До средине јула немачке трупе су у северозападном правцу заузеле Псков, у западном Смоленск, а у југозападном правцу су се приближиле Дњепру. Окупиране су територије балтич-ких држава, Белорусије и Западне Украјине на десној обали Дњепра. Створена је реална претња заузимања Лењинграда и Москве. А. Хитлер је 19. јула дао директиву да се обустави напад на Москву и да се тенковске јединице пребаце на лењин-градски и кијевски правац. На подручју балтичких држава, последње упориште одбране совјетских трупа био је Талин, главна поморска база Балтичке флоте. Целог августа вођене су жестоке борбе на прилазима граду. Штаб Врховне команде је 28. августа издао наређење за евакуацију трупа и флоте из Талина. Решење овог проблема поверено је Балтичкој флоти са орденом Црвене заставе. Флота је успела да се пробије до Кронштата кроз минска поља и под непријатељским ваз-душним нападима, али је претрпела велике губитке, посебно међу транспортним пловилима.
Немачке трупе су 12. јула 1941. започеле офанзиву на Ле-њинград. Главни ударац задат је са југозапада на Лушку од-брамбену линију, коју су Лењинграђани подигли у најкраћем року. Током истрајних борби, јединице Црвене армије и народ-не милиције, по цену великих губитака, успеле су да одложе напредовање непријатеља за месец дана. Ово је срушило не-мачке планове за муњевито заузимање Лењинграда.
Међутим, 8. августа, непријатељске трупе су покренуле нову офанзиву са реке Луге у правцу Красногвардејска (да-нас Гатчина), а 15. августа су се пробиле на крила Лушке одбрамбене линије. Совјетске трупе су почеле да се повла-че ка Лењинграду. Истовремено, немачке трупе, пошто су добиле појачање из групе армија „Центар”, напале су Лењинград са југа, 12. августа пробиле одбрану совјетских трупа и 16. августа заузеле Новгород. Лењинград су са севера напале финске трупе.
Када су јединице Вермахта 8. септембра стигле до Ладошког језера, Лењинград је био блокиран. Немачке трупе, уз подршку своје авијације, почеле су 9. септембра напад на град из два правца: са југоистока и са запада. Балтичка флота са орде-ном Црвене заставе одиграла је огромну улогу у одбрани, задржавајући немачко напредовање артиљеријском ва-тром са бродова. За команданта Лењинградског фронта уместо маршала К. Е. Ворошилова 13. септембра постављен је генерал армије Г. К. Жуков.
После деветодневних борби, непријатељ је 18. септембра заустављен на делу фронта Лигово — Урицк — Пулково — Колпино. Нови јуриш на Лењинград, који је немачка команда планирала за 23. септембар, онемогућен је акцијама Црвене армије, која је 17. септембра покренула Прву Сињавинску операцију — контраофанзиву на Шлиселбуршко-Сињавинској избочини („грлу боце”, како су Немци називали ову област). Без обзира што је совјетска офанзива застала, Немци су били приморани да пребаце своје трупе на југоисток града, оду-стајући од напада. Дана 23. септембра, немачка авијација је Лењинград и Кронштат изложила најјачем бомбардовању, у граду је дошло до великих разарања, а потопљен је и вели-ки број бродова Балтичке флоте (укључујући и бојни брод „Марат”). Трупе Лењинградског фронта искрцале су се 19. сеп-тембра 1941. на јужну обалу Неве, борбе на мостобрану „Невски пјатачок” настављене су током јесени и зиме, све до 29. априла 1942.
Команда групе армија „Север” је 26. септембра издала на-ређење да се пређе у дефанзиву, надајући се да ће угушити град блокадом.
Пребацивање немачких тенковских јединица под Москву онемогућило је даље покушаје да се град заузме на јуриш.
Немачка команда је 16. октобра 1941. донела одлуку да изврши нови напад на јужну обалу Ладоге, заузме град Тихвин, изађе на реку Свир и тамо се споји са финским тру-пама. Тиме би Немци имали могућност да успоставе чвршћу блокаду Лењинграда. Немачке трупе су 7. новембра заузеле Тихвин и тиме пресекле железничку пругу која је водила ка јужној обали Ладошког језера, преко ког се град снабдевао. Совјетска команда предузела је све мере за брзо ослобађање Тихвина. Током офанзиве, трупе Волховског фронта под ко-мандом генерала армије К. А. Мерецкова ослободиле су овај град 9. децембра, а херојска одбрана града Волхова (станица Волховстрој) коначно је срушила немачке планове за успо-стављање јаче блокаде Лењинграда.
