије прошли кроз Сасе, Сасе су исто спаљене, манастир Сасе су оно скрнавили и то и онда смо дошли на Залазје и из Залазја у Сребреницу. Тада сам први пут видио Насера Орића, он нас је сачекао испред Полицијске станице Сребреница. Ја у том тренутку нисам знао ко је тај човјек.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је изгледао, јел био обучен у униформу?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, носио је униформу и био је, што би рекли, момчина, корпулентан, имао је онај став, спремног момка који је имао тад можда лупам 26 или 27 година, не знам стварно. „Манџа“ и „Миш“ су изашли испред Полицијске станице, како су разговарали пет, шест минута, можда десет у врх главе, ми смо у ауту били, ја нисам знао гдје сам, јер сам први пут дошао у Сребреницу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ниси до тад никад био у Сребреници?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Нисам, зато што сам био мали, мада ми је тетка горе живјела, али је одскора живјела посљедњих годину дана, али ја нисам био горе никад, нисам знао гдје смо дошли, нисам знао за тај манастир Сасе ту и ту су кратко причали и извели су бабу Достану ту и пошто је за вријеме рата од деведесет друге до деведесет пете логор за Србе је био у Полицијској станици и њу су извели и оставили су је у том затвору, у том логору свих тих 56 дана којих ћемо ми провести горе у Сребреници. Бака Достана је остала ту, а нас су одвели у једно село изнад нисам сигуран сад тачно како се зове. Горе смо били смјештени код неких Муслимана у једну просторију.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Код Муслимана у породичну кућу који су живјели ту?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, нико други није имао приступа тој кући, нити су они смјели бунити што су нас смјестили у њихову кућу. Мислим да је била фамилија даља да ли од тог „Манџе“ или „Миша“. Ту су нас физички израбљивали, тјерали нас да чистимо снијег, да сјечемо и уносимо дрва.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нико није прегледао твоје ране, превио те?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ништа, нико никад није ме питао. Пусти ме да изађем у ве-це, ја у ве-це оно натопим снијегом, пластику ону црну скидам са себе, мислим сналазио сам се, не знам ни ја сад кад би неко рекао сад мом сину од седам година да то, ма дај. Тако сам ја скидао себи ту пластику. Ниједног тренутка се нисам окупао, свих тих 56 дана нисам се пресвукао. Једном су ме ошишали скроз накратко. Кад изађеш напоље добијеш батине од тих људи неких, те дјеце. Истуку ме, уђем крвав у кућу. Онда послије нисам хтио ни излазити.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сте добијали хране од њих?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Врло мало, толико да оно, једном су оно у једном тренутку пасуљ, сјећам се неко нам, нешто донесе. Било је и код њих, да не кажем, неких добрих људи, да ли је то неко донио, да ли је то нешто, знаш оно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Нико није имао емпатије према теби и малој дјеци?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ништа. Мали Немања је једном добио ко некакав кекс, нешто су они набавили стварно, а какав је тај кекс, шта је то било, немам појма. Али знам да је Мира Филиповић све дијелила између своје дјеце и мене, што је имала за њих давала је и мени.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Трудила се да и теби помогне колико може.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, настојала је да ме смирује, тјеши и охрабрује.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли сти ти тада размишљао шта ти је са оцем и братом?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да. Ја оно контам тата се сигурно спасио, брат се горе направио лежи, а можда то и није он, можда је преживио, можда је био рањен и ко зна, човјек се води неком надом.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Сам себи дајеш неку наду.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, и они нас после спусте доле, не знам колико смо после доле били у мјесту Солоћуша, то је село надомак Сребренице, на улазу у Сребреницу у једну ту исто кућу близу улице. Ту нам је долазио Турсуновић.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Зулфо?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Зулфо Турсуновић и сјећам се мене је једне прилике испитивао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је он изгледао?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Имао је…памтим њега зато што и памтим тих пар особа зато што су били све вријеме са нама, а Зулфу памтим зато што је био специфичан човјек. Имао је неке густе велике обрве, неку мрачну, тамну фацу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Теби је страшно је изгледао?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Страшно, као судњи дан, она гиљотина, а и страшно се понашао, страшно је причао. Тај његов поглед, те обрве…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Само то је било довољно да се један дјечак заледи.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Био је страх, иако сам имао страх оно кад нисам знао да одговорим. „Како не знаш четниче мали“, ово, оно, ћушне те, удари те по глави, завали те знаш оно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Шта те испитивао?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Па пита те ме, типа не знам коју ти је тата носио пушку? Ја не знам, дијете шта каже, шта ћеш. Шта сте имали, јесте имали транспортер? Ми јесмо имали нешто као транспортер, не знам ни ја, не знам да ли је транспортер. Како не знаш? Јесте ли имали пушке и које сте имали пушке, да ли сте имали бомбе, јесте ли имали ровове, јесте ово, јесте оно?
