Општа офанзива немачких трупа дуж целе линије државне границе Совјетског Савеза почела је 22. јуна 1941. у 3.15 часова. Удар је нанесен неочекивано. Инвазија је била праћена бомбардовањем совјетских аеродрома, најважнијих железничких станица и градова. Тек у 5.30 часова немачки амбасадор у СССР-у В. фон дер Шуленберг обавестио је народног комесара спољних послова СССР В. М. Молотова да је Немачка у рату са СССР-ом. У 12 часова 22. јуна, В. М. Молотов се огласио преко радија са саопштењем о подмуклом нападу Немачке. Почео је Велики отаџбински рат. Савезници Немачке су такође објавили рат СССР-у: Италија, Румунија и Хрватска 22. јуна; Словачка 23. јуна; Финска 25. јуна и Мађарска 27. јуна. Избијање рата захтевало је доношење хитних мера за организовање отпора непријатељу. Одлуком Савета народних
комесара и Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) 22. јуна 1941. уведено је ратно стање и проглашена општа мобилизација на целој територији СССР-а. Истог дана погранични војни окрузи се трансформишу у фронтове. Балтички специјални војни округ постаје Северозападни фронт, Западни специјални војни округ постаје Западни фронт, а Кијевски специјални војни округ постаје Југозападни фронт. Два дана касније, 24. јуна, од трупа Лењинградског војног округа створен је Северни фронт, а од трупа Одеског војног округа — Јужни фронт.
За руковођење ратом 23. јуна формиран је Штаб Главне команде Оружаних снага (председник — народни комесар одбране СССР, маршал Совјетског Савеза С. К. Тимошенко). У штаб су ушли и Ј. В. Стаљин, В. М. Молотов, начелник Генералштаба генерал армије Г. К. Жуков и др. Штаб Главне команде је 10. јула трансформисан у Штаб Врховне команде под председавањем Ј. В. Стаљина, а 8. августа у Штаб Врховне главне команде.
Дана 29. јуна издата је „Директива Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика совјетским и партијским организацијама”, која је захтевала реорганизацију њиховог рада у ратним условима. Указивано је на потребу покретања активне борбе против непријатеља у зони фронта и иза непријатељских линија, организовања партизанских одреда и илегалних група и јачања позадине Црвене армије. Током принудног повлачења совјетских трупа од партијских органа тражено је да извезу сву вредну имовину, а ако то није било могуће, униште је. У областима које су окупирали Немци, створене су илегалне партијске организације за руковођење партизанског покрета и вођење идеолошке и илегалне борбе.
Посебна пажња била је посвећена политичком раду у трупама. Од 16. јула, у Црвеној армији, као и током Грађанског рата, уведен је институт војних комесара, који су у трупама обезбеђивали политички и васпитни рад, делећи одговорност за донесене одлуке на равноправној основи са командантима. С тим у вези реорганизован је систем политичких органа у оружаним снагама (од чете до армије), који су били потчињени Главној политичкој управи Црвене армије (на челу са војним комесаром 1. реда Л. З. Мехлисом) и Главној политичкој управи морнарице (војни комесар 2. реда И. В. Рогов).
За вођење земље у ратним условима 30. јуна створен је ор ган за управљање у ванредним ситуацијама — Државни комитет одбране под председавањем Ј. В. Стаљина, који је такође био председник Савета народних комесара (од 6. маја), народни комесар одбране (од 19. јула) и врховни командант Оружаних снага СССР (од 8. августа). У Државном комитету одбране су били и В. М. Молотов (заменик председника), К. Ј. Ворошилов, Г. М. Маленков, Л. П. Берија и др. Државни комитет одбране је у својим рукама држао све војно, политичко и економско руковођење земљом, његове одлуке су имале карактер закона у ванредним ситуацијама.
Совјетски информбиро — главни информативни орган државе и главно оружје идеолошке борбе — створен је 24. јуна 1941, на чијем је челу био А. С. Шчербаков. Ј. В. Стаљин се, 3. јула, први пут од почетка рата, обратио совјетском народу и Црвеној армији преко радија, и том приликом је први пут директно говорио о смртоносној опасности која вреба над земљом. Обраћање је садржало и позив „браћи и сестрама”, грађанима земље, да спасе отаџбину.