У јужном правцу, немачка команда се одлучила за бочно заобилажење са циљем да опколи совјетске трупе у области Кијева. На јужном крилу, 25–30. августа, непријатељ је стигао до Дњепра, форсирао га код Кременчуга и, одсецајући трупе Јужног и Југозападног фронта једне од других, ушао у поза-дину совјетских јединица које су браниле Кијев. Пребацивање немачких тенковских јединица из московског правца према Кијеву одиграло је значајну улогу у опкољавању совјетских трупа. Наређење Штаба да се напусти Кијев стигло је прекас-но, пошто су већ 13. септембра совјетске трупе биле потпуно опкољене, а до 27. септембра и сасвим поражене.
У бици је погинуо командант фронта М. П. Кирпонос. Укупно је погинуло или заробљено више од 600.000 војника Црвене армије.
Борбе за Одесу, коју су опседале трупе 4. румунске армије, почеле су 5. августа. Одбрану града извеле су трупе Самосталне Приморске армије и Црноморске флоте. После скоро три месеца одбране, 16. октобра, совјетске трупе су напустиле Одесу и ева-куисане су бродовима на Крим, који се налазио под претњом пробоја непријатељских трупа.
Немачка 11. армија је 18. октобра пробила Перекоп и до краја октобра заузела већи део полуострва, опседајући Севастопољ, главну базу Црноморске флоте. Вермахт није успео из првог покушаја да заузме град. Дана 30. октобра 1941. почела је 250-дневна херојска одбрана Севастопоља.
Немци су 20. октобра заузели Стаљино (данашњи Доњецк), 24. октобра Харков, 21. новембра Ростов на Дону, што је довело до окупације Донбаса.
Блокада Лењинграда
Датум почетка 900-дневне блокаде Лењинграда је 8. септембар 1941. Брзо напредовање немачких трупа према граду показало је да је он био у великој мери неприпремљен за дугорочну одбрану. Није било довољно хране да се храни 3 милиона ста-новника дужи временски период, а није било ни довољно горива да се обезбеди грејање и струја. Пошто није успео да заузме град на јуриш, А. Хитлер је одлучио да га „задави” блокадом, рачунајући да ће се Лењинград предати услед глади и бомбардовања. Немачке трупе које су опседале град добиле су наређење да никога не пуштају из њега, већ да га побију или отерају назад, чак и оне који би желели да се предају. Намеравано је да се сам град сравни са земљом, његово ста-новништво потпуно уништи, а територија преда Финској.
Од јесени 1941. ситуација са храном у Лењинграду се по-горшала и наступила је глад. Истовремено, престало је обез-беђивање грејања и струје, а престао је са радом и водовод. Једва је било довољно средстава за рад одбрамбених фабрика и снабдевање трупа Лењинградског фронта и флоте. Рани почетак мразева додатно је отежао ситуацију. Трамвајски са-обраћај је у потпуности стао крајем децембра 1941, а у јануару 1942. стао је и остатак градског превоза. Али ни у овако суро-вим условима Лењинград није одустајао.
Још у јулу је у Лењинграду уведен систем снабдевања становништва храном на картице. У почетном периоду блокаде извршено је неколико смањења следовања хлеба. У периоду од 20. новембра до 25. децембра 1941. следовање хлеба је достигло најнижу норму од 250 грама хлеба дневно за раднике, 125 за децу и издржавана лица. Други произво-ди готово да се нису делили. Већина градског становништва хранила се по нормама које су подразумевале максимално гладовање. Дуготрајна глад и недостатак витамина изазва-ли су масовно оболевање од скорбута и повећану смртност у опкољеном Лењинграду. Од краја децембра 1941. почеле су да се формирају стационарне здравствене установе за пре-вентивно лечење дистрофије код пацијената. Укупно је орга-низовано 109 стационара за прехрањивање, што је спасило животе хиљадама становника Лењинграда.
Успостављање везе са „Великом Земљом” било је од великог значаја за опстанак града. Још у јесен је успостављена паробродска линија која је, упркос непријатељском бомбардовању, снабдевала град храном. Међутим, у новембру се језеро Ладога заледило и пловидба је стала, а ситуација у граду се нагло погоршала. Дана, 22. новембра 1941. завршена је изградња војно-друмског пута број 101 преко залеђеног Ладошког језера, који је обезбеђивао допремање хране и муниције у Лењинград, а у супротном правцу — евакуацију становника града и рањеника. Овај пут је назван „Пут живота”. Пут је омо-гућио да град преживи оштру зиму 1941/42. Касније, у лето 1942, по дну језера је положен нафтовод, као и електрични кабл, који је снабдевао град струјом из Волховске хидроцентрале.
