Виктор Нуждић
Директор Републичког центра
Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење нес- талих лица годинама је вриједно прикупљао документацију и документовао злочине над српским народом. Свако истраживање допринијело је развијању и његовању културе сјећања и памћења и оставило трајно свједочанство кроз шта је наш, српски народ, прошао деведесетих година ХХ вијека. Имајући у виду да институције које имају обавезу да се баве правом и правдом (прије свега Хашки трибунал и правосудне институције на нивоу БиХ) нису испуниле свој задатак да буду правичне према свим жртвама, обавеза институција Републике Српске да будућим генерацијама презентује истину још је и већа.
Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење нес- талих лица од самог свог настанка у фокус својих истраживања стављао је жртву, трудећи се да јавност буде упозната са голготом кроз коју је свака жртва прошла. Помоћ да се истраживања успјешно реализују увијек је долазила од институција Републике Српске, али врло често и од матице, Републике Србије. Међутим, највећа помоћ и највећа сатисфакција одувијек је била присутна код непосредних учесника ратних догађаја, а посебно код жртава које су смогле снаге да, по ко зна који пут, испричају своје животне приче, како би истина изашла на видјело и како не би била заборављена.
Искуства жртава трауматична су и за службенике који се годинама баве овим послом, а са каквим траумама се суочавају жртве, то оне једине знају, јер су муке, које нису ни схватљиве људском уму, проживјеле и преживјеле. Немогуће је остати имун на људску патњу, а посебно на зле судбине најрањи- вијих категорија, жена и дјеце. И сам сам, радећи годинама на овим пословима, имао прилику да небројено пута чујем страшне приче, да читам о њима, да гледам фотографије и видео-снимке, да слушам о убиствима, злостављањима, силовањима, мучењима, изгладњивањима… И сваки пут бих се осјећао немоћ- но што не могу урадити више да се злочинци приведу правди, да барем након толико година жртве доживе правну сатисфакцију, ако тако нешто и постоји, а истовремено, са сваком новом спознајом, барем према мом скромном миш- љењу, постајао сам племенитији човјек, који је све више и више цијенио мир. Презирући рат, постајао сам већи патриота, али у правом смислу те ријечи, патриота који истински воли свој народ и отаџбину, не мрзећи никога.
Оваквом мом виђењу добрим дијелом допринијеле су наше храбре херои- не, жене из Удружења жена жртава рата Републике Српске, које су преживјеле голготу и које нису одустале, које ме сваки пут изнова импресионирају својом скромношћу, али и огромном снагом, поносом и пркосом. Стога, у своје име и у име институције на чијем челу се налазим, желим да им захвалим, да захвалим свима који су смогли снаге да причају о својој голготи, свим чланицама Удружења жена жртава рата Републике Српске, а посебно захваљујем жени борцу, мајки и истинском патриоти Божици Живковић Раилић, предсједници Удружења жена жртава рата Републике Српске, која неуморно, из дана у дан, из године у годину, шири истину о свом, али и о страдању српског народа. Желим да јој одам признање и да пожелим да успјешно, као и до сада, зајед- нички наставимо нашу вишегодишњу борбу за истину.
Удружење жена жртава рата Републике Српске и Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица већ су успјешно сарађивали, а резултат њиховог заједничког рада била је монографија „Наша исповијест“, која је објављена 2016. године. Сада настављамо нашу важну мисију и показујемо да је прави и једини пут непосредна сарадња удружења жр- тава са институцијама, те да на овакав начин резултат не може изостати.
На крају, надамо се да ће и ова монографија, као и претходна, бити ус- пјешна, те је остављамо прије свега српском народу, али и свим другима, на читање и вјечну опомену шта се дешавало српском народу деведесетих година у БиХ.