Контраофанзива совјетских трупа код Стаљинграда
У зиму 1942/43. Штаб Врховне команде планирао је да пређе у офанзиву код Стаљинграда (операција „Уран”). Немачке трупе су до новембра 1942. биле увучене у дуготрајне борбе и исцрпљене. Линија фронта у рејону Стаљинграда била је јако развучена према Волги. Намеравано је да удар буде нанет по боковима немачке 6. армије, која је јуришала на град. Њу је затим требало окружити, а потом уништити. Бокове Вермахта су штитиле слабије румунске, мађарске и италијанске трупе, које су улазиле у састав групе армија „Б”. Удар су требале да нанесу трупе Југозападног фронта под командом генерал-лејтенанта Н. Ф. Ватутина, Стаљинградског фронта под командом генерал-пуковника А. И. Јеременка и Донског фронта под командом генерал-лејтенанта К. К. Рокосовског. Њихово дејство је требало да координира представник Штаба Врховне команде А. М. Васиљевски. Контраофанзива Црвене армије је почела 19. новембра 1942. Пробивши одбрану противника, совјетске трупе су изашле на Дон и затвориле Немцима путеве за повлачење. Спољни обруч опкољавања је био затворен 23. новембра, а истовремено са тим трупе Донског фронта су затвориле унутрашњи обруч око немачких трупа у рејону Стаљинграда. А. Хитлер је забранио Ф. Паулусу да се пробије из окружења, наредивши да пређе у одбрану и да чека помоћ споља. Са тим циљем је формирана група армија „Дон” под командом генерал-фелдмаршала Е. фон Манштајна, која је 12. децембра прешла у офанзиву у рејону Котељниково, намеравајући да пробије обруч (операција „Зимска олуја”). Трупе Југозападног и Стаљинградског фронта су 16. децембра нанеле противудар по групацији Е. фон Манштајна и 19. децембра је одбацили на 250 километара од Стаљинграда. Даље наступање Црвене армије (операција „Мали Сатурн”) онемогућило је деблокаду Шесте армије. Немачка команда је наредила армији Ф. Паулуса да остане у Стаљинграду, блокирајући самим тим противника. Ипак, покушаји снабдевања Шесте армије у Стаљинграду ваздушним путем, транспортним авионима, нису успели и немачка војска је почела да гладује. Совјетска команда је донела одлуку о ликвидацији окружене немачке групације (операција „Прстен”). Тај задатак је био поверен трупама Донског фронта. Операција је почела 9. јануара. До 26. јануара совјетске трупе су раздвојиле групацију противника на два дела: северни и јужни. Генерал-фелдмаршал Ф. Паулус се совјетским трупама предао 31. јануара, а 2. фебруара су капитулирале последње немачке трупе у Стаљинграду. Црвена армија је заробила око 113.000 Немаца и Румуна, укључујући и 24 немачка генерала који су се предали.
Резултат Стаљинградске битке било је уништавање противничке групације која је бројала скоро 800.000 војника. То је приморало савезнике Немачке — Турску и Јапан — да дефинитивно одустану од планова за ступање у рат против СССР-а. Од тог тренутка стратешка иницијатива је прешла на страну Црвене армије. Стаљинградска битка је имала огроман утицај на ток Другог светског рата. После победа код Ел Аламејна и Стаљинграда савезници из антихитлеровске коалиције су чврсто преузели стратешку иницијатива. Ипак, размере тих битака биле су неупоредиве.
Офанзива Црвене армије у зиму–пролеће 1943. године. Пробој блокаде Лењинграда
Победа совјетских трупа код Стаљинграда означила је и прелом у бици за Кавказ. Немачке трупе групе армија „А” (командант генерал-фелдмаршал Е. фон Клајст) нашле су се у ситуацији стратешког окружења, због чега је немачка команда била принуђена да изда наредбу за повлачење са Кавказа, рачунајући да ће задржати совјетске јединице на Дону. У току Севернокавкаске офанзивне операције (операција „Дон”, 1. јануара-4. фебруара 1943) трупе Јужног и Севернокавкаског фронта очистиле су од противничких јединица скоро целу територију Северног Кавказа. Ростов на Дону је био ослобођен 14. фебруара. Нацисти су успели да се утврде тек на Таманском полуострву и источно од Таганрога на реци Мијус („Мијус-фронт”).
