Одмах после напада Немачке на Совјетски Савез премијер Велике Британије В. Черчил и председник САД Ф. Д. Рузвелт су изјавили да ће пружити подршку СССР-у у борби против А. Хитлера. Треба напоменути да то није била лака одлука због тога што је СССР дуго времена на Западу сматран за главног геополитичког и идеолошког противника. У јулу 1941. у Совјетски Савез је допутовао помоћник председника САД Х. Хопкинс како би се одредиле границе сарадње и успостављања међусавезничких односа. Савезницима је било важно да утврде колико времена ће издржати Совјетски Савез и да ли је уопште сврсисходно пружање помоћи, због тога што су многи тада сматрали да је пораз СССР-а само питање тренутка. На конференцији у Лондону, 24. септембра 1941, народни комесар спољних послова СССР В. М. Молотов потписао је Атлантску повељу, која је усвојена у луци Аргентија, на обалама Њуфаундленда, 14. августа 1941. На тај начин, СССР је и званично приступио антихитлеровској коалицији. У Москви је од 29. септембра до 1. октобра 1941. одржана конференција представника три савезничке државе (СССР — В. М. Молотов; САД — А. Хариман, амбасадор САД у СССР-у; Енглеска — лорд В. Бивербрук, министар авионске индустрије) на којој је био разрађен план англоамеричке помоћи СССР-у (такозвани Први московски протокол). На Вашингтонској конференцији, 1. јануара 1942, закључена је Декларација Уједињених нација, коју су потписали представници 26 држава. Њом су утврђени заједнички циљеви у борби са земљама осе Берлин–Рим–Токио. У име Совјетског Савеза декларацију је потписао совјетски амбасадор у Вашингтону М. М. Литвинов. У току посете В. М. Молотова Лондону и Вашингтону, 26. маја и 11. јуна 1942, између СССР-а, Велике Британије и САД били су закључени уговори о савезу у рату против Немачке и о послератној сарадњи.
Главно питање међусавезничких односа представљало је — за СССР крајње важно — питање о отварању другог фронта у Европи. То питање је први пут било постављено већ у августу 1941. у писму Ј. В. Стаљина В. Черчилу, у коме је шеф совјетске државе предложио савезницима да изврше десант у Скандинавији. Савезничка команда је одустала од извршавања те замисли, позвавши се на недостатак снаге и ограничивши се на демонстративни препад на Лофотска острва. На све захтеве Совјетског Савеза англо-америчка команда је надаље, у току 1942. године, одговарала на сличан начин. Ни у току 1942, ни у току 1943. године други фронт у Западној Европи није био отворен, иако су Ј. В. Стаљин и совјетска влада у више наврата саопштавали савезницима о томе да управо СССР носи на себи главни терет рата и да подноси највеће жртве у борби са нацистичком Немачком, одвлачећи на себе већину њених најбољих трупа. Користећи се тиме, немачка команда је у више наврата пребацивала дивизије из Западне Европе на Источни фронт. Сфера интереса Велике Британије налазила се у области Средоземног мора и Балканског полуострва, а сфера интереса САД-а — у Тихом океану, и они нису хтели да се уплићу у озбиљан окршај са Немачком до тог тренутка док исход рата у Европи не постане сасвим јасан. У лето 1943. године, после успеха Црвене армије у биткама код Стаљинграда и Курска и суштинског преокрета на совјетско-немачком фронту, В. Черчил је предложио план искрцавања савезничких трупа на Балканском полуострву. Самим тим, у случају успеха, он се надао да ће одсећи Црвену армију од Источне Европе и онемогућити успостављање совјетског утицаја на том простору. Тај предлог, бескористан са војне тачке гледишта, одбацили су и Ј. В. Стаљин и Ф. Д. Рузвелт. Донета је следећа одлука: савезници ће се искрцати у Италији, да би је избацили из рата, а искрцавање главних снага у Северној Француској, где је био сконцентрисан велики део немачких снага на Западу, биће извршено за годину дана, после пажљиво спроведених припрема. Тек после одлучујућих успеха Црвене армије у 1944. години савезници су, искрцавши се 6. јуна 1944. у Нормандији, отворили други фронт у Европи. Ипак, главни фронт Другог светског рата је и даље остао совјетско-немачки фронт. Тамо су биле концентрисане главне немачке снаге и решавао се у целини исход рата у Европи.
Најважнија питања међусавезничких односа и послератног уређења света решавана су на конференцијама „Велике тројке” — Ј. В. Стаљина, Ф. Д. Рузвелта и В. Черчила.
Претходила им је Московска конференција министара спољних послова САД (државни секретар К. Хал), Велике Британије (Е. Идн) и СССР-а (В. М. Молотов), која је одржана од 19. до 30. септембра 1943. На тој конференцији је извршена припрема за први сусрет „Велике тројке”, а разматрана су, такође, најважнија питања међусавезничких односа. Формулисан је појам безусловне капитулације, која је сматрана за једини могући исход рата са Немачком и њеним савезницима. Усвојене су, такође, декларације о укључивању Кине у ред великих држава-победница, о послератној обнови независности Аустрије, о демократизацији Италије, о одговорности нацистичког руководства за зверства почињена на територији СССР-а, о потреби наставка међународне сарадње после завршетка рата. Слика 38
Први сусрет лидера „Велике тројке” одиграо се у Техерану, у Ирану који су окупирале совјетске и британске трупе, од 28. новембра до 1. децембра 1943. Главна питања су била отварање другог фронта и ступање СССР-а у рат са Јапаном. Одлучено је да се савезничка војска искрца у Нормандији (Северна Француска). Договорен је и датум искрцавања — мај 1944. године. СССР се пак обавезао да ће ступити у рат са Јапаном три месеца по завршетку рата са Немачком. Не мање важно било је питање о послератном уређењу Немачке. Велика Британија и САД су предложили неколико варијанти њене поделе на пет и више држава, против чега је иступио Совјетски Савез. Одлучено је да се после рата да независност Ирану, да се Турска придобије за ступање у рат против Немачке, а покрет „Слободна Француска” је признат за закониту владу Француске. Разматрана су питања нове совјетско-пољске границе и пољске владе, стварања нове међународне организације уместо Лиге нација и предавања Источне Пруске Совјетском Савезу као компензације за губитке у рату.
