Мирослав Љубојевић
Начелник Одјељења за меморијализацију, културу сјећања и памћења
Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење нес- талих лица, прије нешто мање од једне деценије, објавио је зборник сјећања жена жртава рата, под називом „Наша исповијест, жене жртве рата из Ре- публике Српске 1992–1995“, који су приредили Александар Врањеш и Бојана Миодраговић, у којем су сабране и објављене исповијести петнаест жена које су прошле кроз тортуру у логорима за Србе током Одбрамбено-отаџбинског рата. Ове године, иста институција, у сарадњи са Удружењем жена жртава рата Републике Српске, одлучила се на сличан истраживачки и издавачки по- духват. Истраживачи Центра су обрадили и приредили дванаест нових исказа чланова Удружења жена жртава рата Републике Српске.
Кад говоримо о важности оваквих издавачких подухвата, морамо се вра- тити на саме коријене важности човјековог исказа за процес формирања ис- торијске свијести. Историјски гледано, човјеково интересовање за прошлост и његова свијест о прошлости од најстаријих историјских периода почивали су управо на наративизацији искуства, што би значило да је историјска свијест почивала на исказу свједока неког историјског догађаја. Овакав приступ одно- са према прошлости задржан је до 19. вијека, када је превагу над њим однио позитивистички приступ, у оквиру којег је инсистирано на изградњи слике о историјским процесима и догађајима из прошлости искључиво на темељу примарних историјских извора, то јест на писаној изворној грађи и остацима прошлости насталим у посматраном периоду. Овакав приступ је готово у цје- лини искључио наративне изворе као безвриједне за формирање објективне слике о историјским догађајима и, још важније, искључио је значај субјекти- вног односа појединца у односу на неки историјски догађај.
Овакво стање потрајало је до друге половине двадесетог вијека, то јест до момента када се европски човјек срео са сликом Холокауста, спроведеног то- ком Другог свјетског рата. Иако у људској историји готово није било периода без људских страдања, Холокауст је био сасвим нова појава. Наиме, „богата“ историја ратова каже нам да је до периода Првог свјетског рата зараћеним странама било важно побиједити противника на бојном пољу. Први свјет- ски рат је у главни историјски ток унио потребу за што већим уништењем непријатељске војне силе, да би Други свјетски рат у историју унио идеју о уништењу читавог народа, до посљедњег појединца. Управо је ова новина учинила да Холокауст, како преживјелима тако и првим послијератним гене- рацијама, дјелује необјашњиво, због чега је проживљено искуство Холокаус- та добило сасвим нову, специфичну тежину у процесу формирања историјске свијести.
Колико је преживјелима било важно да имају коме саопштити преживље- но искуство Холокауста сазнајемо од италијанског књижевника Прима Левија, који је једанаест мјесеци провео у логору Аушвиц. У роману „Зар је то човјек“ Леви описује један од својих снова, кошмара из периода логорског живота: „Не- исказив је, снажан и опипљив ужитак, то што сам код куће, међу пријатељима, и што имам толико тога причати, али не могу се отети осјећају да ме слушатељи не слушају. Штовише, посве су равнодушни: међусобно разговарају о другим стварима невезано, као да мене нема. Моја ме сестра гледа, устаје и одлази без ријечи“. У Аушвицу, у којем се логорска управа потрудила да човјека сведе на егзистенцијални ранг животиње, у којем је Леви био понижен и гладан и у којем је пријетила свакодневна опасност од одабира и одвођења у гасне коморе, он има кошмар да своје искуство неће имати коме саопштити. Ова мисао на први поглед може изгледати чудно, али је она, антрополошки гледано, дубоко људ- ска јер појединац сопствено сјећање може изградити само ако га саопшти, само ако је оно језички обрађено и саопштено. Тако су и прва сјећања на Холокауст настала из саме потребе преживјелих да наративизују сопствено искуство, а тиме су и потврдили став да је индивидуално памћење уједно и комуникативно, јер се оно гради у размјени са другим људима. Временом ће искази преживје- лих, у кореспонденцији са другим изворима који говоре о Холокаусту, учинити да слике формиране на основу исказа преживјелих буду саставни дио културе памћења и генерација рођених неколико деценија након рата.
Сходно напријед реченом, препознајући потребу жена које су током Одбрамбено-отаџбинског рата прошле кроз тортуру у муслиманским/бошњач- ким и хрватским логорима да сопствена искуства саопште, али и препознајући значај ових исказа за формирање културе памћења српског народа, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица одлучио се за овај издавачки подухват заједно са Удружењем жена жртава рата Републи- ке Српске. Његова важност данас везана је углавном за потребу преживјелих жена да сопственом сјећању дају облик, али ће протоком времена значај ових исказа добијати специфичну тежину и учинити да саопштено проживљено ис- куство постане саставни дио културе памћења на Одбрамбено-отаџбински рат, а тиме и дио историјске свијести српског народа.