У јануару–фебруару 1943. године совјетске трупе су прешле у офанзиву дуж целе линије совјетско-немачког фронта. Армије Југозападног, Вороњешког и Брјанског фронта уништиле су мађарске и италијанске трупе, ослободивши 25. јануара Вороњеж, 8. фебруара — Курск и друге градове. Фактички је сломљено цело јужно крило противника на совјетско-немачком фронту.
Од 19. фебруара до 19. марта 1943. вођене су тешке борбе за Харков. Црвена армија је 15. фебруара успела да преузме град, али је противник 4. марта, добивши појачање, прешао у контраофанзиву. Јединицама Црвене армије је запретило опкољавање и биле су принуђене да 16. марта напусте Харков, а 19. марта и Белгород. Активне ратне операције на јужном делу совјетско-немачког фронта прекинуте су до лета.
Један од најважнијих догађаја зимске офанзиве Црвене армије из 1943. године била је операција за пробој блокаде Лењинграда (операција „Искра”), која се одвијала од 12. до 30. јануара 1943. У њој су учествовале трупе Лењинградског и Волховског фронта. Пробивши одбрану јединица групе армија „Север”, трупе два совјетска фронта су се 18. јануара спојиле у рејону радничких насеља бр. 3 и бр. 5. Дуж обале Ладошког језера образован је коридор ширине од 8 до 11 километара. Блокада Лењинграда је била пробијена. Преко привремене железничке пруге, назване „Пут победе”, која је била изграђена у најкраћем року, у град је 6. фебруара стигао први воз.
Курска битка
Главни догађај 1943. године била је Курска битка, која се састојала из две етапе: дефанзивне (5–23. јул 1943) и офанзивне (23. јул-23. август 1943).
У току пролећне офанзиве совјетских трупа образована је такозвана Курска избочина (Курска дуга): линија фронта у рејону Курска је била јако завучена у дубину противничке територије. Немачка команда је у априлу 1943. разрадила план операција који је имао кодни назив „Цитадела”. Планирано је да се бочним ударима са севера и југа ликвидира Курска избочина, да се опколе и униште совјетске трупе које су се ту налазиле, а потом да се пређе у општу офанзиву. Удар су требале са југа да спроведу трупе групе армија „Југ” под командом генерал-фелдмаршала Е. фон Манштајна, а са севера — јединице групе армија „Центар” под командом генерал-фелдмаршала Г. фон Клуге. Укупно је у рејону Курске избочине било концентрисано више од 50 немачких дивизија. Главну улогу у офанзиви требало је да одиграју тенковске јединице, које су добиле велики број нових тенкова „Тигар” (тешки) и „Пантер” (средњи), као и самоходки „Фердинанд”. Подршку из ваздуха је требало да им пружају нови типови борбених авиона — ловци Фоке-Вулф FW-190 и јуришници Хеншел Hs-129. Немачка команда је у више наврата одлагала датум почетка операције, настојећи што је могуће више да ојача своју тенковску групацију. Совјетска команда је за планове противника сазнала захваљујући раду обавештајне службе и извештајима партизана. Одлучено је да се припреми снажна одбрана у три линије, да се противник измори и истроши у одбрамбеним биткама, а потом да се — уз увођење у битку свежих снага из резерве — пређе у стратешку офанзиву. На Курској избочини требале су да дејствују трупе Централног фронта под командом генерала армије К. К. Рокосовског и Вороњешког фронта под командом генерала армије Н. Ф. Ватутина. У њиховој позадини, од трупа резерве Штаба Врховне команде, био је формиран Степски фронт, за чијег команданта је именован генерал-пуковник И. С. Коњев. За представнике Штаба Врховне команде именовани су маршали Совјетског Савеза А. М. Васиљевски и Г. К. Жуков.
