Током година рата Совјетски Савез и совјетски систем су успеш-но прошли проверу чврстине. Основа многих постигнућа у годинама рата била је положена током двадесетих и тридесе-тих година, у периоду индустријализације и колективизације, које су омогућиле да се створи чврста економска и политич-ка база, без које би победа у рату била немогућа. У Сибиру и на Уралу је била створена нова снажна угљено-металуршка база, а између Волге и Урала — нафтнопрерађивачка. Нови индустријски центри су никли у Поволожју, на Далеком истоку, на северозападу земље, у Казахстану и републикама Средње Азије, у Закавказју.
Огромну улогу у победи СССР-а у рату одиграла је поза-дина. Совјетска индустрија је у годинама рата успела у потпу-ности да надмаши противника по обиму војне производње. Тако је већ до краја 1942. године производња војне технике у СССР-у премашила предратни ниво за 2–3 пута. То је омо-гућило Црвеној армији да надомести губитке из 1941. године и да надмаши немачке трупе по количини ратне технике. До средине 1944. године совјетске јединице су надмашиле противника по количини борбених авиона за 7 пута, а по ар-тиљерији и оклопној техници — за три пута. То преимућство у снази омогућило је успешно извођење офанзивних операција у завршној етапи рата.
Чињеница да економија Немачке и целе Европе, која се налазила под немачком окупацијом, није издржала над-метање са совјетском привредом, представљала је један од важнијих разлога победе Совјетског Савеза у рату.
Велику улогу у „економској” победи Совјетског Савеза одиграли су руководиоци индустрије, попут народног ко-месара за муницију Б. Л. Вањикова, народног комесара за наоружање Д. Ф. Устинова, народног комесара за тешку индустрију И. Ф. Тевосјана, народног комесара за тенковску индустрију В. А. Малишева, народног комесара за авионску индустрију А. И. Шахурина, народног комесара за бродо-градњу И. И. Носенка, народног комесара за лаку индустрију А. Н. Косигина, народног комесара за тенковску индустрију и директора тенковских фабрика у Чељабинску и Нижњем Тагилу И. М. Заљцмана и других. Треба имати у виду да су сви успеси били постигнути у најтежим условима рата, уз најоштрију штедњу, недостатак радне снаге и квалифи-кованог особља. Све то је било могуће због максималног на-презања материјалних и духовних снага целе земље. Током ратних година за 1/3 се повећала продуктивност рада без повећања броја радних места. Преко 10 милиона радника отишло је на фронт, а њихова места за струговима су заузели старци, жене и омладина. У вези са тим, требало је решити огроман задатак преквалификације радне снаге. Тако је, само 1941–1942. било обучено преко 6,5 милиона људи.
Економска победа над Немачком је била умногоме постигнута захваљујући свенародној помоћи фронту. У свим преду-зећима се развило социјалистичко такмичење, колхозници су на фронт достављали специјалне поворке са прехрамбеним производима. Средствима грађана и организација грађене су тенковске колоне и авионске ескадриле, да већ не помињемо плетене рукавице и кесе за дуван које су као поклони слати на фронт.
Осим набројаног, до 1943–1944. СССР је по целом низу карак-теристика успео да достигне и по квалитету надмаши војну технику противника, посебно на плану авијације и артиљерије. То је била огромна заслуга совјетске војне науке и совјет-ских конструктора авиона А. Н. Тупољева, С. В. Иљушина, С. А. Лавочкина, А. И. Микојана, В. М. Петљакова, А. С. Јаковљева, конструктора оклопне технике М. И. Кошкина, Ж. Ј. Котина, Н. А. Астрова, А. А. Морозова, артиљерије В. Г. Грабина, Ф. Ф. Петрова, стрељачког наоружања В. А. Дегтјарева, Ф. В. Токарева, Г. С. Шпагина. Вреди поменути да су совјетски ловци Јак-3 и Ла-7, бомбардери Ту-2 надмашивали одговарајуће авионе противника, а оклопни јуришник Ил-2 уопште није имао такмаце. Сматра се да је совјетски средњи тенк Т-34, свеу-купно посматрано (брзина, проходност, могућност брзе по-правке, јачина оклопа), најбољи средњи тенк Другог свет-ског рата, а тенк ИС-2 и самоходке ИСУ-122 и ИСУ-152 по снази наоружања, такође, нису имали парњаке ни у једној војсци света. Познати ракетни системи БМ-13 „Каћуша” и њихови још јачи аналози (БМ-31) ширили су ужас међу немачким војницима својим разорним канонадама.