Кримска конференција је одржана у Јалти од 4. до 13. фебруара 1945. То је био последњи сусрет Ј. В. Стаљина, В. Черчила и Ф. Д. Рузвелта. Најважнија два проблема разматрана на конференцији били су: питање нових граница у Европи и питање послератног уређења света. Одлучено је да совјетско-пољска граница углавном иде по Херсонској линији, односно према стању на дан 1. октобра 1939. Савезници су се сагласили са формирањем нове коалиционе владе, коју је требало да чине како представници емигрантске владе у Лондону, тако и просовјетске Лаблинске владе. Немачка је, рачунајући и Берлин, после рата требало да буде окупирана снагама четири државе-победнице (Француској је, такође, додељена зона окупације). Одређено је да се врши исплата репарација (компензације за губитке у рату), при чему је СССР требао да добије 50 % свих репарација, као и Источну Пруску (данашњу Калињинградску област).
У односу према Немачкој требало је применити принцип „четири Д” (демократизација, демилитаризација, демонополизација, денацификација), односно предвиђено је распуштање немачких оружаних снага, ликвидирање војне индустрије, нацистичке партије и органа власти, као и предаја њених руководилаца међународном суду. Аустрија и њена престоница Беч су, такође, требали да буду подељени на четири зоне окупације са каснијим уједињавањем у јединствену државу после процеса денацификације. Одређене су и зоне утицаја на Балкану: Југославија је предата совјетској, а Грчка — британској сфери. У Јалти је разматрано и питање Далеког истока. У замену за потрврду рокова учешћа СССР-а у рату са Јапаном, Совјетском Савезу су се враћала Курилска острва, Јужни Сахалин, Порт Артур и Кинеска источна железница, а Монголија је добијала статус независне државе. Лидери три државе су, такође, донели принципијелну одлуку о стварању Организације Уједињених нација (УН) на челу са Саветом безбедности, а договорени су и основни принципи Повеље УН. У Сан Франциску је од 24. априла до 26. јуна 1945. одржана међународна конференција на којој су учествовали представници 50 држава. Совјетски Савез је на њој представљао народни комесар спољних послова В. М. Молотов. На конференцији је званично била формирана УН, усвојена је њена Повеља као и Статут Међународног кривичног суда. У складу са Повељом, у УН су биле заступљене не владе држава, већ саме нације, што је гарантовало да ниједна од њих не може да буде лишена чланства у организацији. Главни орган УН постала је Генерална скупштина у којој су учествовале све државе, а руководилац организације је био генерални секретар УН. Обавезним за све чланице УН биле су одлуке Савета безбедности, чији су стални чланови (остали су се мењали) — СССР, САД, Велика Британија, Француска и Кина — лидери антихитлеровске коалиције — имали право вета (забране) на одлуке Савета. На тај начин се гарантовало одржавање равнотеже снага, а било које решење је могло да буде донето само једногласно.
Последњи сусрет „Велике тројке” одржан је већ после завршетка рата у Европи, у Потсдаму (предграђе Берлина) од 17. јула до 2. августа 1945. На њој су учествовали Ј. В. Стаљин, нови председник САД-а Х. Труман (Ф. Д. Рузвелт је преминуо 12. априла 1945) и В. Черчил, кога је после пораза на парламентарним изборима у Великој Британији 28. јула заменио К. Етли. На конференцији су се у пуној мери испољила размимоилажења између СССР-а и савезника, као и постепено хлађење односа међу њима. Први пут је примењена „нуклеарна дипломатија”. Током рада Конференције Х. Труман је саопштио Ј. В. Стаљину о успешним пробама атомске бомбе 16. јула 1945. у САД.
Током рада конференције потврђен је принцип „четири Д” у односу према побеђеној Немачкој, одређена је немачко-пољска граница по линији река Одра и Ниса (односно 25 % немачке територије добијала је Пољска у својству компензације за Западну Белорусију и Западну Украјину, које су припале СССР-у), био је проглашен принцип очувања јединства Немачке. Француској су враћени Алзас и Лорена које је освојила Немачка. Званично је потврђена предаја Совјетском Савезу Источне Пруске и Мемеља (Клајпеда). СССР је потврдио своју одлуку о ступању у рат са Јапаном у августу, савезници су донели решење о безусловној капитулацији Јапана (Потсдамска декларација) и потврдили враћање СССР-у Курилских острва и Јужног Сахалина. Донета је одлука о стварању јединствене пољске владе, о припреми мировних уговора са савезницима Немачке — Бугарске, Мађарске, Румуније, Финске и Италије, који су били закључени у јулу–октобру 1947. године. Оштра дискусија је настала приликом поделе војне флоте поражене Немачке, због тога што су савезници совјетској страни доделили мањи њен део. Потсдамска конференција је била последњи сусрет лидера Велике тројке, током кога су већ почеле да се оцртавају контуре предстојећег Хладног рата.
Историја Велике тројке представља јединствен пример у историји светске дипломатије. Државе са различитим политичким и социјалноекономским системима, са различитим геополитичким интересима успеле су да се уједине у борби против заједничког непријатеља, чинећи компромисе у име заједничке ствари.