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Је ли он обучен у војну униформу?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, он је био са зеленом беретком на глави. Сјећам се да самс е током испитивања од стреса умокрио у гаће. Тамо ме једном испитивао, срећа после, мислим да су Миру испитивали више пута, претпостављам, не могу сад ни ја да се сјетим. Знам да се жена борила на све начине.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу њу тукли?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ја не причам о њој везано за то и стварно она жена најбоље зна шта је прошла и не памтим све.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Она се вјероватно трудила да и од вас сакрије све са чим се сучоавала.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ма, шта ћемо ми, ми смо мали, шта она мени има да прича шта је и како је, али цијели живот јој сам захвалан и гледам је на неки посебан начин зато што је колико год да је гледала своју дјецу, тако је и мене.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ниси се осјећао напуштено.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Тако је и зато сам јој захвалан за цијели живот и Бог јој дао здравља и благослов тако да вјерујем у Бога и знам да на неки начин Богврати сва добра дјела и желим јој све најбоље у животу. Зна она најбоље кроз шта је пролазила, мада она жена не појављује се, не даје изјаве, не говори о томе и вјерујем и разумијем то на неки начин. Тако да смо ми успјели у тој свој несрећи послије 56 дана без икакве медицинске помоћи, без иједног купања, преживјети. Добио сам и вашке, сво вријеме сам био крвав и прљав.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је ту долазио Насер Орић?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Он није долазио, он није никад долазио ту, ја сам га онда у Сребреници видио. Мира је, можда ишла, вјероватно да јест, нисам сигуран. Тако да смо ми послије 56 дана јавили су, јер у Братунцу биле су неке приче да нисмо живи, да смо скочили у Дрину и сад не могу да нађу тијела и они су задњих пар дана, неко је преко неке радио станице, преко нечега упитао да ли има дјеце и колико има. Мислим, нисам сигуран, али има у некој нашој кући пар дјеце и онда су они кликнили и рекли: „Јој, могуће да је то“. Онда су се ангажовали ови наши из Команде и успјели су да дођу у контакт и да дођу до сазнања да смо ми горе. Тако да смо ми 8. фебруара 1993. године у Скеланима размјењени. За њихових пет мртвих наводно размјењено је око 20 живих. Довезли су нас неким комбијем испред СУП-а.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јел било јутро, поподне, вече?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јутро је то било, јутро.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јесу ли вам муслимани рекли за размјену и да ћете бити ослобођени?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Питали смо ми, јер су нас оно водали из куће у кућу и Мира је питала као јел опет идемо на неко друго мјесто? Каже, не идете, имате среће, каже идете на размјену. Ја оно помислих, шта је то размјена? Нисам то ни схватао.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ти ниси ни знао шта то значи?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Каже, идеш кући. Значи, то је мене, не знам како да ти то објасним, оно идеш кући. Пун сам среће, пусти сад све оно што је било, то се заборави, битно је само да идем ја сад својој кући. Тамо ме чека брат и тата помислио сам. Сав сам срећан. Човјек оно док је мало дијете и несвјестан је свега тога, већ кад одраста буде му све теже и горе. Онда смо дошли и стали смо ту испред Полицијске станице у Сребреници и покупили су остале, већином су то били старци и пар жена.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Да ли је ту била и баба Достана?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, изашла је она тако да смо се након више од 50 дана срели са њом. Она оно грли унучад, грли све нас и плаче.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То је било изузетно емотивно свима.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Пропала је више него што смо и ми, мршави, неисхрањени, она је још више, доле је било још хладније њој, она се нагледала много више него што смо ми, људе су тукли, убијали, на све начине су их мучили. Каже да су људима мокрили по лицу, можеш мислити, да су их тукли, јауци, неспавање по цијелу ноћ. Тако да смо се ми ту укрцали у тај комби, тј. неки мини камион. То функционише тако, у Скеланима је била та размјена, то тако функционише да оно мртве, саставе се овако два камиона, ми живи изађемо, мртве пребаце из камиона у камион, а ми живи послије уђемо у камион. Тамо је био један мртав момак замотан у неки чаршаф и он је једини био наш, а остали су сви били живи. Кажем, то су већином неки старци, бабе, нас петеро.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Не знаш ко је био тај мртав момак?