У годинама рата развијала се не само војна наука, већ и њене друге гране. Совјетски хемичари су обезбедили фронт и позадину синтетичким каучуком, односно аутомобилским гумама, металурзи су разрадили технологију пресовања и за-варивања тенковских купола, што је омогућило да се скрати време њихове производње, физика се озбиљно приближила коришћењу атомске енергије, ракетних и реактивних авион-ских мотора. Захваљујући широкој примени пеницилина и сулфаниламида медицина је успела да спаси животе десе-тине хиљада рањеника. Захваљујући новим лековима и усавр-шавању система здравствене заштите од 1943. је почело брзо снижавање смртности становништва у позадини, а нарочито код деце. У току 1945. смртност се смањила више него два пута у поређењу са предратним периодом („совјетско демографско чудо”). Велику улогу у победи одиграла је и пољопривреда земље. Без обзира на огромне тешкоће, радници колхоза и сов-хоза успели су да снабдеју фронт и позадину прехрамбеним производима. Сетвене површине су биле проширене, култи-висана су нова земљишта у Сибиру и Казахстану, повећани су приноси и све то је остварено на тај начин што су у до-маћинствима радили практично само жене и деца, готово не користећи технику, која је била мобилисана.
Одмах после протеривања освајача, у складу са одлуком Савета народних комесара и Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) од 21. августа 1943.
„О неодложној помоћи подручјима која су страдала од фа-шистичке окупације”, предузимане су мере за обнављање економије и инфраструктуре на тим територијама. Тамо је спровођена заштита споменика културе, обнављање раз-рушених индустријских предузећа, путева, електроенергет-ских објеката, вршено је разминирање, уклањање са терена оштећене војне технике.
Огоман допринос победи дала је и совјетска култура. Многи познати писци и песници постали су војни допис-ници. Међу њима су се налазили А. Н. Толстој, И. Г. Еренбург, В. П. Катајев, Ј. П. Петров, В. В. Вишњевски, М. А. Шолохов и мно-ги други. Они су написали многобројне стихове, приче, при-поветке, фронтовске есеје и чланке. Поема А. Т. Твардовског „Василиј Тјоркин” постала је прави симбол војничког духа. Заиста народни и вољени од стране свих били су војни сти-хови К. М. Симонова, А. А. Суркова, М. И. Исаковског, музика композитора В. П. Соловјева-Седог, М. И. Блантера, симфоније Д. Д. Шостаковича и друго. Седма „Лењинградска” симфонија Д. Д. Шостаковича, посвећена становницима и браниоцима блокираног Лењинграда, била је изведена у опкољеном граду у августу 1942. године. У саставу фронтовских бригада уметни-ци су наступали пред борцима и командантима армије на по-ложају. Прави симбол народног гнева и одлучности да се по-беди непријатељ постала је песма „Свети рат” (рус. Священная война) чије стихове је написао В. И. Лебедев-Кумач, а музи-ку компоновао А. В. Александров. Беспоштедне карикатуре „Кукриникса” (М. В. Купријанова, П. Н. Крилова и Н. И. Соколова) и Б. Ј. Јефимова исмевале су фашисте и њихове вође, плакати И. М. Тоидзеа и других уметника усађивали су мржњу према освајачима и одлучност да се бори за отаџбину. Током рата је било снимљено доста филмова, као што су „Чекај ме”, „Два војника”, „Младић из нашег града”, „Небески спороход”, „У шест сати увече после рата” и многи, многи други. У тешко време уметност је давала народу одлучност у борби са непријатељем, уливала наду у победу и даљи срећан живот.
Међутим, током Великог отаџбинског рата постојала је и друга позадина — позадина непријатеља, територија коју је он окупирао.
