После завршетка Грађанског рата 1918–1922. Совјетска Русија је остала у међународној изолацији. Земље Антанте, од којих је већина учествовала у војној интервенцији у Русији током Грађанског рата, нису хтеле да имају посла са бољшевичком влашћу. СССР је имао изузетно напете односе са већином суседних држава које су настале после распада Руске империје (Финска, Естонија, Летонија, Пољска). Ову напетост су на све начине подржавале земље Антанте, пре свега Француска и Велика Британија. Француска влада се залагала за стварање „санитарног кордона” на западној граници совјетске државе и подстицала антисовјетско расположење у источноевропским земљама, посебно у Пољској, Румунији и Чехословачкој.
Потписивање сепаратног Брестлитовског мировног споразума са Немачком у марту 1918. искључило је Совјетску Русију из реда победника у Првом светском рату. То је омогућило земљама Антанте да игноришу њен став о послератном уређењу света. Совјетски представници нису учествовали на Париској и Вашингтонској конференцији, а нова држава није ушла у Лигу народа. У међувремену, Совјетска Русија је била заинтересована за нормализацију односа и са својим суседима и са великим силама. Опоравак привреде захтевао је индустријску опрему и технологије које нису биле доступне у земљи, као и финансијска средства која су се могла добити на основу спољноекономске активности.
Прави пробој у спољнополитичкој блокади постигле су совјетске дипломате током Конференције у Ђенови 1922. године. Током њеног рада потписан је Рапалски споразум између два „изопштеника” међународне политике — Совјетске Русије и Вајмарске Немачке — којим су обновљени трговински и дипломатски односе између две земље. Године 1926. Рапалски споразум је допуњен немачкосовјетским Споразумом о ненападању и Споразумом о војној сарадњи.
Од 1923. до 1925. уследио је такозвани период признавања СССРа од стране капиталистичких земаља и успостављања дипломатских и трговинских односа. Године 1933, међу последњим, успостављени су дипломатски односи између Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава, а 1934. године СССР је примљен у Лигу народа, коначно изашавши из међународне изолације.
Двадесете године прошлог века биле су релативно миран период у међународним односима — већина земаља је поново опорављала своје снаге после Првог светског рата. Међутим, тридесетих година прошлог века, након доласка нациста на власт у Немачкој и јачања милитаристичких тенденција у Италији и Јапану, ситуација се нагло погоршала. Први ударац версајсковашингтонском систему међународних односа задао је Јапан, чије су трупе заузеле Манџурију након Мукденског инцидента септембра 1931 фебруара 1932. године. Упркос протестима Лиге народа, 1. марта 1932. на овој територији створена је марионетска држава Манџукуо, на чијем челу је био последњи кинески цар Пу Ји, потпуно зависна од Јапана. Године 1933. Јапан је демонстративно напустио Лигу народа, изражавајући на тај начин неслагање са њеним одбијањем да призна Манџукуо.
Представници Велике Британије, Француске, Италије, Немачке, Белгије, Пољске и Чехословачке потписали су 1925. године споразум у Локарну којим су одређене границе Немачке. Истовремено, неповредивост и непромењивост западне границе Немачке гарантовале су све уговорне стране, док њена источна граница са Пољском и Чехословачком није била гарантована, што је провоцирало могуће сукобе у будућности.
У контексту растућих међународних тензија након доласка А. Хитлера на власт у Немачкој и њеног изласка из Лиге народа у октобру 1933. године, француски министар спољних послова Л. Барту је 1934. дошао на идеју о стварању система колективне безбедности у Европи. Изложио је нацрт Источног пакта — колективног уговора између Француске, СССРа, Немачке, Чехословачке, Пољске, Финске и балтичких земаља. Стране су морале да признају неповредивост граница једна другој и да пруже помоћ учесницима Пакта у случају агресије. Совјетски Савез је подржавао идеју о стварању система колективне безбедности, чији је доследни присталица био народни комесар (министар) спољних послова М. М. Литвинов. Међутим, Немачка и Пољска су се изјасниле против учешћа у Источном пакту, а Финска је такође избегавала преговоре. Атентат у Марсеју 9. октобра 1934. на Л. Бартуа и југословенског краља Александра I Карађорђевића дефинитивно је спречио спровођење идеје Пакта. Међутим, резултат рада Л. Бартуа било је потписивање францускосовјетског уговора маја 1935. и совјетскочехословачког уговора о ненападању и узајамној помоћи 16. маја 1935, којима је било предвиђено да ако једна уговорна страна буде нападнута, онда јој у помоћ морају прискочити друге две.
