мр Милорад Којић
Посланик у Парламентарној скупштини БиХ
Дејтонским мировним споразумом од 21. новембра 1995. године, који је потписан у Паризу 14. децембра 1995. године, окончан је трагичан грађански рат у Босни и Херцеговини, који је иза себе оставио велики број жртава (смртно страдалих, силованих, мучених, расељених, несталих…). Окончањем рата, наступио је процес задовољења правде за жртве, кроз судске процесе који су се водили и воде се пред међународним и домаћим правосудним институцијама. Међутим, задовољење правде је, када погледамо са дистанце од скоро тридесет година, нажалост текло споредним, дискриминишућим колосијеком за српске жртве. Непроцесуирање злочина над женама и дјецом, као посебно осјетљивим категоријама, као и свим осталим жртвама српске националности, додатно је мучило, убијало, понижавало и психички уништавало те исте жртве, њихове породице, као и комплетан српски народ.
Фрустрирајуће дјелује чињеница да правосудне институције, које у постратном периоду треба да имају најзначајнију улогу у процесу помирења, српске жртве гледају са презиром, не признајући боли понижаване, малтретиране, сексуално злостављане мајке, мајке нечије дјеце, ћерке нечијих родитеља, баке нечије унучади и жене као стуба друштва у свакој друштвеној заједници. Имајући у виду такво дјеловање правосудних институција, Република Српска је морала дати адекватан одговор – да се злочин не заборави. Један од најва- жнијих одговора је вансудско утврђивање чињеница, кроз разна истраживања, објављивање публикација, студија, документарних филмова, документарних изложби и свих осталих начина вансудског утврђивања чињеница.
Једна од најважнијих институција у овом процесу је Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, који располаже са преко три милиона страница архивске грађе из протеклог Одбрамбено-отаџбинског рата, фото-документацијом, видео-записима и осталим историографским изворима.
Наравно, све то не би било довољно да не постоји жива ријеч свједока који су преживјели тортуре, мучења, сексуална и друге видове злостављања. У том послу, када је у питању страдање жена, веома значајну улогу има Удружење жена жртава рата Републике Српске, чије чланице су смогле снаге и храбрости да причају о томе шта су преживјеле.
У том смислу, прва монографија „Наша исповијест, жене жртве рата из Републике Српске 1992–1995“, аутора Александра Врањеша и Бојане Миодраговић, објављена је 2016. године у издању Републичког центра за истражи- вање рата, ратних злочина и тражење несталих, затим Удружења жена жртава рата Републике Српске и Установе за унапређење економске, научно-техничке, културне и спортске сарадње између Републике Српске и Републике Србије. Управо ова монографија настала је захваљујући храбрости жена које су смогле снаге да проговоре о свим страхотама које су прошле током деведесе- тих година XX вијека. На тај начин оне су погледале у очи злочинцу и поручиле му „ми смо преживјеле“.
Захваљујући активизму и патриотизму предсједнице Удружења жена жртава рата Републике Српске и њеним чланицама, те Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, пред нама су нова свједочења, која ће остати трајни запис стравичних злочина над Србима, као и трагови неправде коју спроводе правосудне институције.
Колико год тешко и потресно искуство представља читање исповијести мајки храбрости и Бране Вучетића, ова монографија је потребна будућим генерацијама, а, усудићу се рећи, и неким ранијим, како би на прави начин сагледали голготу и страдање кроз које је српски народ пролазио током деве- десетих година XX вијека. Она представља симбол слободе и опстанка, али и борбе за очување Републике Српске и наших вјековних огњишта. Читалац ове монографије треба да извуче закључак колику је жртву дао српски народ за слободу и колико је важно одбранити ту слободу. Ова књига је веома значајна са аспекта његовања културе сјећања, задовољења правде за српске жртве, али није оправдање за судско непроцесуирање злочина над Србима.