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Не, не знам, то стварно не знам. Возимо се у том камиону, сјећам се добро неки од тих стараца, вјероватно ти људи су већином и умрли послије пар година као што је и баба Достана послије деведесет седме или осме је она умрла од посљедица свега тога, јели су пиљевину колико су били неухрањени, колико су били гладни, жедни. Призор само за филм.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То си ти гледао?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, гледам, он узима оно.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): То у камиону?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: У камиону, вјероватно се превозила нека дрва па ти остаци пиљевине и они то једу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Ти си дијете од девет година и гледаш старце како од глади једу пиљевину, а поред тебе лежи тијело убијеног цивила?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте. Гладни смо и ми. Прва послије оно Скелани асоцијација ми је на то као размјењен сам и свратили смо у основну школу у Скеланима и дочекали смо кухињу и ту смо ми јели кромпир кувани. Ја се сјећам добро да сам јео, јео и јео, оно никад краја, знаш онај осјећај кад мислиш да ћеш пући од хране али не можеш престати јести. И послије тога, ту смо остали не знам колико времена, ми смо дошли пред сами мрак испред команде наше војске у Братунац и ту су нас примили. Ту нас је дочекао Славољуб Филиповић, муж од Мире и отац од то двоје дјеце, син од бабе Достане. Значи, у суштини кад је био напад он се на сву срећу извукао негдје поред Дрине, успио је да се извуче и повукао се доле, јер сви што су се повлачили ка Братунцу доле, тј. низводно успјели су, јер су они некако одсјекли пола Бјеловца и доле послије, сад је ту црква направљена, од цркве па доле већ је мање ту људи погинуло. Чак су гинули и људи који су превозили чамцима те наше мртве, али доље је мањи напад, али већином од пола Бјеловца па горе ка Сикирићу и осталоме дијелу ка Тегарама, ту су људи много гинули, ту је изгинуло највише људи. Он је успио да се извуче, мислим можда да је чак рањен, нисам сигуран, али је преживио. Његов брат Драган Филиповић је убијен поред Дрине, као и отац.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): У истом нападу?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Јесте, само што је отац Драгoљуб убијен у дворишту, а Драган је погинуо доле на чамцу.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како је изгледало када је Славољуб угледао своју жену и дјецу живе?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: То је мени најупечатљивија слика од свих слика које памтим из тог несретног рата. Ја сам видио свог брата мртвог и видио сам много тијела мртвих, али та слика је ипак побједа живота над срмћу, слика пуна љубави и среће и наде.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Колико кажеш да је мали Немања имао година у том тренутку, девет мјесеци?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Он је имао у том тренутку девет мјесеци, био је два мјесеца горе, Оливера је имала три године. То је сцена, да се сними један човјек не би могао да буде имун на то, знаш. То је нешто што стварно оно, не знам, најупечатљивија ми је та слика. Мени је било најтеже тад у том тренутку и оно како кажу, како сам старији, имам дјецу сад, све ми је теже и теже да причам око тога када сам га питао шта је са мојима. Прво сам га питао за брата, јер сам био везан за њега. Био је од мене старији осам година али ме је увијек држао уз себе, ја сам њега посматрао као свог хероја, осјећао сам се сигурно уз њега. Славољуб ми је рекао да није жив. Да ли је тата жив питао сам? Он само одрично климну главом и поче да плаче. Тада сам и ја почео плакати као и сви присутни. Схватио сам да сам остао сам на овом свјету без икога свог. Сви су ми пришли да ме тјеше, и сад ми је тешко да препричавам ту сцену…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Јеси ли се питао у том тренутку како даље? Био си доста млад за неко озбиљно промишљање, али вјероватно си себи поставио питање гдје ћеш уопште бити?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ја се стварно јесам питао, мало оно човјек кад прича онда се враћају те неке ријечи и питања као шта ћу, гдје ћу ја сад. Није ме стварно нико дочекао. Имао сам и ујака рођеног, имао сам и тетку, то је са мајчине стране, са очеве стране сам имао тетку са којом сад здраво за здраво, нешто, не знам што, али ето тако.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Рођена сестра од вашег оца?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Да, она је оно здраво за здраво тетка нити она пита за мене, нити ја за њу, што је то тако, никад, никад не знам.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): А ови остали гдје су били?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Нису знали ни тетка нити ујак да сам ја уопште жив, нису знали да ће бити размјена и да ћу ја доћи, нису били сигурни да сам ја жив. Чули су као нешто, али знаш. Онда ми је тај чича Петко што је погинуо му син исто горе у Грабовачкој Ријеци, горе гдје смо сви из Лознице…
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Како се звао син?