Одустајање Немачке од поштовања војних чланова Версајског споразума у марту 1935. године, њена убрзана милитаризација, агресивне изјаве нацистичких лидера и почетак зближавања Немачке и Италије изазвали су ново заоштравање међународне ситуације.
Италијанске трупе су 3. октобра 1935. извршиле инвазију на Етиопију (Абисинију), која је, после очајничког отпора, заузета и проглашена поседом Италије. Обраћање цара Етиопије Хајла Селасија I Лиги народа за помоћ и протест Лиге народа италијанска влада је игнорисала. Италија је 1937. напустила Лигу народа. Немачке трупе су 7. марта 1936. године, кршећи услове Версајског споразума, уведене у демилитаризовану зону Рајнске области, која је била под контролом Лиге народа. СССР је иступао са оштрим дипломатским протестима против деловања Италије и Немачке, али гаранти послератног мира (Лондон и Париз) нису учинили ништа да обуздају агресоре.
Од 1936. до 1939. у Шпанији се водио грађански рат из међу легитимне републиканске владе и националиста, чија је побуна почела 16. јула 1936. у шпанском Мароку. У септембру 1936. године на чело националиста дошао је Ф. Франко. Лига народа је прокламовала политику немешања у шпанска питања, које су се, међутим, придржавале само Велика Британија и Француска. На страни републиканске власти у редовима интернационалних бригада борили су се комунисти и антифашисти из многих земаља Европе и света. Италија и Немачка су отворено интервенисале у сукобу на страни Ф. Франка, шаљући своје оружане снаге (на пример, немачку Легију Кондор), војне саветнике и наоружање у Шпанију. Италијанска и немачка морнарица учествовале су у блокади републиканске обале. Укупно се на страни побуњеника борило више од 25 хиљада Немаца и око 60–70 хиљада Италијана. Отворену интервенцију Немачке и Италије у сукобу, упркос вишекратним захтевима совјетске и шпанске републиканске владе, друге европске земље нису зауставиле.
СССР је пружао помоћ републиканској влади. У Шпанију је послата војна техника (тенкови, авиони, торпедни чамци), војни инструктори, пилоти, тенкисти и морнари (укупно око 4 хиљаде људи), који су учествовали у биткама заједно са републиканцима. Школу рата у Шпанији прошли су будуће познате војсковође као што су Р. Ј. Малиновски, К. А. Мерецков, П. И. Батов, будући народни комесар морнарице Н. Г. Кузњецов, пилоти Ј. В. Смушкевич и С. И. Грицевец и други. Совјетска страна је пружала дипломатску и финансијску подршку републиканској влади. Златне резерве Шпаније послате су на чување у СССР, где су прихватане и шпанске избеглице, посебно деца. Међутим, захваљујући активној војној помоћи Немачке и Италије, дошло је до преокрета у Грађанском рату у корист националиста. Јединице Ф. Франка ушле су у Мадрид 28. марта 1939. Републиканци су поражени, а у Шпанији је успостављена диктатура фашистичког типа. Дана, 25. новембра 1936. између Немачке и Јапана склопљен је Антикоминтерна пакт, званично усмерен против СССРа, а заправо се односио на поделу сфера утицаја у свету између две државе и био предвиђен да обезбеди међусобну подршку након почетка новог агресивног рата.
У тим условима владе Велике Британије (премијер Н. Чемберлен), Француске (премијер Е. Даладје) и САД (председник Ф. Д. Рузвелт) наставиле су да се држе политике „умирења агресора” у Европи и на Тихом океану, без противљења новим територијалним освајањима Немачке, Италије и Јапана, рачунајући да ће се на тај начин избећи велики рат или агресија усмерити на СССР. Таква политика довела је до осећаја некажњивости међу владајућим круговима Немачке, Италије и Јапана и само је гурала ове силе у нову експанзију и авантуре.