Од првих дана рата почеле су да се формирају дивизије народне милиције. Њима су се добровољно придружили грађани који су били ослобођени служења војног рока. Укупно је током ратних година створено 60 таквих дивизија, велики број појединачних пукова и батаљона са укупним бројем од око 2.000.000 људи. На дан 1. октобра 1941. указом Државног комитета одбране од 17. септембра 1941. уведена је обавезна општа војна обука мушкараца од 16 до 50 година за резервни састав Црвене армије. Слика 12
Други важан задатак био је пребацивање земље на ратни
колосек. Одлуком Президијума Врховног совјета СССР-а 26. јуна извршена је мобилизација индустрије. Радни дан у предузећима је продужен, укинути су одмори и слободни дани, а уведена су и друга ограничења. За снабдевање становништва у позадини прехрамбеним производима и другом робом уведен је систем картица.
Резолуцијом Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика и Савета народних комесара СССР-а 24. јуна 1941. створен је Савет за евакуацију под председништвом Л. М. Кагановича (од 3. јула Н. М. Шверника), задужен за пренос индустријских предузећа и добара из европског дела СССР-а на исток. Од јула до новембра 1941. евакуисано је 1.523 великих предузећа, која су у најкраћем року могла да снабдеју Црвену армију неопходним наоружањем. Поред тога, евакуисано је 30–40 % радника и инжењерско-техничког особља, извезене су залихе хране, пољопривредна опрема, материјална и културна добра (уметничка дела, књиге).
Обављен је огроман посао на формирању индустријске базе на истоку земље. У најкраћем року предузећа су саграђивана буквално на голој земљи, а често су, и пре завршетка изградње фабричких зграда, започињала производњу војних потрепштина. Међутим, колосалне размере пресељења индустрије и становништва довели су до смањења темпа производње, посебно војне опреме (авиони, тенкови, аутомобили, артиљеријска оруђа, стрељачко наоружање), која је у потпуности обновљена тек почетком 1943. године. У то време одвијала се Погранична битка на совјетсконемачком фронту.
На северозападном правцу, изненадни напад немачких трупа групе армија „Север” пресекао је линију фронта на два дела и одсекао трупе Северозападног фронта од трупа суседног Западног фронта. Покушај совјетске команде да 23. јуна покрене контраофанзиву код Алитуса и Расеињаја (Литванска ССР) био је неуспешан и довео је до великих губитака. Немачке трупе су брзо напредовале у два правца: према Пскову и Талину. Вилњус је заузет 24. јуна, 25. јуна прешле су Западну Двину (Даугаву), 30. јуна заузеле Ригу, а 9. јула Псков, претећи да изврше пробој до Лењинграда.
Трупе Западног фронта, одбијајући нападе надмоћнијих противничких снага, претрпеле су тешке губитке. Команда фронта, на челу са генералом армије Д. Г. Павловом, изгубила је контролу над трупама и није била у стању да организује њихово повлачење. Велике снаге совјетских трупа биле су опкољене на узвишењу Бјалистока 23–30. јула. Противнапад 6. механизованог корпуса 24–25. јуна у правцу Гродна није зауставио напредовање непријатеља.
Гарнизон Брестске тврђаве, на челу са мајором П. М. Гавриловом и комесаром пука Ј. М. Фомином, пружао је жесток отпор непријатељу више од месец дана. Упркос отпору појединих совјетских јединица, немачке трупе Групе армија „Центар” су 29. јуна затвориле обруч у области Минска, и 30. јуна град је пао. Совјетски губици износили су 341.073 мртвих, несталих и заробљених и 76.717 рањених.
Команда Западног фронта је смењена са својих функција и изведена пред војни суд, који је Д. Г. Павлова и низ других генерала осудио на смртну казну. Маршал Совјетског Савеза С. К. Тимошенко постављен је за команданта фронта 1. јула. Почетком јула вођене су тешке дефанзивне борбе на реци Березини, где су, по цену тешких губитака, совјетске трупе успеле да привремено одложе напредовање непријатеља (код Борисова и Лепела).
Дана 10. јула почела је двомесечна Битка код Смоленска.