Нацисти су сматрали да ће град или изумрети или се пре-дати, али је Лењинград опстао. У пролеће 1942, након по-четка отапања, у граду је настала опасност од епидемија због великог броја несахрањених тела и различитог отпада из домаћинства. Немци су се заиста надали да ће у граду почети озбиљне болести, али су Лењинграђани остварили прави подвиг. Исцрпљени су изашли на добровољни рад суботом и за неколико дана, од 27. марта до 8. априла, очи-стили цео град. Дана 19. марта донета је уредба о уређењу јавних башта за узгој поврћа, а 31. марта обновљен је трам-вајски саобраћај. Значајне заслуге за то припадају градском руководству на челу са А. А. Ждановом, А. А. Кузњецовом, Ј. Ф. Попковом и др.
Током прве блокадне зиме у граду је, према најскромнијим проценама, умрло око 300.000 људи. Пошто није било довољно старих гробља, одлучено је да се тела мртвих сахрањују у северном делу града, у близини старог Пискаревског пута (сада Пискаревско меморијално гробље). Укупно је, према различитим проценама, током блокаде Лењинграда, између 1,2 и 2 милиона људи умрло од глади, хладноће, бомбардовања и артиљеријског гранатирања. Непријатељске акције имале су карактер унапред планираног геноцида.
Битка за Москву
У историји Битке за Москву издвајају се два периода: дефан-зивни (30. септембар-5. децембар 1941) и офанзивни (5. децем-
бар 1941–20. април 1942).
Командант немачке групе армија „Центар”, фелдмаршал Ф. фон Бок, планирао је да средином јула, одмах након заузимања Смоленска, крене у напад на Москву. Међутим, А. Хитлер је одлучио да прво заузме Лењинград и Кијев, па тек пошто обезбеди крила, настави напад на Москву. Због пребацивања немачких тенковских јединица на југ и север, совјетске трупе код Смоленска успеле су да задрже непријатеља до краја септембра.
Тек 30. септембра почела је немачка офанзива на Москву (операција „Тајфун”). Према плану немачке команде, трупе групе армија „Центар” требало је да опколе и сломе совјетске трупе у области Вјазме и Брјанска. На московском правцу, непријатељу су се супротставиле трупе Западног фронта под командом генерал-пуковника И. С. Коњева, Брјанског фронта под командом генерал-пуковника А. И. Јеременка (од 14. окто-бра — генерал-мајора Г. В. Захарова) и Резервног фронта, којим је командовао маршал Совјетског Савеза С. М. Буђони. Совјетска команда је погрешно проценила правац главног напада не-пријатеља, концентришући главне снаге у правцу Смоленска, док су Немци нанели ударе по ослабљеним крилима.
Немачке тенковске дивизије пробиле су одбрану совјет-ских трупа, ушле у оперативни простор и успеле да окруже главне снаге три фронта. Немачке трупе су 3. октобра заузеле Орел, 6. октобра Брјанск, а 7. октобра Вјазму. У обручу се на-шло 7 совјетских армија. Укупно, губици совјетских трупа током дефанзивног периода Битке за Москву износили су преко 500.000 убијених, несталих и заробљених, и више од 140.000 рањених.
Претила је опасност да немачка војска без отпора дође до Москве. Услед таквих прилика, одлуком Штаба Врховне команде од 10. октобра, за команданта Западног фронта по-стављен је Г. К. Жуков, који је опозван из Лењинграда. Све совјетске трупе које су се налазиле у близини Москве биле су му потчињене. До 16. октобра немачке трупе су се нала-зиле на 38 километара од Москве. Владине институције и страни дипломатски кор хитно су евакуисани из престо-нице у Кујбишев (данашња Самара). Преостале фабрике су миниране и сваког тренутка су могле бити дигнуте у ваздух. Како би се спречила паника, први секретар Московског град-ског комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика А. С. Шчербаков се 17. октобра обратио преко радија, пози-вајући да се не подлеже провокацијама и уверавајући у спрем-ност да се брани престоница. У граду је успостављен ред од стране локалних партијских органа и милиције, а 20. октобра у Москви је уведено опсадно стање.