Јапан је 7. јула 1937. започео отворене ратне операције против Кине, чиме је покренуо Кинескојапански рат (1937–1945). У савременој кинеској историографији почетак Другог светског рата званично се датира 1937. године. Већ 1938–1939. Јапанци су окупирали значајан део територије Кине, али је кинеска влада наставила да се бори у централним и источним провинцијама земље. Совјетски Савез је у периоду од 1937. до 1941. пружао значајну војну помоћ Кини, испоручујући авионе, тенкове и друго наоружање. У Кину су били послати војни инструктори из редова команданата Црвене армије (међу њима и В. И. Чујков), као и војни пилоти, попут П. В. Ричагова и П. Ф. Жигарева. Уз помоћ совјетских стручњака, у Кини су изграђене ваздухопловне фабрике и рафинерије нафте, као и аутопут Сарјозек — Урумчи — Ланџоу за испоруку наоружања кинеској војсци.
Немачка је 12–13. марта 1938, користећи масовну пропаганду међу аустријским становништвом, те војни и дипломатски притисак, успела да припоји Аустрију („аншлус”). Према Версајском споразуму, уједињење Аустрије и Немачке било је забрањено, али, верне својој политици „умиривања агресора”, Велика Британија и Француска ни на који начин то нису спречиле.
У септембру 1938, А. Хитлер је изнео пред владу Чехословачке захтев за предају Судета, насељених претежно Немцима, Немачкој, аргументујући то систематским угњетавањем немачког становништва од стране Чеха. Чехословачка се за помоћ обратила Француској и Великој Британији. Тако је настала Судетска криза. Немачка није одустајала од својих захтева и, у случају да они не би били испуњени дипломатским путем, била је спремна да започне рат (План грин — зелени план), не само са Чехословачком, већ и са Енглеском и Француском.
Совјетски Савез, везан за Чехословачку и Француску уговорима о узајамној помоћи из 1935. године, више пута је апеловао на француску владу са захтевима да заштити независност Чехословачке и нудио војну помоћ, али су Париз и Праг били категорички против решавања сукоба војним путем. Штавише, представници британске и француске владе већ су водили тајне преговоре са Немачком о „мирном” решавању сукоба. Као резултат тога, у ноћи између 29. и 30. септембра 1938, представници Велике Британије, Француске, Италије и Немачке потписали су Минхенски споразум (касније назван „Минхенска завера”). Споразум је признао Немачкој права на Судете, који су предати Немачкој. Чехословачка влада је била принуђена да се сагласи са том одлуком.
Немачке трупе су 1. октобра ушле у Судетску област и оку пирале је. Након Немаца, на територију Чехословачке уведене су пољске и мађарске трупе. Пољска је заузела Тјешинску област у Шлезији са значајним уделом пољског становништва, а Мађарска је заузела јужне области Словачке и Поткарпатску Русију, делимично насељене Мађарима. Пољска влада, везана за нацистичку Немачку уговором о ненападању из 1934. године („Пакт Пилсудски — Хитлер”), била је оштро против совјетског мешања у чехословачка питања и инсистирала је на распарчавању територије Чехословачке. Пољски амбасадор у Немачкој Ј. Липски је 20. септембра 1938. године обавестио министра спољних послова Пољске Ј. Бека о следећим Хитлеровим уверавањима: „…Ако између Пољске и Чехословачке дође до сукоба заснованог на нашим интересима у Тјешину, Рајх ће стати на нашу [пољску] страну.” На крају је Тјешинска област окупирана од стране пољских трупа без отпора, а Мађарска је добила спорне територије по Првој бечкој арбитражи од 2. новембра 1938. године.
Минхенски споразум је јасно показао, пре свега руководству СССРа, да је и тако чисто декларативни систем колективне безбедности престао да постоји и да ће владе западних земаља радије имати посла са А. Хитлером него са Ј. В. Стаљином.
Минхен је уништио чак и оне формалне, крхке гаранције које су остале у Европи и показао да су међусобни договори безвредни.