Од јула 1941. нацисти су почели да успостављају на њима свој режим — „нови поредак”. У областима које су се нала-зиле недалеко од фронта власт је припадала командантима позадинских, рејонских група армија, а у дубокој позадини — рајхскомесарима — пуномоћницима Министарства окупира-них источних територија, којима су били потчињени локални руководиоци СС и полиције. У градовима власт су извршавали бургомистри, у селима старешине, а њима је била потчињена локална помоћна полиција. Треба напоменути да су већину њих чинили емигранти или совјетски грађани, који су из раз-личитих разлога сарађивали са непријатељем. Слика 36
Немачки окупациони режим био је изузетно тежак.
Фашисти су циљано пљачкали цивилно становништво, маса људи је отерана у Немачку на принудан рад у индустрији и пољопривреди („Остарбајтери” — „источни радници”). Окупатори су опљачкали многе културне вредности, опустоши-ли су куће-музеје Л. Н. Толстоја у Јасној Пољани, П. И. Чајковског у Клину, А. С. Пушкина у Михајловском, приградска насеља Лењинграда — Пушкин, Павловск, Петерхоф, Гатчину.
Окупатори су спроводили жесток терор према комуни-стима, комсомолцима, војницима Црвене армије и НКВД-а, као и према партизанима. Мноштво села је у потпуности било спаљено од стране нацистичких казнених одреда и колабо-рациониста, често заједно са становницима, као, на пример, белоруско село Хатин 1943. године. Било какво нарушавање нацистичких закона и изражавање саосећања према совјетској власти, кажњавано је смрћу или слањем у концентрациони логор. Јеврејско становништво, као и у целој Европи, било је изложено је потпуном уништењу (холокауст) у немачким логорима смрти, а многи су и на лицу места стрељани. На при-мер, у јарку Бабин Јар код Кијева, од јесени 1941. до јесени 1943. године убијено је од 150.000 до 220.000 људи.
За управљање индустријским предузећима постављени су немачки службеници, који су надзирали рад и локалним радницима плаћали неколико пута мање него немачким. Било каква сумња у саботажу кажњавана је смрћу. У току 1941. су били отворени многи храмови, јер је по замислима нацистич-ких идеолога црква требала да подели народ и да пропагира „нови поредак”. Ипак, прилично велики број свештеника одбио је да сарађује са непријатељем. Политика нациста према Православној цркви и њеном свештенству се 1943. променила и постала репресивнија. Притом је вођен активан агитациони рад уз помоћ кога су окупатори настојали да одврате станов-ништво и борце Црвене армије од совјетске државе.
Током ратних година одређени део совјетских грађана је служио нацистичкој Немачкој. То је било изазвано неуспе-сима Црвене армије на почетку рата, делимично и претход-ном политиком совјетске државе и жестоком немачком оку-пацијом. Укупно се на привремено окупираним територијама нашло преко 80 милиона људи. Како би преживели, већина од њих је била принуђена да ради у старим или изнова са-грађеним предузећима и установама, као и у пољопривреди.
Међутим, постојала је и свесна сарадња са непријатељем — колаборационизам. Људи су из различити разлога починили такву врсту издаје: неко је на такав начин настојао да спасе свој живот и живот своје породице, неко је из идејних побуда служио непријатељу, а неки су једноставно хтели да се око-ристе службом код нових власти. Активно је сарађивао са не-пријатељима део становништва балтичких држава, Западне Украјине и Западне Белорусије, представници неких народа Кавказа и Средње Азије, део козака, Калмика, волшких и крим-ских Татара и Руса. Они су се ставили у службу различитих јединица немачке армије и полиције, одреда СС, казнених (про-тивпартизанских) батаљона, „ловачких” удружења и грађевин-ских јединица.