У одбрану престонице ступиле су дивизије народне милиције, питомци војних школа, новоформиране војне јединице. Становништво града је мобилисано за изградњу одбрамбених утврђења. Најтеже борбе водиле су се на правцу Волоколамска и Малојарославеца, где су се бранили ка-дети Кремља и Подољска. У јужном правцу, у периоду од 29. октобра до 2. новембра, непријатељ се пробио до Туле, али је заустављен. По цену великих губитака Црвена армија је крајем октобра успела да задржи напредовање нациста. О одлучности совјетског руководства да одбрани Москву сведочи одржавање традиционалне параде на Црвеном тргу 7. новембра 1941. у част 34. годишњице Октобарске
револуције. У другој половини октобра, упорна одбрана совјетских трупа и почетак обилних киша, које су отежавале снабдевање јединица, приморале су команду групе армија „Центар” да обу-стави офанзиву.
После наступања хладнијег времена, које је путеве поново учинило проходним, Немци су 15. новембра обновили офан-зиву. Немачка команда је планирала да обиђе Москву са севера и југа и окружи је.
Немачке трупе на северозападу су 23. новембра заузеле град Клин, 24. новембра — Солнечногорск, 2. децембра — Химки. У то време, нацисти су били на 30 километара од центра Москве. Борбена дејства 316. стрељачке дивизије под командом генерал-мајора И. В. Панфилова постала су прави симбол храбрости и херојства совјетских трупа које у одбрани Москве нису штеделе животе.
Од 15. новембра до 5. децембра, совјетске трупе су успеле да исцрпе непријатељске снаге у тешким дефанзивним бит-кама и тиме сруше планове за заузимање Москве. Немачке трупе су биле изнурене и њихово напредовање је заустављено. За то време, совјетска команда је успела да прикупи резерве, укључујући дивизије из Сибира и Далеког истока. Велика количина војне технике произведене у предузећима која су евакуисана иза Урала и коју су испоручили савезници на ос-нову ленд-лиза пребачена је у Москву.
Све ово је омогућило совјетским трупама да 5–6. децембра покрену контраофанзиву под Москвом, која је 7–10. јануара 1942. прерасла у општу офанзиву на широком фронту. У овој офанзиви учествовале су трупе Западног, Калињинског, Северозападног и Брјанског фронта. У овим биткама прославили су се 2. гардијски коњички корпус генерал-мајора Л. М. Доватора, 1. гардијска тенковска бригада пуковника М. Е. Катукова, 5. ар-мија генерал-мајора Л. А. Говорова и др. Немачке трупе, упркос категоричном наређењу А. Хитлера од 16. децембра, нису могле да задрже положаје и почеле су да се повлаче. Услед контрао-фанзиве совјетских трупа, која је трајала до 20. априла 1942. го-дине, Вермахт је доживео први озбиљнији пораз код Москве. Непријатељ је одбачен на 100–350 километара од совјетске пре-стонице. Пораз немачких трупа под Москвом означио је пот-пуни крах немачке стратегије муњевитог рата („блицкриг”) и развејао мит о непобедивости Вермахта. Прва већа победа Црвене армије у рату била је од великог значаја за подизање морала не само у војсци, већ и у целој земљи. Управо од зидина Москве почиње пут Црвене армије на Берлин.
Од 23. новембра до 2. децембра 1941. трупе Јужног и Закавкаског фронта извеле су Ростовску офанзивну опе-рацију и 29. новембра ослободиле Ростов на Дону, потискујући немачке трупе групе армија „Југ” преко реке Мијус. Тиме је за-устављена немачка офанзива на Кавказ.
Неуспеси немачких трупа на Источном фронту довели су до масовних оставки у командном саставу Вермахта. У зиму 1941/42. године смењени су: командант копнених снага генерал фелдмаршал В. фон Браухич, команданти група армија „Север”,
„Центар” и „Југ” фелдмаршали В. фон Леб, Ф. фон Бок и Г. фон Рундштет, командант 2. тенковске групе генерал-пуковник Х. В. Гудеријан и други.
Офанзивне операције Црвене армије у пролеће 1942.
Почетком 1942. године, под утицајем победе код Москве, совјетско руководство почело је да се нада могућности прела-ска на стратешку офанзиву с циљем протеривања непријатеља из земље.
