У јесен 1943. ситуација у Италији се привремено стабилизовала. Окупиравши велики део њене територије немачке трупе групе армија „Ц” су се ослањале на снажну линију утврђења (линија Густава), задржавајући савезничке јединице на југу Италије. На северу земље, у градићу Сало, 23. септембра 1943. била је образована марионетска Италијанска Социјална Република на челу са Б. Мусолинијем, кога су ослободили немачки командоси. Италијанска влада маршала П. Бадоља објавила је рат Немачкој 13. октобра 1943. Како би преокренула ситуацију на Апенинском полуострву, савезничка команда у Италији, на челу са британским фелдмаршалом Г. Александером, донела је одлуку да изврши десант у централном делу полуострва, у позадини противника. Савезничке трупе су 22. јануара 1944. извршиле десант у рејону градића Анцио (операција „Шингл” — „Шљунак”). Од 17. јануара до 19. маја 1944. вођене су упорне борбе за манастир Монте Касино, које су углавном водиле јединице 2. пољског корпуса генерала В. Андерса. Трупе 2. француске армије генерала А. Жуена су у мају успеле да заобиђу положаје Вермахта са крила, те да из позадине нападну линију Густава. Немачке трупе су биле принуђене да се повуку на север Италије на утврђену Готску линију. Америчке јединице су 4. јуна ушле у Рим. Нацисти су и даље успевали да држе — прво Готску линију на реци По, а потом линију Џингискан у Алпима. Тек у мају 1945. године Немци су били принуђени да се повуку сасвим до Алпа, напуштајући фактички територију Италије. Оставши без подршке, „Република Сало” је пала, а Б. Мусолини је заробљен и стрељан, од стране италијанских партизана, недалеко од Милана 28. априла 1945. Јединице Вермахта у Италији капитулирале су 8. маја 1945. У складу са одлукама, донетим на конференцији лидера „Велике тројке” у Техерану у новембру 1943. године, савезничка команда је почела да припрема операцију за отварање другог фронта у Европи. У ту сврху је била концентрисана огромна количина трупа, ратне технике, војних бродова и авиона. За главнокомандујућег савезничким трупама у Европи именован је генерал Д. Д. Ајзенхауер, који је командовао и америчким јединицама, британским трупама је командовао фелдмаршал Б. Л. Монтгомери, а јединицама „Слободне Француске” — генерал Ф. Леклерк. Искрцавање савезничких трупа у Нормандији (операција „Оверлорд”) одиграло се 6. јуна 1944. године (Дан „Д”). Укупно је било искрцано 1,5 милиона војника америчке, канадске, британске и француске војске.
Наспрам њих се налазило око 400.000 немачких војника и официра групе армија „Б” Е. Ромела на северу и групе армија „Г” под командом генерал-пуковника Ј. Бласковица на југу Француске. Општу команду над немачким трупама на Западу вршио је генерал-фелдмаршал Г. фон Рундштет.
Искрцавање у рејону немачких обалних утврђења „Атлантског бедема”, на пет локација, скупо је коштало савезнике, који су, ипак, уз подршку бродске артиљерије, успели да се утврде на обали, а потом, ширећи мостобране, и да се пробију у дубину Нормандије. До 21. јула савезничке трупе су, савладавши немачки отпор, успеле да избију на оперативну просторију код града Кана. Дошло је до смене команданата немачких трупа: јединице на Западу и групу армија „Б”, уместо у паљби из противничког авиона рањеног Е. Ромела, и пензионисаног Г. фон Рундштета, преузео је генерал-фелдмаршал Г. фон Клуге, а групом армија „Г” почео је да командује генерал-пуковник Х. Балк.
У Врховном штабу А. Хитлера у Растенбургу (Источна Пруска) пуковник К. фон Штауфенберг је 20. јула 1944. покушао да изврши атентат, а потом је уследио неуспешан покушај преузимања власти у Берлину, који је предузела група официра и генерала. Ипак, А. Хитлер је преживео, а на опозицију се обрушио терор СС-а и Гестапоа. Немачке трупе у Нормандији покушале су да изврше контраудар по савезничким јединицама у рејону града Авранша, што је за последицу имало опкољавање трупа групе армија „Б” у рејону града Фалеза 15. августа. Оне су ту биле разбијене, изгубиле су сву технику и уз велике тешкоће се повукле ка Рајни. Савезничке трупе су 25. августа ушле у Париз. Нешто пре тога, 15. августа, савезници су се искрцали и на југу Француске, у рејону Марсеја (операција „Драгун”). Трупе групе армија „Г” биле су принуђене да се повуку на исток, у Алзас. У фебруару 1945. Американци су се пробили у Баварску.
У децембру 1944. године немачка команда је покушала да у своју корист измени ситуацију на Западном фронту. Одлучено је да се по савезничким трупама у Белгији нанесе снажан контраудар тенковским јединицама, како би се направио пробој до Антверпена преко кога је вршено снабдевање савезничких јединица. Контраофанзива у Арденима (операција „Стража на Рајни”) одвијала се од 16. децембра 1944. до 29. јануара 1945. Трупе групе армија „Б” В. Модела успеле су довољно дубоко да се уклине у положаје савезничких јединица, али су уски планински путеви и деловање савезничке авијације довели до тога да су Немци заустављени код града Бастоња, а потом и одбачени на почетне положаје. У току Рајнске операције (8. фебруар-24. март 1945) савезничке трупе су 7. марта форсирале Рајну код Ремагена, пробиле Зигфридову линију и ступиле на територију Немачке. У току Рурске операције (23. март-18. април) окружена је и разбијена група армија
„Б”, а њен командант В. Модел се убио. Савезницима се отворио директан пут за Берлин.
У првој половини 1944. године савезничке трупе на Тихом океану наставиле су да се постепено приближавају Филипинима, напредујући преко острва у централном делу Пацифика. У јуну 1944. савезници су се искрцали на Маријанским острвима, која се налазе источно од Филипина. У току поморске битке вођене 19–20. јуна 1944. у Филипинском мору, јапанска флота је претрпела пораз, а њихови носачи авиона су у потпуности били уништени. У октобру 1944. америчке трупе су се искрцале на Филипине. У поморској бици у заливу Лејте (23–26. октобра 1944) јапанска флота је покушала да уништи десант савезника, али је претрпела разоран пораз, изгубивши велики део својих бродова. После те битке победа савезника на Тихом океану била је само питање тренутка.
До марта 1945. године америчке трупе су успоставиле потпуну контролу над Филипинима, а англоаустралијске и индијске јединице су истиснуле Јапанце из Бурме. У фебруару 1945. америчке трупе су се искрцале на оство Ивоџима, а у априлу — на острву Окинава, недалеко од обала Јапана. На тим острвима су вођене тешке борбе у којима су Јапанци активно користили пилоте-самоубице („камиказе”) против савезничких бродова. У пролеће–лето 1945. године јапански градови су подвргнути масовном бомбардовању од стране америчке авијације. Нарочито јак био је удар по Токију у марту 1945. године. Савезничка команда се спремала за десант у самом Јапану.