Немачка офанзива је почела 5. јула 1943. Совјетске трупе су пружале жесток отпор. На северном крилу Курске избочине совјетске јединице нису допустиле пробој одбране. На јужном крилу, где је противник ангажовао велике тенковске снаге, била је пробијена прва линија совјетске одбране и направљено је озбиљно уклињавање у другу у рејону села Прохоровка. Снаге одбрамбених трупа су ту биле практично исцрпљене. За наношење контраудара совјетска команда је искористила резерве — Пету гардијску тенковску армију генерал-лејтенанта П. А. Ротмистрова и Пету гардијску армију генерал-лејтенанта А. С. Жадова.
У рејону села Прохоровка се 12. јула развила једна од најкрупнијих тенковских битака у историји. У њој је, са обе стране, учествовало до 1.180 тенкова (767 совјетских и 413 немачких).
Активне операције трупа Вороњешког фронта принудиле су противника да заустави наступање. У току Курске битке десио се преокрет, Вермахт није могао да настави са офанзивом и прешао је у одбрану. Истог дана почела је совјетска контраофанзива на северном крилу Курске избочине:
15. јула су у офанзиву прешле трупе Централног, а 18. јула — Вороњешког и Степског фронта. Настојећи да избегне уништење, немачка команда је 16. јула издала наредбу о повлачењу трупа.
Током Курске битке прославио се совјетски пилот капетан А. П. Маресјев, који се после тешког рањавања и ампутације ногу вратио у строј и продужио борбене летове.
Општа стратешка офанзива совјетских трупа у рејону Курска почела је 23. јула. У току Орелске офанзивне операције од 12. јула до 18. августа (операција „Кутузов”) трупе Западног фронта под командом генерал-пуковника В. Д. Соколовског, Брјанског фронта под командом генерал-пуковника М. М. Попова и Централног фронта К. К. Рокосовског нанеле су пораз немачкој групи армија „Центар” и 5. августа ослобо
дили Орел. У току Белгородско-харковске офанзивне операције (опрација „Румјанцев”), која се одвијала од 3. до 23. августа, трупе Вороњешког и Степског фронта, као и Југозападног фронта под командом генерала армије Р. Ј. Малиновског, ослободиле су 5. августа Белгород, 23. августа — Харков и 30. августа — Таганрог. У вези са ослобођењем Орела и Белгорода 5. августа 1943. у Москви је изведена прва почасна артиљеријска паљба.
Главни резултат Курске битке представља дефинитивни прелазак стратешке иницијативе на совјетско-немачком фронту у руке Црвене армије. Од тог тренутка немачке трупе су могле само да се бране. Операција „Цитадела” била је последња стратешка офанзивна операција Немаца на Источном фронту.
После победе код Курска офанзива Црвене армије је настављена. Од 7. августа до 2. октобра совјетске трупе Западног, Брјанског и Калињинског фронта извеле су Смољенску офанзивну операцију (операција „Суворов”). Совјетске трупе су 17. септембра ослободиле Брјанск, 25. септембра — Смоленск и у октобру су ступиле на територију Белорусије.
Совјетске јединице су изводиле офанзивна дејства и на Северном Кавказу. Циљ Краснодарско-новоросијске офанзивне операције (9. фебруар-24. мај 1943) трупа Севернокавкаског фронта било је протеривање нациста са територије Кубања. У току операције ослобођен је Краснодар (12. фебруара 1943), а немачке трупе су се повукле на Таманско полуострво. На небу изнад Кубања развила се и ваздушна битка за успостављење превласти у ваздуху.
У току Новоросијско-таманске офанзивне операције (10. септембар-9. октобар 1943) трупе Севернокавкаског фронта под командом генерала армије И. Ј. Петрова ослободиле су Новоросијск (16. септембра 1943). Совјетске јединице су 9. октобра 1943. изашле на Керчки мореуз, у потпуности ослободивши територију Северног Кавказа. Резултат Керчко-елтигенске десантне операције (31. октобар-11. децембар) било је стварање важног мостобрана на Криму.