У ствари, још у оквиру Битке за Москву, трупе Западног и Калињинског фронта започеле су Ржевско-вјаземску офан-зивну операцију, чији је циљ био да опколе и поразе део трупа немачке групе армија „Центар” и ослободе Ржев.
Операција је почела без одговарајуће припреме и без ангажовања додатних снага и средстава. Вермахт је успео да задржи кључне положаје и почетком фебруара, контрана-падима по крилима, опколи групу совјетских трупа у обла-сти Вјазме и Ржева. У лето 1942. године трупе Калињинског и Западног фронта покренуле су нови напад на Ржев. Током Прве Ржевско-сичевске операције од 30. јула до 1. октобра 1942. совјетска офанзива је наишла на активну одбрану не-пријатеља. На крају се офанзива завршила неуспехом.
У пролеће 1942. совјетска команда је покушала да пробије блокаду Лењинграда. Од 7. јануара до 30. априла 1942. трупе Лењинградског и Волховског фронта извеле су Љубанску офан-зивну операцију. Офанзива трупа Волховског фронта завр-шила се неуспехом, пошто формације Лењинградског фронта нису могле да се пробију њима у сусрет. Нацисти су серијом бочних контранапада окружили 2. ударну армију Волховског фронта у рејону Мјасног Бора. Од 12. маја до 28. јуна 1942, после тешких борби, непотпуни делови ове армије успели су да изађу из обруча, али је већина војника и команданата погинула или је заробљена. Предао се и командант армије, генерал-лајтнант А. А. Власов, који је убрзо постао главни учесник немачке војно-пропагандне специјалне операције „Aktion Wlasow”, симбол сарадње са нацистима — издаје.
Да би помогла опкољеном Севастопољу, совјетска коман-да је донела одлуку да изврши поморски десант на Крим. Током Керчко-феодосијске десантне операције (25. децем-бар 1941–2. јануар 1942), снаге Црноморске флоте искрцале су на полуострво трупе Закавкаског фронта под командом генерал-лајтнанта Д. Т. Козлова. Десант је обављен у условима јаке олује и уз снажан отпор непријатеља. Совјетске трупе су 30. децембра ослободиле Керч, а у јануару 1942. године заузеле и цело Керчанско полуострво. Међутим, офанзива створеног Кримског фронта постепено је успоравала, а до марта 1942. пот-пуно се зауставила.
На јужном крилу совјетско-немачког фронта, совјетске трупе Југозападног и Јужног фронта покренуле су офанзиву у Донбасу. Током Барвенковско-лозовске операције (18–31. јануар 1942) створена је Барвенковска избочина, која је требало да постане мостобран за напад на Харков, али су Немци успели да задрже неколико важних упоришта на крилима избочина. Борбе
су престале због пролећних блатњавих путева (распутица).
Све офанзивне операције Црвене армије у зиму–пролеће 1942. нису у потпуности оствариле циљеве које је поставила команда због недостатка снага, тешких услова током зиме и про-лећа, недовољне обучености, недостатка великих мобилних формација у Црвеној армији и успешне немачке тактике од-бране кључних тачака уз активно предузимање контранапада.
Немачка офанзива у лето 1942. године
Са друге стране, и немачка команда се припремала за нову офанзиву. У 1942. години А. Хитлер је решио да главни удар изврши на Стаљинград и Кавказ (операција „Блау” — „Плаво”). Немачке јединице више нису имале могућност да изводе офанзивне операције на целој дужини совјетско-немачког фронта, због чега је за одлучујући ударац изабран најважнији, јужни правац. Губитак Кавказа би лишио СССР нафте из Бакуа и Грозног. Црвена армија би на тај начин остала без горива, док би Немачка, са друге стране, добила нове изворе нафте. Противничко освајање Стаљинграда би прекинуло најваж-нију транспортну артерију Совјетског Савеза — Волгу, преко које се нафта из Бакуа допремала индустријским центрима државе. Све то је требало да обезбеди победу Немачке. У опе-рацији „Блау” учествовало је 97 немачких дивизија, 900.000 људи, 1.200 тенкова и самоходки, 17.000 топова и минобацача, више од 1.600 авиона. Осим тога, биле су ангажоване и ита-лијанска, румунска и мађарска војска.