То је гурнуло Немачку у даљу експанзију, пошто је А. Хитлер осећао своју некажњивост и неспособност влада западних земаља да се одупру његовим намерама. Немачке трупе су 15. марта 1939. без икаквог формалног повода окупирале преостали део Чехословачке, на чијој територији су настали немачки протекторат „Бохемија и Моравска” и марионетска „Независна Држава Словачка”, чији је премијер био Ј. Тисо. Бивша Чехословачка, са својом моћном индустријском и сировинском базом, постала је У Другом светском рату важан арсенал који је попуњавао Вермахт бројним тенковима, авионима, топовима и стрељачким наоружањем, као и важна производна база која је савесно радила за нацистичку Немачку током целог рата. Немачка је 20. марта 1939. поставила ултиматум Литванији захтевајући да се град Мемељ (Клајпеда) и његова околина преда Немачкој. Литванска влада, не наилазећи на подршку међу другим европским државама (Литванија у то време није имала заједничку границу са Совјетским Савезом), била је принуђена да попусти пред А. Хитлером, а немачке трупе су 24. марта заузеле Мемељску област.
Од 7. до 12. априла 1939. италијанске трупе су извршиле инвазију на Албанију и окупирале је, укључивши је у састав Краљевине Италије као персоналну унију.
Током овог периода, ствари нису мировале ни на Далеком истоку, где је дошло до значајног погоршања совјетскојапанских односа. Јапанске трупе су 29. јула 1938. извршиле инвазију на совјетску територију у области језера Хасан у Приморју. После тешке битке, Јапанци су успели да заузму доминантан положај на узвишењу Заозерни, али су трупе Далекоисточног фронта под командом маршала Совјетског Савеза В. К. Бљухера успеле да зауставе напредовање непријатеља и покрену контраофанзиву, потискујући непријатеља преко државне границе. Озбиљнији сукоб одиграо се од 11. маја до 31. августа 1939. у области реке Халхин Гол у Монголији. Јапанске трупе су извршиле инвазију на територију Монголске Народне Републике (МНР), која се, у складу са уговором о узајамној помоћи из 1936. године, обратила СССРу за војну помоћ. Совјетскомонголске трупе (1. армијска група) под командом команданта дивизије Н. В. Фекленка, а од 16. јуна под командантом корпуса Г. К. Жуковом, успеле су, масовно користећи тенковске формације, да од Јапанаца да преотму планину Бејн Цаган, доминантну на том подручју, а затим да одбаце Јапанце назад на источну обалу реке Халхин Гол, те да опколе и поразе непријатеља. Јапанска команда је 31. августа затражила прекид ватре, а 15. септембра је потписан мировни споразум. Победа совјетских трупа на Халхин Голу имала је велики дипломатски утицај; владајући кругови Јапана су се уверили у немогућност постизања успеха у рату са СССРом и преоријентисали су своје тежње на Тихи океан, чиме је опасност од рата на два фронта, у случају сукоба са Хитлером, била отклоњена. Слика 6
Убрзо после окупације Чехословачке, 21. марта 1939,
А. Хитлер је Пољској поставио ултиматум тражећи да се Данцишки коридор (територија Пољске између главног дела Немачке и Источне Пруске) преда Немачкој, претећи ратом. Пољска влада је одбила, јер би земља изгубила излаз на море. Владе Велике Британије и Француске, схвативши да је политика Минхена претрпела пораз и да више неће бити могуће умирити агресора, дале су Пољској гаранције безбедности, обећавајући да ће у случају напада Немачке започети рат са њом. СССР је, упркос веома напетим односима са Пољском, такође изјавио подршку, обећавајући помоћ, укључујући и војну. Но, пољска влада је то одбила, штавише, ову иницијативу СССРа нису подржале ни друге
државе. Немачка је у Берлину 7. јуна 1939. склопила уговоре о ненападању са Летонијом и Естонијом (Пакт МунтерсРибентроп и Пакт СелцерРибентроп), праћени тајним договором да формална неутралност Риге и Талина може бити под руководством Берлина, усмеренa против Москве. Немачка је, такође, наставила агресивну спољну политику, претећи ратом Пољској, којој су Велика Британија и Француска гарантовале подршку.
У насталим условима, СССР је био принуђен да тражи савезнике. Поред тога, за Совјетски Савез је било од виталног значаја да одложи улазак у рат што је дуже могуће. Народни комесар спољних послова М. М. Литвинов је 3. маја 1939. разрешен дужности јер је политика колективне безбедности, коју је он заступао, претрпела крах. На његово место је дошао председник Савета народних комесара В. М. Молотов.