У њој су се непријатељу супротставиле совјетске трупе Западног, Централног и Брјанског фронта. После тешких борби, немачки тенкови су се пробили у позадину совјетских трупа и заузели Смоленск, али су совјетски контранапади приморали немачку команду да заустави напад на Москву.
Најснажнији ударац задале су од 30. августа до 6. септембра снаге Резервног фронта под командом генерала армије Г. К. Жукова у области Јелња, који је завршен ослобођењем овог града. Ово је била прва успешна офанзивна операција Црвене армије у Великом отаџбинском рату. Током борби за Смоленск створене су прве гардијске јединице у Црвеној армији. Наредбом Народног комесара одбране СССР-а, 18. септембра су 100. и 127. стрељачкој дивизији, које су учествовале у Јелњинској операцији, додељено звање гарде, као и одговарајући називи 1. и 2. гардијска стрељачка дивизија.
На југозападном стратешком правцу, Немци и њихови савезници су се од тренутка инвазије суочили са жестоким отпором совјетских трупа. Јединице и формације Црвене армије повлачиле су се са границе, покушавајући да избегну опкољавање. У области Дубно-Луцк-Броди у Западној Украјини 23–30. јуна 1941. одиграла се тенковска битка у којој је учествовало 2.800 совјетских и 800 немачких тенкова и самоходки. Совјетски контраудар завршио се неуспехом због журбе у организовању, лоше координације акција и недовољне борбене обучености тенковских посада. Ипак, трупе Југозападног фронта под командом генерал-пуковника М. П. Кирпоноса успеле су да избегну опкољавање у области Лавова и привремено одложе напредовање непријатеља на Кијев. У првим данима рата, трупе Јужног фронта успешно су одолевале притиску немачких и румунских трупа. Почетком јула, под претњом бочног заобилажења и опкољавања, совјетске трупе су се повукле. Средином јула, непријатељ је наставио офанзиву, пробио одбрану совјетских трупа и опколио главне снаге 6. и 12. армије у Уманској области.
Који су били разлози неуспеха совјетских трупа у почетном периоду рата?
Велику улогу у немачким успесима одиграо је изненадни напад. Совјетско руководство је схватало да је рат неизбежан, али је сматрало да се Немачка неће усудити да нападне Совјетски Савез до завршетка рата са Енглеском. Подаци о датуму почетка рата (од априла до јула), које су добијали совјетски обавештајци, били су контрадикторни. Један од ових датума, 22. јун 1941, изазивао је сумњу. Чинило се да је немогуће започети војне операције против тако огромне земље као што је СССР, имајући на располагању само два летња месеца. 54
Наређење да се трупе у пограничним областима подигну у стање борбене готовости стигло је прекасно — 21. јуна 1941. увече, а у већини јединица нису стигли да га изврше. Трупе које су средином јуна премештене до границе остале су на мирнодопским положајима, а многе јединице су биле у камповима за обуку.
До почетка рата многе формације Црвене армије биле су у процесу формирања и нису биле опремљене ни људством ни опремом. На пример, од 198 стрељачких дивизија, половина је имала по 10,3 хиљада људи (редовни капацитет — 12 хиљада), 78 (око 40 %) је имала по 5,9 хиљада људи. Формирање преостале 23 дивизије тек је почињало. У тренутку избијања агресије Црвена армија је била у фази реорганизације и пренаоружавања војске у мирнодопском положају. Размештање и довођење у стање борбене готовости захтевало је доста времена, које, међутим, совјетско руководство није имало на располагању.
