У складу са одлукама Кримске и Потсдамске конференције ратни злочинци из реда руководилаца Немачке и Јапана тре-бали су да буду предати међународном суду за истрагу и пра-вну процену њихове делатности.
Међународни војни суд формиран је 8. августа 1945. одлу-ком међувладине комисије СССР-а, САД, Велике Британије и Француске донетом на Лондонској конференцији. Тада је био прихваћен и његов Статут. Судски процес се одвијао у здању Дворца правосуђа у граду Нирнбергу у Немачкој, због чега је добио назив Нирнбершки. Његовом почетку претходио је рад Комитета тужилаца за припрему завршене речи оп-тужнице, прикупљање доказа, формирање судијског састава, прикупљање сведока. Током његових заседања су, такође, уклањана за тужилачку страну „неугодна” питања, која нису требала да буду постављана у току процеса. У том смислу, СССР је нарочито искључио питања у вези са предратном спољном политиком, а Француска питање о осуди колаборационистич-ких организација. Процес је требало да тече у складу са нор-мама међународног права; свим окривљенима су од стране суда додељени адвокати; судије и тужиоци на процесу су пред-стављали све четири савезничке државе (СССР, САД, Велику Британију и Француску) и имали су једнака права; процес је био отворен и широко преношен у штампи. Судом је пред-седавао представник Велике Британије судија Џ. Лоренс, а СССР су на процесу представљали судија И. Т. Никиченко и тужилац Р. А. Руденко.
Укупно су пред суд изведена 24 бивша руководиоца на-цистичке Немачке, међу којима су се налазили Х. Геринг, Ј. фон Рибентроп, В. Кајтел, А. Јодл, Е, Редер, К. Дениц и други. Оптужница је, такође, била подигнута против немачких орга-низација: руководства НСДАП-а, Владе Рајха, Врховне коман-де, СС (заштитни одреди), СА (јуришни одреди), СД (служба безбедности), Гестапоа (тајна полиција). Оптужница је изнета по три главне тачке: злочини против мира (вођење агресивног рата), ратни злочини и злочини против човечности (геноцид). Заседања Суда су трајала од 20. новембра 1945. до 1. октобра 1946. Укупно је одржано 403 судска заседања, у току којих су саслушани искази 116 сведока оптужбе и 143 сведока одбране.
Руководилац Немачког радничког фронта Р. Леј је извршио самоубиство после завршне речи оптужбе, а индустријалац Г. Круп је ослобођен од судске истраге због здравственог стања. Пресуда је била изречена у току ноћи од 30. септембра на 1. октобар 1946. На смртну казну је осуђено 12 људи, троје на доживотну робију, двоје на 20 година затвора, по један на 15 и на 10 година, а троје је било ослобођено од оптужбе. Смртне казне су извршене 16. октобра 1946. За злочиначке организације, односно организације у којима је већ само чланство представљало злочин, признате су НСДАП, СС, СД и Гестапо. СА, Влада Рајха и Врховна команда нису признате за злочиначке организације, а у току процеса, такође, није покретано питање о признању Вермахта — оружа-них снага Немачке — злочиначком организацијом. Као одговор на непризнавање Владе и Врховне команде злочиначким, совјетска тужилачка страна изнела је засебно мишљење у коме је било исказано неприхватање те одлуке. Главни резултат Нирнбершког процеса је била међународна правна осуда нацизма као политичке идеологије, те спољне и окупационе политике нацистичке Немачке која је била призната за зло-чин против мира и човечности.
У Нирнбергу је 1946. одржано још 12 америчких судских процеса различитим нацистичким и немачким организа-цијама. Ти процеси нису били међународни и одвијали су се по америчким законима. Међу њима су били процеси Врховној команди, Влади Рајха, процеси лекарима, правницима итд, који су ипак дали правну оцену злочинима нациста у различитим областима, које нису разматране у оквиру међународног Нирнбершког процеса. Практично у свакој земљи Европе — Пољској, Чехословачкој, Југославији, Мађарској, Румунији, Норвешкој, Холандији, Француској, Италији — после завршетка Другог светског рата, у периоду од 1945. до 1947. године, вођени су национални судски процеси над војним злочинцима и колаборационистима. У различитим градовима СССР-а током последњих година рата и после његовог завршетка одржано је преко 20 отворених судских процеса на којима су била осуђена 252 ратна злочинца.
Међународни војни суд за Далеки исток (Токијски процес) био је основан наредбом команданта савезничких трупа на Далеком истоку генерала Д. Макартура 11. септембра 1945. Суђење је одржано у Токију у здању Генералштаба јапанске војске. Судије и тужиоци су представљали 11 држава (САД, СССР, Велику Британију, Француску, Кину, Филипине, Индију, Аустралију, Нови Зеланд, Канаду, Холандију) тихоокеанског региона. Председник Суда је био представник Аустралије, судија В. Веб, а СССР су представљали судија И. М. Зирјанов и тужилац С. А. Голуњски. Судски процес се одвијао по нормама англо-америчког права, као и у Нирнбергу. Процес је био отворен, а оптужени су добили адвокате.
На основу одлуке америчке стране, из разматрања Суда искључена су питања о позивању на одговорност цара Хирохита и чланова његове породице, као и делатност Одреда 731 у вези са разрадом биолошког оружја. Токијски процес се одвијао од 3. маја 1946. до 12. новембра 1948. На њему је позвано на одговорност 29 људи из реда руководилаца јапанске владе и оружаних снага, рачунајући и пет председника владе. Окривљенима су стављани на терет злочини против мира и човечности и војни злочини. Одржано је 818 отворених заседања и 131 затворено, саслушани су искази 419 сведока. Пресуда је изречена у периоду од 4. до 12. новембра 1948. Седам људи је осуђено на смртну казну, 16 на доживотну робију, по један на 20 и на седам година затвора, двоје је умрло током процеса, један се убио пре његовог почетка, а један је ослобођен због здравственог стања. Токијски процес је изрекао правну оцену јапанске политике на Далеком истоку као злочиначке. Не мање важан значај за ствар мира имао је Хабаровски процес против јапанских војних злочинаца (25–30. децембар 1949). Нирнбершки и Токијски процес, као и остали процеси над војним злочинцима, представљају најважније примере који сведоче о неизбежности казне за злочине против човечности.