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Небојша. Чича Петко је дошао, како се он задесио, да ли је он дошао са Славољубом, они су исто доле комшије, чича Петко је живио мало ближе, прије, а ми смо доле мало ниже, ја и Славољуб кућа до куће и тако су они дошли заједно, он ме дочекао ту. Он ме ставио у ауто, не знам које је ауто имао тад, и одвео ме доле код ујака то је у Дринској улици, сад одавде кад идете па доле и ту ме као, хоћеш овдје, не знам гдје ћеш, шта ја знам. Тако да су ме ту тетка, а тетка пошто је она живјела у Сасама, па послије добила стан у Сребреници, они су живјели у Сребреници и морала је да избјегне из Сребренице, она је дошла код брата, код ујака ту и онда су живјели у тој кући. Па ме ту дочекала тетка и течо и ујна, ујак није био у том тренутку, негдје био горе на положају и ти рођаци ту дочекали су ме срећни. Ја сам био поприлично изгубљен. Колико год сам се радовао размјени и ослобођењу, толико ме послије све сасјекло кад ми је Славољуб рекао да су сви моји побијени и то ме је вратило уназад, скроз уназад ме вратило, јер сам ја дошао из заробљеништва сав неухрањен, рањен, пластику још увијек одљепљујем, од бува седам дана сам морао да се прашим, да се ошишам. Нисам знао да пишем, знао сам можда четири, пет слова, таблица множења се у трећем разреду учила увелико, ја нисам знао ништа. У школу сам послије кренуо у Љубовију, пошто у Братунцу нису радиле тад школе деведесет треће, па ишао тамо трећи разред, знам учитељица зада строфу да научим, нисам могао ни то да запамтим. Толико сам био под стресом, толико сам био под утиском свега тога и посљедицама догађаја. Јако тешко ми је било одрастати послије, јако тешко превазићи све то. Живио сам ја са тетком, али није то ишло. Не кривим ја никога… Исто, тетка је изгубила сина, причао сам вам, на почетку рата. Она жена се потресла од свега тога и није имала осјећај неки за мене, искрено. Реда ради сам живио са њима, ето немаш куда, ајд буди ту. Ујна и ујак су то мало другачије гледали, па сам код њих мало, али све то, сад гледајући све је то тако, ја не причам о томе, колико сам тешко горе то заробљеништво, толико сам имао послије то са тетком проблема и несхватања, нељубави и неразумијевања.
МИРОСЛАВ (РЦИРЗ): Теби је у суштини требала само љубав.
БРАНО ВУЧЕТИЋ: Ништа друго, да она каже ајд сине нема везе прошао си са двојком или тројком, послије сам од четвртог разреда све вријеме био врло добар и учио сам оно добро. Шта ми се све десило могао сам бити све и свашта у животу, али ето израстао сам колико сам израстао, није моје сада да осуђујем себе, али трудим се да будем што бољи човјек и да моја дјеца буду што бољи људи. Да заврше неке школе, ја нажалост нисам због свих околности успио да завршим факултете, али ћу дати све од себе да својој дјеци то омогућим.
Имам супругу, добар брак из кога сам добио сина Вукана и кћерку Рашку. То ми је мотивација за борбу и смисао постојања.