Други разлог за брзе успехе Немаца био је недостатак борбеног искуства Црвене армије. Број јединица и формација које су учествовале у војним сукобима 1930-их година и Совјетско-финском рату, био је релативно мали. Огромна већина бораца и команданата имала је само искуство у маневрима и вежбама. Низак се показао и ниво обучености командног кадра, који је увелико био ослабљен током предратних репресија. У условима наглог раста броја војног састава након увођења опште војне обавезе, осећао се недостатак командног кадра. Јединицама је недостајало искуства у заједничком деловању између појединих родова војске, недостајало је квалификованог техничког особља за одржавање војне опреме, посебно нове, осећао се мањак резервних делова, горива, муниције, слабо су биле развијене радио везе. Такође, насталу ситуацију на почетку рата отежавала су противречна наређења команде, многи команданти су се плашили да преузму иницијативу, а главна команда Црвене армије није имала потпуни увид у ситуацију. Раније се у совјетској науци сматрало да се успеси немачких трупа могу објаснити њиховом вишеструком бројчаном супериорношћу над совјетским трупама, али савремена истраживања су показала да то није сасвим тачно. Немачке трупе надмашавале су Црвену армију само по броју војника укључених у операцију „Барбароса”, а по количини војне опреме бројчану предност имала је Црвена армија. Друга ствар је што се ова опрема налазила на огромној територији у унутрашњости земље, није била адекватно снабдевена свиме што је било потребно и није могла истовремено да се уведе у борбу.
Поред тога, део расположивог наоружања и опреме је био застарео, без обзира што је Совјетски Савез, прошавши кроз индустријализацију, повећао своју одбрамбену способност, испоставило се да то још увек није било довољно.
У последње време у публицистици постоји лажна теорија према којој се неуспеси Црвене армије објашњавају предухитреним ударом немачких трупа на совјетске трупе, које су и саме наводно спремале напад. Постоји низ принципијелних замерки овој теорији.
Прво, као што је горе наведено, у Црвеној армији су спроведене велике реформе и пренаоружавање; совјетске трупе нису биле спремне за извођење великих операција до њиховог завршетка, што се није очекивало пре 1942. године.
Друго, Ј. В. Стаљин није желео да изгледа као агресор у очима остатка света, започињући рат први, чак ни против таквог непријатеља као што је А. Хитлер. Утолико пре што је доктрина Црвене армије из 1939. године, премда је и предвиђала војне операције „са мало крвопролића, на туђој територији”, предвиђала их је тек након инвазије непријатељских трупа на совјетску земљу. Уопште, спољнополитичка доктрина Совјетског Савеза увек је прокламовала настојање на мирном решавању сукоба, што је демонстрирано у ноти Народног комесаријата спољних послова СССР-а Немачкој од 14. јуна 1941.
Треће, рат са Финском показао је да Црвена армија није имала довољно искуства у вођењу савремених ратних операција, што је потпуно искључило могућност превентивне офанзиве до завршетка интензивне борбене обуке и борбене припреме новоформираних јединица и формација.
Четврто, дислокација и распоређивање снага за покривање граница у јуну 1941. биле су одбрамбеног карактера и биле су намењене да се супротставе непријатељским групацијама које нападну. Штавише, њихово измештање ка западној граници било је одговор на пребацивање немачких трупа у Пољску с почетка 1941. године.
Главна надмоћ немачке војске лежала је у тактици и стратегији вођења борбених акција, као и у искуству у савременом ратовању. Основа немачке стратегије био је „блицкриг”. Заснивала се на активној употреби тенкова и авијације и добро развијеном заједничком деловању између свих родова војске. Осим тога, немачка војска је била потпуно мобилисана, снабдевена свиме што је потребно и концентрисана на правцима главних напада, где је и била постигнута одлучујућа надмоћ у снагама. Немци су имали на својој страни искуство победоносног рата у Европи, квалитетну припрему официра и нижег командног кадра. Вермахт су предводиле способне војсковође са великим војним и борбеним искуством, као што су В. Кајтел, Ф. Халдер, Ф. фон Бок, Х. Гудеријан, Х. Хот, Г. фон Клуге, Е. фон Манштајн и други. Пред нападом Вермахта Пољска је издржала 36 дана, Норвешка 62, Данска 2, Холандија 5, Белгија 18, Француска 42, Југославија 11, Грчка 16. До тренутка напада на СССР, Немачкoj у Европи није остао ниједан противник осим Енглеске. Рајх је располагао индустријским, сировинским и људским потенцијалом готово целе окупиране Европе. Погранична битка била је најтежа провера за Црвену армију. Под ударима надмоћнијих непријатељских снага, претрпевши значајне губитке, она је била принуђена да се повлачи ка унутрашњости земље. Немачке трупе напредовале су 450 километара у лењинградском, 600 километара у московском и 350 километара у кијевском правцу.