Јединице Југозападног и Јужног совјетског фронта су 12. маја 1942. почеле офанзиву на Харков. Међутим, немачке јединице групе армија „Југ” су 17. маја извршиле противударе на крилима. Већ 19. маја претило је опкољавање совјетских трупа. Благовремена наредба за одступање није била издата, па је 23. маја обруч био затворен, а крајем месеца су совјетске јединице уништене. Губици су износили преко 270.000 људи (од чега 170.000 неповратно), 2.100 топова и минобацача,
1.200 тенкова. Тај слом је довео до пробоја линије фронта, на-стала је пукотина кроз коју су се устремиле немачке трупе. Истовремено, крајње се компликовала ситуација на Криму. Једанаеста армија генерал-пуковника Е. Фон Манштајна 19. маја је заузела Керч (операција „Лов на дропље”), уништивши трупе Кримског фронта. Евакуација преко Керчког мореуза није била организована на одговарајући начин, што је довело до великих губитака.
Друга линија одбране Севастопоља засенила је прву херо-измом заштитника града — бораца и команданата Засебне приморске армије и других совјетских јединица и формација. Велику улогу у одбрани града одиграли су бродови Црноморске флоте који су се под ватром обалне артиљерије и ударима непријатељских авиона више пута пробијали у опкољени град, достављајући појачања, војне потрепштине и евакуишући рањенике и цивиле. Бродови су отварали ватру по положајима противника, подржавали контранападе совјетских трупа, обезбеђивали противваздушну одбрану, учествовали у искр-цавању десаната. Морнари и морска пешадија учествовали су у борбама на копненом фронту. Немачки и румунски војници су их се панично плашили. Звали су их „црна смрт”. Тек када су привукле тешку артиљерију, јединице 11. немачке армије успеле су да остваре успех. Град је пао, одбрана Севастопоља је 4. јуна била завршена. Крим се у потпуности нашао у рукама непријатеља.
Неуспеси на Криму и код Харкова негативно су утицали на војну способност совјетских јединица. Примећени су слу-чајеви дезертерства, панике, напуштања положаја без наредбе, нарушавања војне дисциплине. Све то је могло да се заврши катастрофално за државу. Народни комесаријат одбране је 28. јула издао наредбу бр. 227, која је добила незванични назив „Ни корака назад!”. Та наредба је, под претњом момен-талног стрељања, забранила напуштање положаја и повла-чење без наредбе. Тај документ је имао важан значај за јачање отпора нацистичким окупаторима. Том наредбом су, такође, формирани казнени батаљони и чете у које су упућивани осуђени војници и команданти који су на тај начин мењали стрељање или робијање у логору за боравак у казненим једи-ницама. Човек који је био рањен у борби или одслужио свој рок у казненом батаљону или чети, враћао се у пређашње звање и у редовне војне јединице. Губици „кажњеника” били су веома високи, због тога што су их често користили на најопаснијим деловима фронта.
Као последица пораза совјетских трупа код Харкова, на јужном делу совјетско-немачког фронта настала је тешка ситуација. Немачка команда планирала је да са севера на-несе удар по Вороњежу снагама групе армија „Б”, а са југа по Ростову снагама групе армија „А”, настојећи да на тај начин окружи совјетске трупе у Великој окуци Дона и затим да изађе на Волгу и Кавказ. Офанзива на Вороњеж почела је 28. јуна.
Трупе Брјанског фронта нису могле да зауставе Немце и 2. јула су немачки тенкови упали у град. Линија фронта је на дуже
време успостављена на Дону, посред Вороњежа.
Јединице 6. немачке армије, под командом генерала ок-лопних трупа Ф. Паулуса, 30. јуна су почеле офанзиву на Дон против трупа Југозападног фронта. Немци су 15. јула успе-ли да пробију совјетску одбрану код Милерова и да изађу на Велику окуку Дона. Тај пробој немачких трупа представљао је непосредну претњу за Стаљинград.
Трупе Јужног фронта су 24. јула биле принуђене да напу-сте Ростов.
На совјетској територији, коју су до средине 1942. окупи-рали Немачка и њени савезници, до почетка рата је живело 88 милиона људи, производило се 33 % целокупне индустријске производње државе, добијало се 60 % угља, изливано је скоро 60 % челика, налазило се 47 % свих сетвених површина.
Одбрамбени период Стаљинградске битке
Датум почетка Стаљинградске битке, најважније опера-ције Великог отаџбинског рата, је 17. јул 1942. У њеној исто-рији се издвајају две етапе: одбрамбена (17. јул-18. новембар 1942) и офанзивна (19. новембар 1942–2. фебруар 1943).