Друга најважнија операција „главне преокретнице” у рату била је Битка за Дњепар (ослобађање источних делова Украјине на левој обали Дњепра). У току те битке се издвајају три узастопне операције: Черњиговско-полтавска (16. август-30. септембар 1943), Нижедњепровска (26. септембар-20. децембар 1943) и Кијевска (3–13. новембра 1943). У њима су учествовале трупе Централног, Вороњешког, Степског, Југозападног и Јужног фронта (од септембра 1943. они су били преименовани, редом, у Белоруски, I, II, III и IV Украјински фронт). Представник Штаба Врховне команде био је маршал Совјетског Савеза Г. К. Жуков. Насупрот њих су стајале немачке трупе групе армија „Југ” Е. фон Манштајна и група армија „А” Е. фон Клејста.
Офанзива совјетских трупа на источне делове Украјине, на левој обали Дњепра, почела је 26. августа. Сломивши очајнички отпор противника, јединице Црвене армије су 21–22. септембра изашле на Дњепар, 21. септембра је био ослобођен Черњигов, а 23. септембра — Полтава. Од 22. до 30. септембра совјетске трупе су на различитим деловима фронта форсирале Дњепар, створивши мостобран на његовој десној обали, сломивши, притом, снажну немачку линију одбране („Источни бедем”). После јачања и ширења мостобрана на Дњепру, Штаб Врховне команде издао је наредбу о офанзиви на Кијев. Трупе I украјинског фронта су 3. новембра почеле офанзиву, а 6. новембра су ослободиле Кијев. Немци су 15. новембра покушали да пређу у контраофанзиву у рејону Житомира, али је после контраудара совјетских трупа пробој противника био заустављен. Офанзива Црвене армије се наставила до 31. децембра 1943.
Истовремено са Битком за Дњепар трупе Југозападног и Јужног фронта су од 13. августа до 22. септембра 1943. извеле Донбаску офанзивну операцију, у току које је тај важан индустријски регион био ослобођен од непријатеља.
Са завршетком Битке за Дњепар завршен је други период Великог отаџбинског рата. У току главне прекретнице совјетске трупе су успеле у потпуности да преузму стратешку иницијативу.
Ратне операције на другим поприштима Другог светског рата (1942–1943)
У јесен 1942. десила се суштинска прекретница и у Северној Африци. Англо-америчке трупе под командом америчког генерала Д. Д. Ајзенхауера искрцале су се 8. новембра 1942. у Алжиру и Мароку (операција „Торч” — „Бакља”). Немачко-италијанске трупе у Тунису нашле су се „стешњене” са две стране. Добивши појачање, оне су продужиле борбу у нади да ће изменити ситуацију у своју корист. У фебруару 1943. године Е. Ромел је нанео пораз америчким трупама на Касеринском превоју, али је у марту претрпео пораз од британских јединица код Меденина и био принуђен да се повуче у Тунис. У мају 1943. блокиране немачке и италијанске трупе у Тунису су капитулирале. Недуго пре тога Е. Ромел је опозван у Немачку. Уз подршку флоте и авијације, англоамеричке трупе су се 10. јула 1943. искрцале на Сицилију (операција „Хаски”), преносећи на тај начин ратне операције на италијанску територију. Б. Мусолини је 25. јула био свргнут и ухапшен, а власт је преузела Влада маршала П. Бадоља. Савезници су до августа сломили отпор италијанских и немачких трупа и успоставили пуну контролу над острвом.
Сицилијанска операција англо-америчких трупа временски се поклапала са Курском битком.
Англо-америчке трупе су се 9. септембра искрцале код Салерна и Калабрије на југу Италије (операција „Аваланш” —
„Лавина”). Истог дана Влада П. Бадоља је капитулирала пред савезницима, али су у Италију ушле немачке трупе (операција
„Аларих”), које су окупирале значајан део земље.
На Тихом океану се такође десио битан преокрет, снаге јапанске флоте и авијације биле су начете, стратешка иницијатива је прешла у руке савезника. Савезничке трупе су прешле у стратешку контраофанзиву, користећи америчку тактику „скакутања по острвима”, заузимајући територију између Нове Гвинеје и Филипина. После крвавих битака америчке трупе су у новембру 1943. године заузеле стратешки важна острва Мекин и Тарава из групе Маршалских острва.