Укупно је, у различитим структурама, са окупаторима сарађивало око 1,2 милиона совјетских грађана. Најкрупније пронемачке војне формације биле су Руска ослободилачка армија (РОА) генерала А. А. Власова (власовци), Украјинска народна армија (УНА) П. Ф. Шандрука, Украјинска устаничка армија (УПА) С. А. Бандере (бандеровци) и Литванска ослободи-лачка армија (ЛЛА) Ј. Жемајтиса („шумска браћа”). Бандеровци су користили нељудске методе за убијање оних мушкараца, жена и деце које су сматрали „туђинцима” или „издајницима”. Број таквих издајника, за које нема и не може бити оп-равдања, у склопу укупног броја совјетских грађана није био велики и они нису могли да доведу у питање јединство совјетског народа који се херојски борио са непријатељем. У току 1944. неки народи СССР-а су подвргнути неоснова-ним и самим тим неправедним репресијама због издаје појединих њихових представника. Кримски Татари, неки народи Северног Кавказа, руски Немци (још 1941) и низ дру-гих народа пресељен је у Сибир, Казахстан и Средњу Азију. Због сарадње са окупаторима, издаје отаџбине и злочина против човечности, после завршетка рата руководиоци РОА на челу са А. А. Власовим (у октобру 1946. године) и козач-ких јединица Вермахта на челу са П. Н. Красновом (у јануару 1947. године) били су осуђени на смртну казну на судским
процесима у Москви.
Економска, социјална и идеолошка политика нациста на окупираним територијама СССР-а претрпела је крах. Огромна већина совјетског становништва веровала је у побе-ду и пружила је активан или пасиван отпор непријатељу. Стварани су партизански одреди, у градовима и селима су деловале илегалне организације.
Огроман допринос победи у Великом отаџбинском рату дао је партизански покрет. У њему су учествовали становници градова и села, локални партијски и сеоски актив, ратни за-робљеници који су успели да побегну, као и борци и командан-ти Црвене армије који су доспели у окружење. На челу одреда су се углавном налазили представници локалних органа вла-сти или активна војна лица. Најснажнији партизански покрет је деловао у Белорусији, Источној Украјини, на левој обали Дњепра, у Донбасу, те Брјанској и Смоленској области РСФСР. За руковођење акцијама партизана у јулу 1942. године форми-ран је Централни штаб партизанског покрета на челу са првим секретаром ЦК КП(б) Белорусије П. К. Пономаренком. За врхов-ног команданта партизанског покрета 1943. године је име-нован маршал Совјетског Савеза К. Ј. Ворошилов. Међу руко-водиоцима партизанског покрета нарочито су се издвајали лидери партизана у Украјини С. А. Ковпак, А. Ф. Фјодоров, те један од руководилаца белоруских партизана П. М. Машеров. Диверзантским активностима у партизанским одредима управљао је искусни извиђач-диверзант И. В. Старинов.
Партизани су долазили до највреднијих информација о про-тивнику, парализовали су аутомобилски и железнички саоб-раћај, везивали велике групације непријатеља. У низу предела они су од нациста ослобађали целе области, где се обнављала совјетска власт (партизански крајеви). Историја је запамтила имена хероја-партизана А. В. Германа и К. С. Заслонова, Лизе Чајкине и Зоје Космодемјанске (прва жена-херој Совјетског Савеза у годинама рата) и многих других. Једна од најкрупнијих партизанских операција у годинама Великог отаџбинског рата био је такозвани шински рат. Током периода који је претхо-дио Курској бици, у пролеће и лето 1943. године, партизани су у значајној мери паралисали железнички саобраћај у немачкој позадини, што је допринело успесима Црвене армије.
У многим окупираним градовима деловала је антифашистичка илегала. Њихово језгро су чинили комунисти и комсо-молци, којима су руководили локални совјетски и партијски функционери. Најснажнија илегала је постојала у Минску, Смоленску и Краснодону („Млада Гарда”). У условима не-пријатељског терора и свеопштег ухођења Гестапоа и полиције, илегалци су изводили диверзије и успоравали производњу предузећа, изводили акције саботаже на железничким пругама, уништавали освајаче и њихове помагаче, водили идеолошку борбу (лепили летке, штампали илегалне новине). Допринос илегале у пружању подршке партизанима и добијању оба-вештајних података о непријатељу био је непроцењив.
У низу партизанских одреда и формација, као и у илегал-ним организацијама, против непријатеља се борило преко милион људи.