Штаб Врховне команде је од трупа Југозападног фрон-та 12. јула формирао Стаљинградски фронт, а 5. августа — Југоисточни фронт. Касније, 28. септембра, одлуком Штаба Врховне команде Стаљинградски фронт је био преформиран у Донски, а Југоисточни — у Стаљинградски фронт. Делатност тих фронтова је координирао начелник Генералштаба Црвене армије, генерал армије А. М. Васиљевски, који је био представ-ник Штаба Врховне команде.
Наступање 6. армије Ф. Паулуса на Стаљинград почело је 17. јула. Немци су се 25. јула пробили ка Дону, а 23. августа су изашли на Волгу на северној периферији града. Немачка авијација је тог дана подвргла град најжешћем бомбардо-вању — Стаљинград је био скоро у потпуности разрушен и спаљен, погинуло је преко 90.000 људи. Евакуација цивила није успела да се изврши. Борбе су почеле на периферији, а потом и на улицама града.
Одбрану града су држале трупе 62. армије генерал-лејтенанта В. И. Чујкова и 64. армије генерал-лејтенанта М. С. Шумилова, јединице Народног комесаријата уну-трашњих послова (НКВД) и ополченци. Значајан део цивила остао је у Стаљинграду, делећи све незгоде и тешкоће са бор-цима Црвене армије. Настојећи да по сваку цену задржи град, совјетска команда је стално убацивала у борбу нове резерве, нано-сећи контраударе по крилима наступајућег противника. Најтеже борбе су вођене на Мамајевом кургану, у погонима Стаљинградске фабрике трактора, те у фабрикама „Барикаде” и „Црвени октобар”. Борило се за сваку зграду, подруми су били претворени у неприступачне тврђаве. Положаји сукобљених страна подсећали су на „колач од лиснатог те-ста”, неретко су совјетске и немачке јединице држале раз-личите спратове једне зграде. Због тога што су били окру-жени непријатељима, црвеноармејци су често наводили на себе ватру своје артиљерије, чији положаји су се налазили на источној обали Волге.
У историју су ушли подвизи војника невелике групе ста-ријег водника Ј. Ф. Павлова, који су током два месеца брани-ли троспратну зграду (Зграда Павлова) од надмоћних снага противника, снајперисте В. Г. Зајцева (убио у Стаљинграду 225 нациста), бораца 13. гардијске стрељачке дивизије гене-рал-мајора А. И. Родимцева и 138. стрељачке дивизије генерал-лејтенанта И. И. Људникова и других. Немци су 15. октобра заузели подручје Стаљинградске фабрике трактора и изаш-ли на Волгу на још једном месту, поделивши на тај начин совјетске трупе на два дела. Ипак, прибијене уз реку, одсечене једне од других, совјетске трупе су наставиле да држе делове градских четврти. Немачке трупе су 11. новембра предузеле последњи покушај да овладају градом и да „баце” совјетске јединице у Волгу, што је уз велике напоре одбијено. Вермахт
после тога није покушавао да овлада градом, чији делови су остали у рукама Црвене армије.
У исто време са Стаљинградском битком вођена је и Битка за Кавказ (25. јул 1942–9. октобар 1943). Пред немачке трупе групе армија „А” био је постављен задатак да овладају нафто-носним пољима на Северном Кавказу и у Бакуу. У почетном периоду совјетске јединице Севернокавкаског и Закавкаског фронта задржале су немачку офанзиву на Кавказ, али су, под притиском противника, биле принуђене да се повлаче. Ворошиловск (Ставропољ) је био заузет 3. августа, Мајкоп — 9. августа, Краснодар — 12. августа, и 11. септембра — готово цео Новоросијск. Немачка брдска пешадија је 21. августа подигла заставу Трећег рајха над Елбрусом. Тек на обала-ма Терека, у рејону Моздока, и на планинским превојима Великог кавкаског гребена, у рејонима Малгобек и Ељхатово, офанзива непријатеља је крајем септембра 1942. била за-устављена.
Херојском 125-дневном одбраном Стаљинграда завршен је први (одбрамбени) период Великог отаџбинског рата. То је био један од најтежих периода рата, када је судбина совјетске државе не једном висила о концу, и само је храб-рост бранилаца домовине омогућила да се осујете планови непријатеља.