Без обзира на то што су владе Велике Британије и Француске одбијале већину совјетских иницијатива у шпанском, чехословачком и пољском питању, совјетска дипломатија је од априла до августа 1939. наставила (са прекидима) преговоре са овим државама о војном савезу против Немачке. У Москви су 11–22. августа 1939. вођени преговори између совјетске и англофранцуске делегације о закључивању војне конвенције. Совјетску страну је представљао народни комесар одбране маршал Совјетског Савеза К. Е. Ворошилов, британску страну контраадмирал Р. Драк, француску страну генерал А. Думенк, док западни представници нису имали овлашћења да доносе принципијелне одлуке и само су опонашали преговарачки процес. Тако је у упутствима британске војне мисије стајало да „Влада Уједињеног Краљевства није спремна да преузме на себе детаљно прописане обавезе које би могле ограничити нашу слободу деловања под било којим околностима”. Штавише, преговори о заједничком деловању су пропали због категоричног става Пољске, која је одбијала заједничко деловање са Црвеном армијом и категорички одбијала да, у случају крајње потребе, дозволи совјетским трупама да преко њене територије изврше удар на Немачку. Западне земље нису предузимале ништа да промене став Пољске.
Постало је јасно да су планови за стварање коалиције са западним силама пропали због неспремности влада Енглеске и Француске да преузму на себе обавезе према Совјетском Савезу. Као резултат тога, настала је ситуација у којој је СССР могао да буде увучен у рат са Немачком без савезника. Осим тога, било је јасно да је рат између Немачке и Совјетског Савеза ишао на руку западним земљама, које су рачунале на њихово међусобно слабљење. Истовремено, остала је претња склапања англонемачког споразума на антисовјетској основи. СССР се суочио са изгледом да остане сам против блока агресивних сила.
У то време, немачка дипломатија је испитивала терен за преговоре са совјетском страном. Посебно је био активан немачки амбасадор у СССРу гроф В. фон Шуленберг. Хитлер није одустао од својих планова за освајање „животног простора” на Истоку и ратa са комунистичком државом. Међутим, због приближавања сукоба са Енглеском и Француском, Немачка је настојала да избегне рат на два фронта, као 1914. године. Са своје стране, СССР је настојао да што је могуће дуже одложи тренутак уласка у рат, како би се завршила припрема оружаних снага и индустрије. Совјетско руководство се такође надало да ће од Немачке добити најновију технологију и индустријску опрему.
Као резултат тога, већ у лето, када је постало јасно да преговори са Енглеском и Француском не воде никуда, почели су совјетсконемачки дипломатски контакти на нивоу амбасадора. У Москву је 23. августа стигао немачки министар спољних послова Ј. фон Рибентроп. У Кремљу су 23. августа 1939. вођени преговори између њега и В. М. Молотова у присуству Ј. В. Стаљина. Њихов резултат био је потписивање Споразума о ненападању између СССРа и Немачке Споразум МолотовРибентроп). Према његовим условима, стране су се обавезале да 10 година не користе оружје једна против друге, а била је предвиђена и економска сарадња две земље (СССР се обавезао да Немачкој испоручује стратешке сировине, а Немачка — индустријску опрему и технолошку документацију).
Споразум о ненападању допуњен је тајним протоколом о подели интересних сфера у источној Европи, укључујући и Пољску. У интересну сферу СССРа улазили су Финска, Естонија, Летонија, Бесарабија и источни део Пољске, насељен углавном Украјинцима и Белорусима; у интересну сферу Немачке спадао је западни део Пољске и Литваније.
Потписавши споразум о ненападању са СССРом, Немачка није одустала од планирања напада на Совјетски Савез. СССР је, у условима предстојећег рата, успео да добије стратешки важно време за јачање одбране земље. У периоду од 1939. до прве половине 1941. године урађено је много на том плану, али далеко од тога да су предузете све мере. Споразумом о ненападању повучена је линија источно од које Немачка није могла отворено да распореди своје позиције. Поред тога, поткопан је савез између Немачке и Јапана (у то време настављене су борбе на Халхин Голу). На тај начин је политика „умиривања агресора”, коју су водиле Велика Британија и Француска да би ограничиле Хитлерове експанзионистичке тежње на Западу и преусмериле немачку агресију на СССР, доживела пораз.