Ратне операције на другим поприштима Другог светског рата (1941–1942)
Током пролећа и лета 1941. настављене су активне ратне операције на Средоземном мору. На обалама Грчке, у рејону рта Матапан вођена је највећа поморска битка између британске и италијанске флоте. Борба је завршена потпу-ним сломом Италијана, који су претрпели велике губитке. После тога италијанска флота више није претендовала на превласт на мору, и целокупна њена делатност своди-ла се на обезбеђење италијанско-немачких трупа у Северној Африци.
У исто време су вођене активне операције у Северној Африци где су се сукобиле италијанско-немачке трупе и бри-танска 8. армија. Језгро италијанско-немачке групације био је Немачки афрички корпус, који се састојао од тенковских јединица, којима је командовао генерал-лејтенант Е. Ромел, један од најспособнијих немачких генерала Другог светског рата. Он је почео активне ратне операције у пролеће 1941. и убрзо је преотео од Енглеза територију Либије и опсео енглеску тврђаву Тобрук. У јуну и децембру 1941. Енглези су двапут покушали да деблокирају Тобрук (операције „Бојна секира” и „Крсташ”), али нису имали успеха, упркос томе што су надмашивали Немце у снази и средствима. У јануару 1942. трупе Е. Ромела прешле су у офанзиву и у мају–јуну нанеле противнику порац у бици код Газале — Бир Хакејма. Тобрук се предао 21. јуна, за шта је А. Хитлер Е. Ромелу доде-лио звање генерал-фелдмаршала.
У јулу су Немци почели офанзиву на Египат, британско упориште у Северној Африци, али су због недостатка му-ниције, горива и тенкова били принуђени да се зауставе на одбрамбеној линији код градића Ел Аламејн. У току прве битке код Ел Аламејна, у јулу, Е. Ромел није могао да пробије британску одбрану и после контранапада је био принуђен да сам пређе у одбрану. У августу–септембру италијанско-немачке трупе су поново покушале да се пробију у Египат, али су поново биле заустављене од стране британских јединица, којима је командовао генерал Б. Л. Монтгомери. Прикупивши значајне снаге, британске трупе су 23. октобра 1942. прешле у контраофанзиву (друга битка код Ел Аламејна, 23. окто-бра-5. новембра 1942) и, наневши бочни удар по слабим италијанским јединицама, одбациле су Немце од Египта, принудивши их да одступе у Тунис.
Током истог периода почео је рат и на Тихом океану. У пролеће 1941. године јапанске трупе су без отпора окупи-рале Француску Индокину. У јутро 7. децембра 1941. авио-ни са јапанских носача авиона изненада су напали америчку поморску базу Перл Харбор на Хавајским острвима и нанели америчкој флоти озбиљне губитке. Истог дана председник САД Ф. Д. Рузвелт званично је објавио рат Јапану, а 11. децембра су, у знак солидарности са Јапаном, Немачка и Италија објавиле САД рат — тако су САД ступиле у Други светски рат. Јапанска флота је 8. децембра 1941. истовремено извршила десанте на Британску Малају (данашња Малезија) и на Филипине. У фебруару 1942. године Јапанци су у потпуности окупирали Филипине, Малају и освојили Сингапур. Тада су се јапанске трупе искрцале на Холандску Источну Индију (Индонезију), по-том су у марту холандске јединице капитулирале, а заједничка енглеско-америчко-аустралијско-холандска ескадра била је раз-бијена. У априлу су Јапанци заузели Бурму (данашњи Мјанмар), северни део Нове Гвинеје и Бизмарков архипелаг; јапанска флота је нанела ударе по енглеским базама на острву Цејлон (данашња Шри Ланка). Покушаји Јапанаца да изврше десант на јужну обалу Нове Гвинеје, и самим тим да изађу на ближе прилазе Аустралији, довели су у мају 1942. године до битке јапанске и америчке ескадре у Коралском мору. Ту су Јапанци претрпели први пораз у Другом светском рату. Почетком јуна 1942. јапанска команда је планирала операцију заузимања атола Мидвеј у Тихом океану. Захваљујући раду своје обавеш-тајне службе, Американци су се благовремено припремили за одбрану. У току битке код атола Мидвеј 4–5. јуна 1942. Јапан је претрпео разоран пораз. У току битке за острво Гвадалканал (архипелаг Соломонова острва), која се одвијала од 7. августа 1942. до 7. фебруара 1943. на мору, копну и у ваздуху, Јапанци су претрпели стратешки пораз, изгубивши могућност да изводе офанзивне операције. САД су на тај начин преузеле стратешку иницијативу у рату на Тихом океану.